Спорт и бокс: Прича о правом „Рокију“ који је патосирао Мухамеда Алија

Осамдесеттрогодишњи Чак Вепнер висок је 195 центиметара, широких рамена и квргавих шака; његови коштани калуси служе као подсетници на читав живот проведен у задавању удараца.

Позив боксера оставио је ожиљке и на другим местима на његовом телу.

„Био сам склон обилном крварењу. У каријери сам имао 328 шавова. Нос ми је био сломљен девет пута за 16 година. И, како да вам, кажем, никад ме то није претерано потресло, знате", каже Вепнер за ББЦ Спорт слежући раменима.

Штавише, толика је била вероватноћа да ће његово лице претрпети неку повреду у рингу да је на крају присвојио надимак који су му други наменили као увреду.

Крволиптач из Бејоуна - Бејоун је град у Њу Џерсију који Вепнер и даље сматра домом - био је боксер који је испуњавао очекивања стечена на основу надимка.

И зато је можда прикладно што је баш најславнији период његове каријере био окупан крвљу.

„За мој меч са Мухамедом Алијем судија је био Тони Перез", присећа се Вепнер њиховог сусрета из 1975.

„Пошто сам био оборен на под, рекао ми је: 'Чак, превише крвариш.'

„Рекао сам му: 'Нема шансе, дај ми још ову рунду. Дозволи ми да завршим овај меч, добро сам.' Тони ми је на то казао: 'У реду, Чак, колико прстију држим?'

„А ја сам погледао у његову шаку и рекао: 'Из колико пута могу да погађам?'"

Упркос Вепнеровом негодовању и на велико жаљење грозничаве масе од 15.000 гледалаца у Ричфилд Колосеуму у Охају, судија је прекинуо меч само 19 секунди пре истека 15. рунде.

После овог сусрета била су му потребна 23 шава и однео је кући само петнаестину Алијевог хонорара, али, као и у случају већег дела Вепнеровог живота, кад би се усредсредио на повреде, пропустио би величину свог достигнућа.

Као тридесетогодишњи хонорарни боксер тешке категорије из „недођије" у Њу Џерсију, Вепнер је пред меч са Алијем био аутсајдер са квотом од 10 напрема 1.

Никад пре тога није тренирао под сталним тренером.

Али је својим наступом премашио сва очекивања.

Не само да је замало успео да издржи до самог краја у клинчу са актуелним светским шампионом и једним од највећих боксера који су ушнирали рукавице, већ је Вепнер постао тек четврта особа у историји која је успела да на под обори Алија - који је узгред прегазио Џорџа Формена само 10 месеци пре тога.

Један гледалац - који је пратио пренос преко ЦЦТВ-а у једном лосанђелеском биоскопу - био је толико инспирисан Вепнеровом аутсајдерском срчаношћу и обарањем Алија у деветој рунди, да је отрчао право кући да запише цртице за лика у у новом сценарију који му се мотао по глави.

Пошто су сви други његови сценарији били одбијени и имајући још једну последњу прилику да предложи нову идеју, писац се вратио незавршеном сценарију, смисливши причу о искупљењу ислуженог боксера током 'три и по дана махнитог напада креативности'.

Филм снимљен на основу тог сценарија постао је најгледанији филм 1976, освојио је три Оскара 1977, лансирао каријеру његовог творца Силвестера Сталонеа и постао једна од најславнијих прича нашег доба.

За Вепнера, човека чија су крв и срчаност инспирисали лик Рокија Балбое, био је то само почетак новог поглавља.

У Парку Денис П. Колинс, на парчету травнатог дечјег игралишта на обали Залива Њуарк преко пута реке од Њујорка, локални градоначелник обратио се маси.

„Има људи из Њу Џерсија који су толико славни да их сви знамо само по имену: ено га Френк, ено га Брус и ено га Чак."

Кад је последње име поменуто у друштву Синатре и Спрингстина, око четиристо присутних почело је да скандира и аплаудира локалном хероју у њиховим редовима.

Човек лично, у жутој тренерци и са качкетом, климао је главом и смешкао се стојећи између боксерских великана Ларија Холмса и Герија Кунија, који су се такође појавили да би одали пошту пријатељу на овај велики дан.

И док је свеж ветар дувао преко реке, црно платно пребачено преко кипа младог Вепнера који ће ускоро бити откривен лепетало је по хиљаду килограма бронзе испод.

„Знате шта, у ствари сам се родио у Њујорку.

„Преселио сам се у Њу Џерси кад сам имао годину и по дана, након што су се моја мајка и отац раставили. Моја мајка нас је одгојила овде у сиромашној четврти после тог", признаје Вепнер.

И ту, на улицама Бејоуна, недалеко од парка Колинс - где су се мешали лучки радници, мафијаши и радници рафинерије - Вепнер је почео да учи занат.

„Тамо где сам одрастао, увек су постојале две-три банде.

„И мање или више морали сте да одете тамо и пребијете најсуровијег од њих да бисте преживели, што сам ја и урадио. Тукао бих се скоро сваке недеље", каже он.

И није се радило само о пукој физичкој снази.

Вепнер је био и млада спортска нада, играјући за његов средњошколски кошаркашки тим на локалним такмичења.

Међутим, кад је сазнао да „више новца може да се заради премлаћивањем људи", посветио се боксу.

Трогодишњи боравак у маринцима на неко време је зауставио његов напредак.

Вепнер се са 15 година илегално пријавио пошто је погледао филм Бојни поклич и убедио мајку да потпише његове „лажне папире", али кад се пријавио на аматерско такмичење за Златну рукавицу Њујорка као осамнаестогодишњак од сто кила, установио је да му се то допада.

„Прошао сам кроз те момке као кроз путер; никад нису видели ништа слично мом стилу", каже он.

У Медисон Сквер Гардену, Вепнер је поломио нос локалном таленту Бобу Пиштољу и претукао Џејмса Саливана, полицијског шампиона са Стетен Ајленда, на путу до освајања титуле за 1964.

Постао је професионалац убрзо после тога, отпочевши 52 године дугу каријеру током које ће победити у 36 мечева и борити се против таквих имена као што су Бастер Метис, Џорџ Форман, Џо Багнер, Ерни Терел и Мухамед Али.

Али Вепнер је сматрао да ће меч на средини његове каријере, против Сонија Листона 1970, бити карта која ће прославити.

„Мислио сам да ће то бити моја пречица", каже Вепнер.

„Е, па баш и није била, јер је Сони био превелик и претежак противник.

„Сломио ми је нос, направио ми 71 копчу и поломио ми леву страну вилице. Још увек сам га нападао у 10. рунди кад је лекар прекинуо меч јер сам сувише крварио."

Поред сломљених костију, сваки шав у његовој каријери није био лечен ничим јачим од леда за ублажавање бола.

„Баш су болели", додаје он.

„Али био сам спреман за њих. Пред скоро сваки меч, знао сам да ћу имати посекотине. Осам или 10 шавова? То је само огреботина!"

То што је био спреман да погине у рингу, признаје Вепнер, био је још један кључни састојак његовог арсенала.

„Исусе, апсолутно! Ушао бих у ринг спреман да умрем", каже он.

„Штавише, после меча са Листоном, био сам у полукоми и шоку; мој лекар је рекао мојој мајци да сам прилично удешен.

„Добро сам размислио да ли уопште желим да наставим. Али онда сам помислио: морам да пробам, морам поново да пробам. Морам да дам себи још једну шансу."

Вратио се у ринг и после две победе и три пораза, Вепнер је заређао осам узастопних победа између 1972. и 1974. због којих је привукао пажњу Дона Кинга.

Кинг је рекламирао меч између Вепнера и Алија, у Ричфилд Колосеуму, под слоганом „Дајте шансу белцу".

У златној ери бокса тешке категорије којом су доминирали црнци, Кинг је цинично веровао да може да привуче већи публику ако Али укрсти песнице са белим америчким противником за прву одбрану нове титуле.

Али Кингова нада у меч са великом антипатијом међу противницима, борбу између раса, пропао је због Вепнеровог дивљења према противнику.

„Знате, био сам узбуђен и почаствован што сам се нашао у рингу са Мухамедом Алијем. Најславнијим човеком свих времена! Био сам јако поносан", каже Вепнер.

„Ноћ пред меч, власник Колосеума позвао је Алија и мене у свој приватни сепаре на вечеру. Велики сто, а ја седим одмах до Алија.

„Седели смо неколико сати и причали, извео је неколико мађионичарских трикова. Јако ми се свидело. Свидео ми се Али. Постали смо добри пријатељи."

Наредног дана, пошто је Џејмс Браун отаљао америчку химну заборавивши већину стихова и претворивши крај песме у надвикивање са публиком, Вепнер је оставио по страни пријатељство у повоју са Алијем и почео да спроводи у дело план да победи.

„Моја стратегија била је да га притискам, да га изморим, макар првих четири-пет рунди, можда да га добијем у каснијим рундама", каже Вепнер.

„И тако сам га притиснуо, ударао сам га у тело, требало је да добијем те три-четири рунде на поене. Али што се тиче судија, кад је у питању Али, морате да га нокаутирате да бисте победили."

Маса, која је очекивала да изазивач буде прегажен, почела је да реагује на Вагнерову неочекивану издржљивост.

Уместо да скандира: „Али! Али!", маса је почела да навија за аутсајдера, док су повици: „Чак! Чак!" одјекивали ареном.

Осокољен подршком, Вепнер је спазио рупу у Алијевој одбрани.

У деветој рунди, покушао је да је искористи.

Вепнер се провукао испод шампионовог левог директа и пласирао ударац у тело десницом од ког је Али полетео уназад и пао на под.

Из Алијевог угла су касније тврдили да је Вагнер саплео њиховог човека и да је Али само изгубио ослонац, али Вепнер остаје чврсто при својој тврдњи.

„Ту ме сеците, оборио сам га", каже он.

„Поштено сам га поткачио и можете чути на поновљеном снимку, пласирао сам тај ударац све до рамена. Био је у раскораку, ја сам га оборио и он је то знао."

Гледајући Алија како се враћа са положаја у неутралном углу, Вепнер је запазио промену.

Он каже: „Видео саму му очи и помислио: Е, сад сам га стварно разбеснео! Тад је почео да ми задаје контра ударце и да ме псује."

Разгневљен понижењем због пада, Али је немилосрдно кренуо на Вепнера, а маса је бодрила аутсајдера да издржи и заврши меч на ногама.

Алијева казна спречила је Вепнера у том науму 19 секунди пре краја.

Слава која је уследила после епског пораза од Алија и његове везе са филмом Роки одвела је Вепнеров живот у новом правцу.

У покушају да заради на томе, Кинг је уговорио да се Вепнер „бори" са рвачком легендом Андреом Ренеом Русимовим - познатијим као „Андре див" - пред Алијев меч на њујоршком стадиону Шеј.

Вепнер је, додуше у намештеном мечу, изгубио након што му је судија одбројао до десет.

Далеко од тога да је то био његов најнеобичнији противник.

Касније у каријери, Вепнер се двапут борио са циркуским медведом по имену Виктор у рвачким мечевима у једном бару у Њу Џерсију.

Вепнер је био одбачен преко пола ринга након што је разгневио животињу упорним директима у главу.

Прихватао је и друге гаже, паралелно уз боксерску каријеру.

Да би се испомагао уз посао трговачког путника који иде од бара од бара за Алајд ликор, „решавао је и проблеме" за људе којима је дугован новац.

„Рецимо да сам чинио пар услуга за моје пријатеље", каже Вепнер.

„Ишао бих около и љубазно молио људе да врате новац који дугују, а онда бих можда морао некога да ћушнем или већ тако нешто."

Али након што се повукао из бокса 1979, ствари су драстично пошле по злу.

Вепнер се проводио и узимао много кокаина, што је била комбинација због које је пропустио аудицију за улогу у Рокију 2 раме уз раме са тада већ суперзвездом Силвестером Сталонеом.

Он је 1985. проглашен кривим за поседовање наркотика и осуђен на 10 година затвора, што је била пресуда која је га послала у државни затвор у Њуарку.

Затвор би за многе био борба за преживљавање, али не и за Вепнера.

„Ма дајте молим вас. Уопште није било тако лоше", каже он.

„Где год бих пошао, људи би певали: 'Шампионе, шампионе!' И говорили би ми: 'Како си, Чак?'

„Знате, могло би се рећи да сам се нашао са правим људима у затвору - завршио сам у јединици са неким од ликова из краја. Знао сам их, а они су знали мене."

Пошто се добровољно пријавио да води затворски боксерски тим, што је био подвиг који је пропао због „недостатка талената", Вагнер је пуштен на условну слободу после три године.

А онда је уследила тужба против Сталонеа.

Вепнер, чије се име претходно није налазило на шпици филма, поднео је тужбу тражећи обештећење за сопствени удео у инспирацији за филмски серијал Роки.

На крају је 2006. дошло до вансудског поравнања за непознату суму.

То је дало Вепнеру право да тврди да је званично човек на коме је заснован филм и прилику да сними филм о властитом животу без правних реперкусија.

Тај филм се и појавио 2016.

„Најпотреснија ствар у вези са Чаковом причом није део о Рокију, већ како се хватао у коштац са свим што би га снашло", изјавио је глумац Лив Шрајбер, који је играо Вепнера у Чаку.

„Тукао се са властитим демонима који су били јачи од свих тих великих тешкаша против којих се борио. И победио је због истрајности и његовог срца.

„Сваки пут кад би га Али ударио у уста тим невероватним директом, Чак је деловао још задовољније. Не можете да убијете таквог човека. То је био Чаков неуништиви дух.

„То је била прича која ме је дојмила и зато сам желео да снимим овај филм."

Иако је завршио на филму, Вепнеру је требало дуже да буде овековечен у бронзи.

Дугогодишњи пријатељ Брус Дилин - власник Дилин гума из Бејоуна, аутомобилске гараже са претрпаном чекаоницом која служи као незванични музеј Чака Вепнера - један је од малог броја посвећеника спремних да се боре у његовом углу.

Испод портрета Крволиптача из Бејоуна, исечака из новина и урамљеног боксерског шорца за који Дилин признаје да га Вепнер највероватније никад није носио, власник гараже открива да је идеја за статуу првобитно кренула као шала.

„Чак ми је уручивао награду града испред гомиле локалних достојанственика. И знао сам да ће се нашалити на мој рачун, па сам се онда ја нашалио на његов", каже он.

„Рекао сам: 'Бејоун је данас најавио ерекцију кипа Чака Вепнера испред Градске већнице у част његове улоге Рокија из стварног живота."

„И људи су устали и почели да аплаудирају. А онда сам ја додао: 'А ово обележава двадесетогодишњицу откако су речи ерекција и Вепнер употребљене у истој реченици!'

„Људи су се смејали и навијали, али онда су сви почели да ми прилазе и да ме питају: 'Да ли је истина за кип, да ли је истина за кип?'"

Дилин је тада схватио да кип који ће овековечити његовог пријатеља не само да има најширу могућу подршку, већ је одавно требало да буде подигнут.

На крају крајева, кип Силвестера Сталонеа краси врх степеништа филаделфијског Музеја уметности још од 1980.

Више од две деценије и безброј кампања за сакупљања средстава касније, Роки из стварног живота добио је исту почаст као и његов фиктивни еквивалент.

Али Вепнер није огорчен.

„Био сам поносан на чињеницу да су подигли кип Силвестеру. Заслужио је. И то је прелеп кип. Мислим, мој кип је велик, али његов? Баца сенку на мој", каже он.

„Чуо сам да су платили 350.000 долара за Рокијев кип. Овај мој кошта много мање, али је што се мене тиче сјајан."

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]