Земљотрес у Сирији: Преживели у Идлибу кажу да се осећају заборављено

Седра се добро сећа тренутка кад је почео земљотрес.

Тринаестогодишњакиња је била ван њених инвалидских колица, и спавала је у кући на северозападу Сирије.

Она и њен брат Абдулах нису могли да оду на безбедно.

„Дозивали смо помоћ, али нико није могао да нас чује", каже ми она.

Додаје да су сви из зграде отишли, али да су они остали заточени пошто се квака на вратима сломила.

„Мислио сам да сам изгубио породицу", присећа се Али Мухамед, Седрин и Абдулахов отац.

Каже да је ходник био пун рушевина, али да су успели да изнесу децу и положе их на соларне панеле који су пали на улицу.

„Деца су била престрављена и плакала су.

„Прекрили смо их ћебетом, али је киша пљуштала."

Њихов породични дом био је толико оштећен да сада живе у шатору.

„Живот је у овом тренутку веома тежак.

„Живот у шаторима је бедан, али захвални смо Алаху што смо живи", каже Али.

И Седра и Абдулах имају церебралну парализу и остеопорозу, и потребна им је посебна нега.

Али сада немају купатило, ни кухињу, а ни текућу воду.

Седри је тешко да управља инвалидским колицима преко камења које је остало после срушених зграда, али се не предаје.

Добро је расположена док разговарамо о њеној школској торби украшеној принцезама и пуној књига..

Али кад се присети земљотреса, лице јој се мења, а још увек се на њему види страх.

„Плашим се другог земљотреса", каже она.

Ожиљци рата

Сиријска деца исувише добро знају шта је траума.

У земљи се осећају велике последице дванаестогодишњег рата.

У разорном земљотресу из фебруара погинуло је више од 7.000 људи, а за оне који су преживели ситуација је сада још гора.

Према Уједињеним нацијама, у северозападној Сирији од хуманитарне помоћи зависи више од четири милиона људи, већином жене и деца.

У сваком месту у које смо путовали, људи су ми рекли да се осећају заборављено и да још увек нису добили помоћ која им је преко потребна.

Земљотресима је у северозападној Сирији погођено најмање 148 заједница.

Редови свежих хумки

Неколико километара од Седриног дома, на падини брда, сунце обасјава мирно, спокојно место.

Последњих неколико недеља, ово гробље се удвостручило по величини.

Неки гробови су старији, скоро скрајнути од погледа у високој трави и љубичастом цвећу.

Али читави редови њих су свежи, обележени белим гипсаним блоковима на уредно ископаној смеђој земљи.

Птице певају у дрвећу древних маслињака, а поглед на долину је предивна панорама зелених дрвећа и поља све до ивице Сирије и планина које обележавају турску границу.

Али Шеик Хазем Ганам споро шета кроз гробље.

Овде је сахрањен 61 члан његове породице.

„Сви смо спавали и осетили смо колико је био јак земљотрес.

„Звук је био веома гласан, а зграда се тресла лево-десно."

„Сишли смо на улицу, бројне зграде су се само читаве срушиле. Била је то као мала апокалипса, данима нисмо могли да схватимо шта се десило", каже Хазем.

Многе од жртава су још била деца, на коју су се виши спратови зграда срушили док су спавала.

Док Хазем пролази кроз редове гробова, показује руком.

„Овде имамо Адила Ганама, његову супругу и његову децу, имамо Алама Ганама, његову супругу и децу.

„Ајман Ганам и његова породица су тамо, они су ми рођаци", каже он.

У потресу у северозападној Сирији уништено је или оштећено 10.500 зграда.

Хазем нас води да се сретнемо са члановима његове породице који су преживели.

Једна од њих, Нада, лежи у кревету у шатору у ком сада спава њена породица, док цевчица са инфузијом виси са платненог зида.

Када мушкарци оду, она и њена мајка пажљиво задижу покривач да нам покажу њене повреде.

Карлица и ноге су јој били смрвљени, а кукови су јој умотани у беле хируршке повоје.

Непрестано је у боловима.

У оближњем оштећеном дому који није потпуно срушен, њена деца леже на софи, пажљиво одмарајући повређене ноге.

Мустафа и Мухамед у тишини гледају телевизију.

Преоптерећене болнице

У некој другој земљи, Нада и њена деца би још били у болници, на чистом одељењу, окружени медицинским особљем.

Али то овде није могуће.

Болнице у покрајини Идлиб, под контролом побуњеника, преоптерећене су годинама, а места за останак и опоравак има само за најтеже случајеве.

„Већ смо патили због рата и свега што нам је урадио криминалац Башар ал-Асад.

„Од гранатирања преко расељавања до опсаде", каже Хазем.

Додаје да се онда десио земљотрес и још више појачао њихову патњу.

„У прошлости смо гајили наде да ћемо успети да се изборимо са овом неправдом, али наша нада се сада претворила у чист бол", наводи.

Ситуација у Сирији једна је од најгорих хуманитарних криза на свету.

У данима после земљотреса, чак и док су стране земље убрзано реаговале, помоћ је споро стизала у Сирију.

Очајнички су им требали шатори и медицинска опрема, као и опрема за померање рушевина и специјализовани тимови за проналажење преживелих у рушевинама.

Они који сада живе овде тврде да је одуговлачење коштало много живота.

Док јуримо кривудавим путевима, примећујемо разорено место близу врха брда.

Копачи се пробијају кроз поломљени бетон и изувијани метал, дижући облаке прашине у ваздух.

Кад се срушила ова једна једина зграда, погинуло је око 300 људи.

Недељама после земљотреса, немогуће је рећи да ли је свако беживотно тело извучено из рушевина.

Овде у Сирији, тај процес је спор.

Просто нема довољно тешке машинерије за сваки град и село да се брзо рашчисте рушевине.

Недостатак склоништа

Широм Идлиба, уништење које је донео ратни сукоб меша се са штетом коју је направио земљотрес.

Ожиљци дугог рата виде се свуда, а људи су навикли да трпе.

Импровизована склоништа која су се распала током земљотреса поново су скрпљена.

Живахна пијаца подигнута је одмах до ивице зјапеће рупе где се још једна вишеспратница срушила и након тога је уклоњена.

Људи пребирају по штандовима одеће остављеним на отвореном, а једна жена простире ћебе покупљено са гомиле изложене крај пута.

Кад је стигао земљотрес, посебан ударац нанео је овим већ угроженим заједницама.

Многима је већ недостајало безбедно склониште, као Уми Солиман и њеној широј породици, деци и унуцима.

Њихов дом је већ био напола уништен у ваздушном нападу.

Горњи спратови су одсечени од остатка зграде, недостају читави зидови и подови, а врата се отварају у бездан, само дуги пад до земље испод.

„Откако је почео рат, нисмо имали ниједан добар дан.

„Онда се десио земљотрес и после њега се само још више плашимо.

„Док нас је бомбардовао авион молили смо се Алаху, али ово је сада стигло од Алаха", каже ми Ум Солиман.

Кад је земљотрес затресао ову кућу, били су престрашени, знајући да она не може да им пружи преко потребну заштиту.

Још делова зидова се одломило док је породица трчала напоље.

Имали су среће да су преживели.

Упркос свему, то им је и даље једини извор заштите.

'Плашимо се свега'

Сувише се плаше да спавају унутра, али током дана је то и даље место на ком кувају и окупљају се.

Када се повуче завеса која раздваја ходник од спољњег света, може да се види беба која мирно спава при дну напрслих зидова.

Породица је пријатна и срдачна, у очајничкој жељи да покаже реалност њихове животне ситуације, али болно свесна да је опасно за било кога од нас да борави у овој нестабилној згради.

Било каква помисао на обнову још је далеко.

У суседној Турској, амбициозни програм реконструкције постао је део предизборне кампање.

У Сирији, међутим, рашчишћавање крша и лома срушених зграда је највише чему људи могу да се надају за сада.

За изградњу нових кућа потребни су материјали којих одраније нема довољно.

У кући Ум Солиман, деца се пажљиво играју.

Избегавају напрсле зидове и стални страх у очима одраслих.

„Плашимо се свега, али где можемо да одемо", пита се она, ухвативши ме за руку.

„Поставили смо шатор испред и кад се ствари погоршају овде, преселићемо се у њега", наводи она.

Каже да деца увек плачу и да њихови крици могу да се чују свуда.

„Шта можемо да урадимо?

„Молимо се да се ово никад не догоди више ником", каже Ум Солиман.

Разорне последице земљотреса снимљене дроном:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]