Ноа Дејановић: Од жртве породичног насиља, до студента године у Немачкој

Међу готово три милиона академаца у Немачкој, баш његово име и презиме, са словом ћ на коме поносно инсистира, нашло се на награди „Студент године”.

Ноу Дејановића, 22-годишњег студента Универзитета у Лајпцигу, до светала позорнице довела су његова бројна предавања и радионице о ономе што му је у детињству причинило неописиви бол.

„Сексуално насиље над децом је табу, о томе се не прича, а жртве врло ретко јавно проговоре.

„Из мог искуства, и наставници се често плаше да не учине или изговоре нешто погрешно, па радије ту тему у потпуности избегавају”, каже за ББЦ на српском.

Баш због тога, Ноа највише разговара са будућим наставницима, професије за коју се и сам школује, јер се током образовања уопште не сусрећу са овом темом.

Пре више од деценије, његово лице било је обасјано светлима потпуно другачијим од рефлектора који су сада у њега уперени.

Сакривен у соби, у треперавој светлости компјутерског екрана, света Јутјуба и видео игара, налазио је пут за бекство од реалности која га је са друге стране врата на смрт плашила.

„Стање моје мајке мењало се у таласима и, у неким тренуцима, све је било скоро сасвим нормално.

„Али када сам имао 11 година, постало је много теже: био сам директно изложен психичком, физичком и сексуалном насиљу.”

'Једино што дете може је да се заледи'

Прича Ное Дејановића почиње у ратним југословенским деведесетим годинама прошлог века, када његов отац из Босне и Херцеговине долази у Немачку, у покрајину Тирингија, у самом средишту земље.

Ту упознаје Ноину мајку, али се растају док им је син још био мали.

Ноа живи са мајком, а оца виђа сваког другог викенда, али тек после три године без сусрета и дуге судске борбе.

Док зарања у дубине детињства и говори ми о односу са мајком, Ноин поглед плавих очију постаје само за нијансу немирнији.

„Једном сам се вратио из школе и затекао мајку која је попила много алкохола, седела је на кревету окружена празним флашама вина, гледајући порно филм.

„Пробао сам да се неприметно ушуњам у собу, али ме је позвала да седнем код ње у крило, чврсто стегла око врата и питала да ли гледам порно филмове са другарима.”

Таласи различитих начина злостављања често су долазили заједно и, присећа се, чинили су да жели да нестане.

„Успео сам да се ослободим ударајући је лактом у ребра и вриштећи сам побегао у собу.

„Не могу да се сетим ничега што сам осећао кад успем да се бар привремено спасем, а и то је знак пострауматског стресног поремећаја: меморија се брише у деловима јер се мозак тако брани и потискује ствари да би преживео.”

Од уобичајених људских реакција на велики стрес и опасност - нагона за борбом, бежањем или потпуном парализом - дете на располагању има мало тога.

„Дете не може да се бори, јер је физички слабије, нити да побегне, јер је зависно од родитеља, па је једино што можете да се заледите, да мозак пређе у модус за преживљавање и да не осећате много тога - једноставно, само се затворите.

„Ја сам сатима гледао снимке на Јутјубу, снимке игрице Мајнкрафт, само да бих побегао од свега и да бих преживео.”

На крају наредног викенда са оцем, чврсто је решио: одбио је да се врати у мајчин дом, тражећи заштиту од очеве породице у којој каже да је видео како може да изгледа „нормалан живот”.

„Није био посебан тренутак после кога сам решио да проговорим, већ је кључно било што сам имао оца који ми је веровао, а то је нешто што многа деца немају, па морају неколико пута да испричају сопствену причу пре него што им људи поверују.

„Сео сам са оцем и маћехом, узео сам парче папира и све написао - то је било много лакше него да о томе говорим”, присећа се он и каже да је истог дана уследио одлазак у полицију.

'Изнова и изнова'

Насамо разговора са полицајцем, Ноа се уопште не сећа: његов механизам борбе са стресом избрисао је те тренутке из свести.

Дозвољено му је да остане са оцем, али уз обавезу новог судског поступка, у коме би се променило и старатељство над њим.

„То понављање изнова и изнова шта се десило, а без икакве психолошке подршке, било је поновно пролажење кроз трауму јер процес у институцијама показује да ни ти људи не знају како да се носе са децом која су преживела сексуално насиље.

„Судија ми је чак рекао да не могу да користим белешке које сам правио, а које су ми помагале јер сам осећао срам и било ми је тешко да о свему говорим - тако је желео да предупреди да ми је неко написао шта да кажем.”

Исцрпљујућа правна борба била је, ипак, само прва етапа.

„Најважније у свему је било окружење пуно љубави и пажње коју су ми пружили отац и маћеха, да могу да се вратим нормалном животу и одласку у школу.

„Али кад сам се нашао у таквом окружењу, проблеми су испливали: имао сам нападе панике, помисли на самоубиство, па ми је терапија била од велике помоћи.”

Године сусрета и разговора са психотерапеутом омогућили су му да пронађе нови ослонац.

„Кад сам имао 14 или 15 година, када су симптоми трауме били мањи, нисам имао нападе панике ни ноћне море, а страхови су се смањили, могао бих да кажем да сам био срећно дете.”

Са новим поуздањем, али и миром у гласу, каже да му је временом постало лакше да прича о свему, чак и када када на предавањима и радионицама говори пред стотинама људи.

„То ми је помогло да се на неки начин дистанцирам од свега јер се понекад осећам као да неко пусти траку, стисне плеј и све само тече.

„Али често и повређује старе ране, па ми се догађа да после предавања дођем кући и у безбедном загрљају партнера само плачем.”

Ко треба да препозна дете које трпи?

Од када је пре две године одлучио да проговори о свему кроз шта је прошао, каже да је добио велику подршку и охрабрење, али и приметио недостатак трајног саосећања са жртвама.

„Када се појави нека нова жртва која је спремна да проговори или кад ја о свему говорим, постоји кратак период интензивне пажње, али институционалне промене то никад не испрате.”

Одлучио је да, у сарадњи са организацијама које се баве социјалним радом и заштитом деце, будућим наставницима говори оно што не уче из књига.

„Замишљено је да разговарамо о томе шта је насиље над децом, како да га препознају, како да виде невидљиве симптоме и знаке, али и како да одговоре на све то, које су институције и структуре којима се могу обратити.

„На наше презентације долазе и друге професије: будући лекари, професори, наставници и учитељи који већ раде у школама.”

Ипак, јасно ће рећи да одговорност за препознавање дечијих патњи није само на наставницима.

„Ниједан 11-годишњак не каже 'у мојој школи постоји социјални радник, они знају све о овој теми, па ћу ја њима да се обратим'.

„За њих је питање коме они верују, а то може бити наставник, али и домар, тренер у фудбалском клубу - тамо где се дете осећа сигурним.”

Са посебним поносом истаћи ће да је за њега школа била једно од скровишта.

„Када се код куће не осећате сигурно и у сталном сте режиму преживљавања, школа може да буде веома сигурно и лепо место.

„Понекад је најбоље да, ако дете трпи насиље код куће, наставници га у школи пусте само да се осећа безбедно и сигурно, а не да буде оптерећено градивом и јурњавом за оценама.”

Ноа жели да се бави управо овим послом јер, каже, најбоље спаја две његове велике љубави: француски језик и интересовање за политику, па се спрема да будућим средњошколцима предаје страни језик и политику.

„Инспирише ме чињеница да можете имати позитиван утицај на особу у веома важним тренуцима формирања личности, да можете помоћи да пронађе сопствени глас.

„Посао наставника је веома поштован у Немачкој, мало проблема можда има с родитељима, али друштво је свесно да му недостаје много просветних радника и да нема луксуз да их не поштује.”

Не брине га ни да ће у једном тренутку изгубити генерацијску повезаност са ђацима.

„Мислим да је сукоб генерација увек постојао, али да се он може превазићи ако сте отворени за становишта сопствених ученика, а не у позицији да само они могу да науче од вас.

„Важно је да наставник не буде постављен изнад ученика, а то је важно и у успостављању поверења у случајевима сексуалног насиља, да би се деца осећала једнако, поштовано и саслушано.”

Породица, нови почеци

Са немалим усхићењем, води ме до посебних полица у његовом стану где се налази једна поптуно необична породица.

У неколико стаклених акваријума без воде, ужурбано се крећу стотине и стотине мрава, Ноиних кућних љубимаца.

Насмејаће се када каже да је све почело од само једне краљице која је изродила мноштво потомака, а да сада сви они сложно живе и њему помажу да се опусти док их надгледа у марљивим радовима.

Неколико пута сам ће се у разговору вратити на сопствену породицу и значај мира који је пронашао.

„Мој отац се много жртвовао за мене и сигуран сам да многи то не би урадили: године судских процеса и правних борби само да би видео сопственог сина и да би могао да му помогне.”

Иако инсистира на чувању слова ћ на крају презимена, признаје да о поднебљу његовог оца не зна много.

„Често сам проводио летње распусте у Босни, али немам превише блиске односе са тим делом породице, многи су се расули после ратова у Југославији.

„Не осећам потребу да истражујем и да се повезујем са тим делом света, али и тим делом себе, јер ме понекад плаше стигма и хомофобија које би могле да ме дочекају.”

Можда најдубљи уздах испратиће питање какав однос данас има са мајком.

„На крају терапије, видео сам је први пут после неколико година, а сада једном у неколико месеци разменимо поруке о томе шта нам се дешава у животима, не више од тога.

„Имам веома различита осећања о мајци и то је веома чест случај са децом која преживе насиље: волим је и имам нека позитивна осећања о њој, али су и страшне повреде које ми је нанела.”

ББЦ: „Имаш ли ипак жељу да на неки начин поправљаш сопствену мајку?”

„Понекад да, осећам се на неки начин одговорним за њу, тужан сам и забринут како јој је, како живи, има ли новца.

„Али има и тренутака када се запитам да ли бих уопште био тужан када би умрла и то су те страшне крајности у којима се крећем.”

Двоструко старији него када је преживљавао најтеже тренутке живота, дубоко ће се на тренутак замислити над питањем шта би рекао 11-годишњем себи.

„Рекао бих му да ће све бити боље, да ће сав бол који трпи на крају водити нечему добром.

„То га свакако не би утешило и не би му олакшало јер би бол и даље био ту, али био би мирнији кад би видео шта 22-годишњи Ноа зна и шта је постао.”

Са ким можете да се посаветујете ако сумњате да је дете злостављано?

У Србији постоји више институција и организација које пружају помоћ у области заштите деце и заштите од насиља.

Можете им се обратити и телефоном.

Национална дечија линија ради 24 сата дневно, седам дана у недељи.

Намењена је првенствено деци, али могу је користити и одрасли.

Пружа саветодавну подршку деци у околностима у којима су им угрожена права, или у било којој другој ситуацији, када осете потребу за разговором са компетентном и поверљивом особом.

Контакт телефон је 116 111, а позив је бесплатан.

Родитељски телефон 0800 007 000 ради сваког дана од 16 до 22 часа, а позив је бесплатан.

Ова саветодавна услуга намењена је не само родитељима, већ и другим бакама, декама, рођацима, комшијама или наставницима који имају недоумице, питања или потребу да са неким поразговарају на тему добробити детета.

Сумњу на насиље у породици можете пријавити и полицији на 192.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]