Зашто рат у Сирији рат траје више од 10 година

Мирна побуна против председника Сирије од пре више од деценије прерасла је у прави правцати грађански рат.

У сукобу је до сада страдало више од 500.000 људи, разорени су читави градови, а у борбе су увучене и друге земље.

Како је избио рат у Сирији?

Чак и пре него што су отпочели сукоби, многи Сиријци су се жалили на високу стопу незапослености, корупцију и одсуство политичких слобода под председником Башаром Ал Асадом, који је наследио оца Хафеза, након што је овај умро 2000.

У марту 2011, продемократске демонстрације избиле су у јужном граду Дера, инспирисане револуцијама у суседним земљама против репресивних владара.

Кад је сиријска влада употребила смртоносну силу да угуши побуну, протести који су захтевали оставку председника избили су широм земље.

Нереди су се проширили, а гушење побуне се интензивирало.

Присталице опозиције су се дохватиле оружја, прво да би се одбраниле, а потом и да би ослободиле своје области од државних снага безбедности.

Асад се зарекао ће угушити оно што је назвао „тероризмом подржаним од страних сила".

Насиље је рапидно ескалирало и читаву земљу је захватио грађански рат.

Настале су стотине побуњеничких група и није требало много да сукоб прерасте у више од борбе између Сиријаца за или против Асада.

Стране силе су почеле да заузимају стране, шаљу новац, оружје и борце, и како се хаос погоршавао, умешале су се и екстремне џихадистичке организације са властитим циљевима, као што су Исламска држава и Ал Каида.

То је само повећало забринутост међународне заједнице која их доживљава као озбиљну претњу.

Сиријски Курди, који желе право на самоуправу, али се не боре против Асадових снага, додали су нову димензију сукобу.

Колико људи је погинуло?

Сиријска опсерваторија за људска права (СОХР), британска посматрачка група са мрежом извора на терену, документовала је 387.118 смрти до децембра 2020, међу њима 116.911 цивила.

Та бројка не обухвата 205.300 људи који се воде као нестали и претпоставља се да су мртви, укључујући 88.000 цивила за које се сматра да су умрли од мучења у затворима под контролом владе.

Друга посматрачка група, Центар за документацију насиља, која се ослања на информације активиста широм земље, забележила је оно што сматра кршењима међународног хуманитарног права и закона о људским правима, укључујући нападе на цивиле.

Она је документовала 226.374 смрти у борбама, међу њима 135.634 цивила, закључно са 2020.

Убијено је или рањено скоро 12.000 деце, према агенцији Уједињених навија за децу - Уницефу.

Ко је све уплетен?

У протеклој деценији кључни савезници владе били су Русија и Иран, док су Турска, западне силе и неколико заливских арапских држава до различите мере подржали опозицију.

Русија - која је имала војне базе у Сирији и пре рата - покренула је кампању ваздушних напада као подршку Асаду 2015. године и била кључна за преокрет у рату који је настао у корист владе.

Руска војска каже да напада само „терористе", али активисти кажу да редовно убија све побуњенике, па и цивиле.

Сматра се да је Иран послао стотине различитих трупа и потрошио милијарде долара да помогне Асаду.

Хиљаде припадника шиитске паравојске које је наоружао, обучио и финансирао Иран - углавном из либанског Хезболаха, али и Ирака, Авганистана и Јемена - такође се борило раме уз раме са сиријском војском.

САД, Велика Британија и Француска испочетка су пружале подршку ономе што су сматрале „умереним" побуњеничким групама.

Али приоритет им је постала неборбена подршка откако су џихадисти постали доминантна снага у наоружаној опозицији.

Глобална коалиција предвођена Америком извршила је ваздушне нападе и распоредила специјалне снаге у Сирији од 2014. како би помогла савезу курдских и арапских паравојски - Сиријске демократске снаге (СДФ) да заузму територију на североистоку коју су некада држали милитанти Исламске државе.

Турска је главни савезник опозиције, али њен нагласак био је на коришћењу побуњеничких фракција да зауставе курдску паравојску која доминира у СДФ, оптуживши је да је продужена рука забрањене курдске побуњеничке групе.

Турске трупе и савез побуњеника заузели су делове територије уз сиријску северну границу и интервенисали да зауставе потпуни фронтални напад владиних снага на последње опозиционо упориште Идлиб.

Саудијска Арабија, која жарко жели да заустави ирански утицај, наоружала је и финансирала побуњенике на почетку рата, као и њен заливски ривал - Катар.

Израел је, у међувремену, постао толико забринут оним што зове иранским „војним утицајем" у Сирији и испоруком оружја Хезболаху и другим сиријским паравојскама, да је покренуо све чешће ваздушне нападе у покушају да их осујети.

Како је све то утицало на земљу?

Поред тога што је довело до хиљада смрти, као последица сукоба рањено је или остало са трајним инвалидитетом више од 2,1 милион цивила, према СОХР-у.

Домове је напустило више од половине сиријског предратног становништва од 22 милиона становника.

Неких 6,7 милиона интерно је расељено, многи од њих живе у камповима, док је још 5,6 милиона њих регистровано као избеглице у иностранству.

Суседни Либан, Јордан и Турска, који су примили 93 одсто њих, имају проблем да изађу на крај са једним од највећих егзодуса избеглица у скоријој историји.

У изгнанству је рођено милион сиријских избеглица.

Закључно са јануаром 2021, некакав облик хуманитарне помоћи био је потребан за 13,4 милиона људи унутар Сирије, међу којима шест милиона са акутним потребама, према подацима Уједињених нација.

Више од 12 милиона имало је проблема да обезбеди себи храну сваког дана, а пола милиона деце је хронично неухрањено.

У последњих годину дана хуманитарна криза додатно је отежана неприкосновеним економском кризом, током које је драстично опала вредност сиријске валуте, а цена хране се винула у историјске висине.

Уз то, земља је била погођена епидемијом Ковида-19, чије се размере до краја не знају због ограниченог капацитета тестирања и урушеног здравственог система.

Читави квартови и витална инфраструктура широм земље такође су и даље у рушевинама након десет година борби.

Сателитска анализа Уједињених нација показује да је оштећено или уништено више од 35.000 грађевина само у граду Алепу, пре него што су га поново заузеле владине снаге крајем 2016. године.

И упркос њиховом заштићеном статусу, закључно са мартом 2020. године Лекари за људска права забележили су 595 напада на 350 појединачних здравствених установа, што је за последицу имало смрт 923 припадника медицинског особља.

Такви напади су оставили само половину болница у земљи потпуно функционалним.

Већи део богате културне баштине Сирије такође је уништен.

Свих шест локација Унескове светске културне баштине значајно је оштећено, док су милитанти Исламске државе намерно дизали у ваздух делове древног града Палмире.

Истражитељи Уједињених нација за ратне злочине оптужили су све стране за чињење „најгнуснијих кршења".

„Сиријци су претрпели огромна ваздушна бомбардовања густо насељених области;

Претрпели су и нападе хемијским оружјем и савремене опсаде у којима су починиоци намерно изгладњивали становништво према средњовековном сценарију и неодбрањиво и срамотно задржавали хуманитарну помоћ", стоји у саопштењу.

Ко контролише земљу сада?

Влада је вратила контролу над највећим сиријским градовима, али велики делови земље још увек држе побуњеници, џихадисти и курдски СДФ.

Последње преостало опозиционо упориште налази се у северозападној покрајини Идлиб и придруженим деловима северних покрајина Хама и Алепо.

Регионом доминира џихадистички савез повезан са Ал Каидом по имену Хајат Тарир Ал Шам (ХТС), али је и дом главних побуњеничких фракција.

Процењује се да тамо живи 2,7 милиона расељених људи, укључујући милион деце, од којих многи живе у изузетно лошим условима у камповима.

У марту 2020, Русија и Турска посредовали су у постизању примирја да би зауставили владину иницијативу за поновно заузимање Идлиба.

Од тада је владао релативни мир, али он може да се прекине сваког часа.

На североистоку земље, турске снаге и удружени сиријски побуњеници покренули су офанзиву против СДФ у октобру 2019. да би створили „сигурну зону" без курдске паравојске уз сиријску страну границе и од тада су заузели деоницу од 120 километара.

Да би зауставио напад, СДФ је постигао споразум са сиријском владом према ком се Сиријска војска вратила у области коју држе Курди први пут после седам година.

Влада се зарекла да ће на крају преузети потпуну контролу над њима.

Хоће ли се рат икад завршити?

Не чини се да ће се то десити у догледно време, али сви се слажу да је неопходно политичко решење.

Савет безбедности Уједињених нација позвао је на примену Женевског коминикеа из 2012. године, који подразумева прелазно управно тело „формирано на основу узајамног пристанка".

Девет рунди мировних преговора уз посредовања УН-а - познатих као процес Женева II - није успело да доведе до напретка.

Председник Асад је очигледно неспреман да преговара са политичким опозиционим групама које у склопу споразума инсистирају на његовом повлачењу са положаја.

Русија, Иран и Турска покренули су 2017. године паралелне политичке преговоре познате као процес Астана.

Наредне године постигнут је споразум за формирање одбора од 150 чланова како би се написао нови устав који би довео до слободних и фер избора надгледаних од УН.

Али у јануару 2021, специјални изасланик УН-а Геир Педерсен пожалио се да још није почела израда нацрта било каквих реформи.

Педерсон је такође истакао да, са пет страних војски активних у Сирији, међународна заједница не може да се претвара да је решење сукоба само у рукама Сиријаца.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]