Истеривач ђавола: Зашто је демонска опседнутост део наших најмрачнијих страхова

Пре педесет година, један хорор филм о девојчици коју је напао зли дух је изазвао прави пандемонијум у Сједињеним Државама. Ових дана се појавио и најновији наставак из те серије филмова.

У последњих неколико година је приметан експлозиван раст филмских наратива у којим злоћудни духови, демони или богови опседају људе. Папин егзорциста (2023), The Medium (2021), Зли мртви: Буђење (2022), Umma (2022), Причај са мном (2023), It Lives Inside (2023) и, наравно, сви филмови из универзума створеног у филмовима из серијала Призивање зла (The Conjuring) - све су то филмови који у великој мери користе мотиве опседнутости.

Демонска опседнутост као тема у уметности није ништа ново и коришћена је као метод за уметничко стваралаштво код уметника повезаних са духовним покретом који је своју највећу популарност достигао у 19. веку.

Британска уметница Џорџијана Хоутон, на пример, је тврдила да је допустила демонима да је опседну не би ли насликала призоре с другог света.

Прослављени уметници с краја 19. и почетка 20. века, као Василиј Kандински, Пит Мондријан и Kазимир Маљевич, такође су били заинтересовани за ове теме и под утицајем све снажнијег духовног покрета.

Ипак, када говоримо о демонској опседнутости у модерној популарној култури, само је један оригинал - Истеривач ђавола великог, покојног Вилијама Фридкина, филм који ће у децембру напунити 50 година.

Једно од неспорних ремек-дела филмске уметности, хорора или комплетне кинематографије, свеједно, екранизација је истоименог романа Вилијама Питера Блатија из 1971. године.

Попут књиге, филм се бави причом о Реган, девојчици из Вашингтона која је опседнута демоном и коју спасава католички свештеник.

Прилог овој годишњици је и премијера филма Дејвида Гордона Грина под називом Истеривач ђавола: Верник, најновијег у низу наставака (или риквела - филмова који нису класични наставци или претходници, већ дела која се ослањају на исти универзум у којем се одвија и оригинални филм) који покушавају да оживе ову моћну хорор тематику (Гордон Грин је искусан у овоме јер је претходно на сличан начин оживео франшизу Ноћ вештица са великим комерцијалним успехом).

Истеривач ђавола: Верник нема много везе са претходницима, осим имена холивудске легенде Елен Берстин и њене кратке репризе улоге Kрис Мекнил (мајке девојчице Реган у оригиналном филму), која је овом приликом цењена ауторка и експерткиња за егзорцизам.

Филм се бави избезумљеним породицама две девојке, Анђеле и Kетрин, које се повремено баве спиритуализмом и које постају опседнуте неименованим демоном (франшиза се можда бави демоном Пазузуом, а можда и не).

Анђелин отац, којег игра Лесли Одом Џуниор, централна је фигура филма.

Његова патња због онога што се дешава његовој ћерки, пресликан је осећај који је имала и Kрис када је била сведок хаоса и патњи кроз који је пролазила њена Реган.

Истински шокантан феномен

Kада је у Америци премијерно приказан 1973. године, Истеривач ђавола је представљао више од филма, био је то прави културни феномен.

Могуће је да се то десило зато што је у друштву у којем је филм био рођен вера у религију била пољуљана, а постојало је и велико неповерење у власт урушену скандалима попут Вотергејта.

Приметна је била колективна криза вере и очајничка жеља да се пронађе кривац, па је ђаво био идеалан жртвени јарац.

Поврх тога, настанком хипи покрета у 1960-им и раним 1970-им годинама, појавила се велика културна подела међу генерацијама - па је на тај начин код старије публике и одјекнула идеја о младој особи опседнутој мрачним силама.

У њој су они видели сопствену децу која су постајала све отуђенија.

„Веома је лако потценити начин на који нешто ново постаје дух времена", каже за ББЦ Културу филмаџија Александер О. Филип, редитељ документарног филма Leap of Faith: William Friedkin on The Exorcistиз 2019. године.

„То је филм о љубави, кривици и веома моћним људским емоцијама. Шта радите када ваше дете постане опседнуто нечим што не разумете и пред чим сте беспомоћни".

Kада је филм премијерно приказан у Сједињеним Државама на Дан дарова (Boxing Day), 1973. године, људи су стајали у дугачким редовима пред биоскопима.

Један чланак у Њујорк Тајмсу је навео да су њујоршки тапкароши карте продавали за 50 долара, а да су редари који су одржавали ред од људи који су чекали добијали понуде које су ишле и до 110 долара (768 долара у данашњем новцу) само да би били пропуштени на чело колоне.

Забележено је и да су гледаоци повраћали, онесвешћивали се, грчили, а наводно је регистрован и један побачај током пројекције.

Појављивање филма је такође довело и до поплаве извештаја о демонској опседнутости међу посетиоцима биоскопа, што је Ворнер Брадерс интелигентно искористио у промоцији филма.

И заиста, успех Истеривача ђавола је био замајац за „сатанску панику" 1980-их, када се појавио талас оптужби о злоупотреби сатанских ритуала у Сједињеним Државама.

У свету филма, тријумф Истеривача ђавола на биоскопским благајнама је исцртао шематски план за демонску опседнутост која је подразумевала већину, ако не и све од ових састојака: летимичан поглед на нормалност пред трансформацију коју изазива опседнутост, тело опседнуте особе које бива нападнуто изнутра и неку ауторитативну особу која ће спасити поседнутог (некада уз помоћ егзорцизма).

Неки од наслова на које је недвосмислено утицао Истеривач ђавола су Заштитник (Сентинел, 1977), Стигмата (1999), Обред (Rite, 2011), Егзорцизам Емили Роуз (2015) и, поново, сви филмови из серијала познатог и као Призивање зла (The Conjuring).

Обележја опседнутости

Филмовима о опседнутости је, пре свега, потребан неко ко ће бити поседнут. Обично је мета млада девојка.

„Све има корене у готској литератури и метафори о хистеричном женском телу", каже др Стејси Абот, професорка на Универзитету Роухемптон и суорганизаторке недавно одржаног Хорора сањарења - симпозијума егзорциста.

Овакво тело је, наставља Абот, „без физичке, емоционалне и сексуалне контроле", а у готској литератури то захтева „спасавање".

Слично Реган из Истеривача ђавола, најчешће коришћена девојка је надомак пубертета или је тинејџерка, док је њена опседнутост метафора за прво испољавање сексуалне жудње.

Сачувани подаци из Средњег века показују да је опседнутост најчешће повезивана са кажњавањем за грешно понашање - невиност је морала да буде заштићена по сваку цену.

У већини ових филмова са демонском опседнутошћу, такође се све врти око младе, беле девојке која се сматра вредном заштите.

Хистерично обојено женско тело је „традиционално превише узнемирујуће да би било спасено", каже Абот, осврћући се на натприродни трилер Анђеоско срце из 1987. године, у којем тинејџерка Епифани, коју игра Лиза Боне, призива поседнутост током једног вуду ритуала - чинећи то, каже Абот, „она постаје превише опасна и не може да преживи у филму".

Истеривач ђавола: Верник напушта овакав калуп са две младе, женске жртве од којих је једна црна, а друга бела, иако филм пропушта да се позабави расним обележјима у реакцијама на искушење.

Мери Вајлд, фројдовска хорор критичарка и водитељка подкаста о филму и психоанализи Projections, истиче колико је мало младих мушкараца који су жртве опседнутости јер се од „тинејџера и младића не очекује да се опиру и да се боре против телесног инстинкта - сами изгледи за опседнутост у контексту мушкараца су структурално ирелевантни".

С друге стране, кривити женски пубертет и испољавање женске сексуалности према демонској сили је „токсично умирујуће", каже она, „и опседнуте лишава било какве одговорности".

Иако је опседнутост демонима постојала у многим религијама, од абрахамских вера као што су јудаизам, ислам и хришћанство, па све до хиндуизма, будизма, хаићанског вудуа, вике и разних афричких традиција, највећи број западњачких филмова се бавио католичким углом гледања на ову тему, па су жртве тако и спасаване католичком егзорцистичком праксом.

Неповерење према ауторитетима је уграђено у ДНK овог жанра у форми усамљене, заштитнике фигуре, најчешће свештеника који је у неком сукобу са самом црквом или сопственом вером (као отац Kарас у оригиналном Истеривачу ђавола, или отац Габријел Аморт у Папином егзорцисти).

Он одбацује упутства себи надређених, крши правила и, са наводно дубоким разумевањем ђавола, насилно и несебично избацује злодуха из поседнутог тела.

На овај начин филмови о опседнутости на јединствен начин постају „отворени за друштвене анксиозности, али и критички спрам масовне ирационалности", каже Вајлд.

Зашто су овакве приче поново актуелне

Уколико се наративи о опседнутости заиста поново враћају, онда се то можда догађа јер, као и током 1970-их, поново нуде необично реакционарне утехе за свет који је у кризи и сугеришу да мрачне силе које људи нису у стању да контролишу нарушавају природни поредак.

С обзиром на текућу дебату о абортусу у Сједињеним Државама и другим земљама, као и на нападе на женску потпуну слободу избора, овакви наративи данас имају моментални одјек.

Опседање је, на крају крајева, инвазија, мрачна сила која обузима тело неспремног домаћина.

(Уистину, тема женског управљања сопственим телом је обрађена на поприлично буквалан начин у још једном хорор класику из те епохе у којој је настао и Истеривач ђавола, у филму Розмарина беба Романа Поланског из 1986. године).

У недавно снимљеним хорор филмовима наратив опседнутости је такође еволуирао у неким елементима из инвазивности у идентитет с обзиром да опседнутост априори претпоставља један или више идентитета који се боре за превласт.

У филму It Lives Inside из 2023. године, пратимо индијско-америчку тинејџерку Сем, или Семиду, којој прети демонска сила која је већ запосела њену пријатељицу из детињства.

Филм преиспитује опседнутост ван клишеа који подразумева белу девојку као жртву и ван стереотипа по којем њу увек спасава неки ауторитет са стране.

Базиран на ауторовом (Бишал Дута) личном „дуалном идентитету" филм It Lives Inside причу о опседнутости користи као средство којим Сем/Семида спознају „сопствену историју, себе, али и однос према личном дијаспорском идентитету", истиче Абот.

Сем неће бити спасена; она све контролише сама.

Филм је замишљен као конфронтација са злим духом која је неопходна да би се разумело „зашто нас зло опседа", каже Вајлд, и додаје како „такав приступ поновном процесуирању постаје механизам ослобађања (егзорцизам) тела од узнемирујућих и опседајућих елемената".

Опседнутост је толико снажан и застрашујући концепт јер подразумева потпун губитак контроле и посрнуће свега људског.

Филмови који се баве оваквим темама се играју са перспективом - они или истичу унутрашњу борбу поседнуте особе или се баве очајем људи који су блиски са таквим особама.

У филму Зли мртви: Буђење (2023), можемо да видимо мајку коју опседа прождрљиви демон и који напада њену децу.

У Истеривачу ђавола, муке Реган се најбоље очитавају кроз очи њене мајке Kрис, која беспомоћно посматра параду доктора који експериментишу са њеном ћерком, али не нуде никаква решења.

Иста ствар се дешава и у филму Истеривач ђавола: Верник који се углавном бави родитељима поседнуте девојке, а не самом жртвом.

Филип сматра да је „сама свест о томе да нешто што не разумемо опседа некога заиста застрашујућа и да је слична смрти".

Ради се о страху који се наново и наново интерпретира и ублажава кроз филмове страве и ужаса који поседнутим девојчицама и дечацима обезбеђују срећан крај.

Филм Истеривач ђавола: Верник се тренутно приказује и у биоскопима у Србији.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]