Спорт и Југославија: Мате Парлов - „боксерски геније, случајни професионалац и рођени шампион"

„Да се родим још 100 пута, још 100 пута био бих боксер."

Овако је Мате Парлов, некадашњи југословенски, балкански, европски, светски и олимпијски шампион, одговарао када би га питали да ли би живео истим животом када би се опет родио, каже његов син Матко Парлов за ББЦ на српском.

Парлов је „био рођен да буде шампион и нико у томе није могао да га спречи", али титуле које је освојио нису искључиво биле производ талента, већ је Мате имао невероватну жељу да тренира и напредује, напомиње Зоран Ћирковић, бивши професор Факултета спорта и физичког васпитања (ДИФ) у Београду, који је са њим радио 16 година.

„Стално је тражио шта је то што мора да уради да буде првак света, никада нисам наишао на личност са таквом психом и више сам ја научио од њега, него он од мене - био је једноставно боксерски геније", каже бивши шеф катедре за борилачке спортове ДИФ-а за ББЦ на српском.

Али, прича о њему није само прича о боксу - Парлов је био дипломирани економиста, космополита, љубитељ позоришта и поезије и кафеџија, који је после спортске каријере ринг заменио радом у шанку.

Једне од највећих спортских легенди Југославије сећају се и данас широм шест бивших република: у његовој Пули подигнута су му два споменика, дом спортова носи његово име, а недавно је по њему названа и улица у београдском насељу Звездара.

'Неуништива машина' која је променила свет бокса

Парлов је 1966. године већ био југословенски репрезентативац са 19 година, а годину дана млађи Зоран Ћирковић био је студент београдског ДИФ-а.

Тренинзи репрезентације су тада одржавани у близини факултета, а Ћирковић је у боксерској сали био редован колико и репрезентативци, па је кроз неколико дана упознао будућег власника свих највећих титула у полутешкој категорији.

„Ја сам свако вече као студент долазио да гледам боксере како тренирају, суботом и недељом су били слободни, како би они који живе близу могли да оду кући, а он би остајао сам", сећа се професор у пензији.

Почели су да раде заједно током викенда, а Ћирковић је увидео да је добио прилику да тренира „неуништиву машину".

„Стално је говорио `шта ти мислиш, да ли је ово доста? Можда неко у мојој категорији сада тренира више'", препричава професор.

„Он је био расни пример боксерског шампиона, који баш тако треба да изгледа", додаје.

Рад се у наредним годинама исплатио, па је између 1971. и 1974. године постао светски, олимпијски и двоструки европски првак у полутешкој категорији, а 1972. и 1974. и најбољи спортиста Југославије у избору београдског листа Спорт.

У том периоду, напомиње Ћирковић, био је толико доминантан да се свет бокса обликовао према Парлову.

„Због Парлова су се мењала и правила, а то се десило на Европском првенству у Београду 1973. године, када се борио са совјетским боксером Олегом Каратајевим и обојици је пукла аркада.

„До тада је важило правило да губите ако вам пукне аркада, иако сте били много бољи, а од тада се прекида меч и бодује се, а онај који је до тада био бољи побеђује", прича Ћирковић.

Идол Југославије и лет на 'Маракани'

Пулском аматерском шампиону се 1976. године указала шанса да се бори за титулу првака Европе пред београдском публиком.

Меч против италијанског борца Доменика Адинолфија организован је на стадиону Фудбалског клуба Црвена звезда, популарно знаној као „Маракана".

Парлов је волео да наступа у највећем југословенском граду, а снажну везу са публиком у Београду, „која је знала да цени прави бокс", остварио је још 1967, када је тамо освојио прву Златну рукавицу, међународни турнир који се више од 60 година одржава у српској престоници, каже његов син Матко.

„Стално је говорио да је ту постао миљеник београдске публике и да га је она увек пратила", сећа се он очевих речи.

Меч против Адинолфија је почео, више од 20.000 гледалаца на стадиону скандирало је име Мате Парлова, а шансе Италијана су се смањивале сваким новим директом пулског шампиона.

После серије удараца Парлова, Адинолфи је био видно уздрман, судија је одлучио да прекине меч, а Драган Никитовић, коментатор Радио телевизије Београд (РТБ) узвикнуо је:

„Мате Парлов је првак Европе!"

Пуљанин је подигао руке прослављајући победу и прву велику титулу у професионалној каријери, а неколико тренутака касније бацио се преко конопаца и полетео у прве редове око ринга.

„Нешто је експлодирало у мени. Морао сам да скочим у то море уздигнутих руку. Видео сам да у тој неописивој гужви ни игла не би пала на земљу, а камоли ја", рекао је Парлов после чувене „ласте" на београдском стадиону.

И ван Београда и Пуле, популарност Мате Парлова била је огромна, а шетња улицама готово сваког места у Југославији током 1970-их умела је да траје сатима због свих који су желели да га виде, поздраве или узму аутограм, каже Зоран Ћирковић.

„Увек ми је говорио да не може да буде лош у рингу зато што га толико људи цени и прати, навија за њега и да не сме да их изневери", описује професор.

Тајна једног 'гарда' и изазови од 100.000 долара

Парлов је боксом почео да се бави прилично касно, са навршених 16 година.

Почетак је био тежак: будући шампион стао је на првом тренингу у леви гард, став са истуреном десном ногом, који углавном користе леворуки боксери попут њега, али тадашњи тренер Алдо Буршић није имао разумевања и избацио га је са тренинга, препричава Зоран Ћирковић.

Неко време га није било на тренинзима, али се Буршић убрзо разболео, а тренинге је преузео Алдо Бановац, дотадашњи помоћник.

Боксери би се загревали на бетонском терену поред хале играјући фудбал, а Мате је живео преко пута арене, па је често са њима јурио за лоптом.

„Био је једног дана тамо са њима и када је их тренер позвао да уђу у салу, Мате је кренуо да иде кући, а Бановац га је питао где ће.

„Мате му је рекао да иде кући, јер су му због левог гарда забранили да тренира, а овај се насмејао, потапшао га је по рамену и рекао му је `ајде, уђи`", присећа се професор Ћирковић онога што му је Парлов препричавао.

Тренер Бановац му је дозволио да боксује у левом гарду и, након месец дана, млади пулски боксери су отишли на турнир у Трст.

„Тамо су сви чланови клуба изгубили мечеве, само је Мате победио у његовој првој борби", препричава са осмехом Зоран Ћирковић.

Тог времена јасно се сећа и Алдо Кантарути, председник Бокс клуба Пула и један од најбољих пријатеља Мата Парлова, који је са њим дане проводио у рингу, али и на улицама овог истарског града.

Већ после неколико тренинга, за кратко време које је провео у клубу, „видело се да је Мате тај прави", каже Кантарути.

„Од почетка је био велики, давао је све за бокс и ништа га у то време није занимало осим тренинга - могло је да се окупи не знам какво друштво, ако је пошао на тренинг то није могло да га одврати", описује он славног боксера са којим се дружио готово пола века.

Прича о левом гарду има наставак, али он није везан само за нокауте и медаље.

Када је Мате Парлов током професионалне каријере отишао на турнеју по Аустралији, бизнисмен југословенског порекла га је упозорио да му противник против кога ће боксовати у граду Аделејд неће бити „баш лак и тешко ће га победити", испричао је Ћирковић у емисији Агапе на телевизији Студио Б 2012. године.

Парлов му је у шали рекао да ће га победити са окренутим гардом ако му овај аустралијски милионер пореклом из Југославије обећа да ће му дати 100.000 аустралијских долара за тај подвиг.

Одбоксовао је 12 рунди на тај начин, што никада пре није урадио, али је имао незамисливу концентрацију и успео је да победи, присетио се Ћирковић.

„Касније смо тај новац потрошили, а нисмо ником пријавили да је уопште било опкладе.

„Он се плашио само да старији Мате (његов отац) не сазна, стално је вртео главом и кајао се због тога, јер да је дознао да смо тих 100.000 долара потрошили на провод, много би се наљутио", прича дугогодишњи професор ДИФ-а за ББЦ на српском.

Нешто пре опкладе из Аделејда, још једном је цифра од 100.000 била повод да Мате Парлов уради нешто чему се многи нису надали.

Као већ прослављени боксер у аматерској конкуренцији, европски, светски и олимпијски шампион, легенда пулског спорта „потпуно неочекивано" решио је да постане професионалац, каже његов син Матко Парлов.

„Седео је са једним пријатељем у кафићу и пришао му је Борис Крамаршић, трговац гвожђем из Трста који није имао везе са боксом, али је имаo нос за посао", присећа се Парлов млађи приче коју је чуо од оца и његових пријатеља.

Крамаршић га је упитао да ли жели да пређе у професионалце и да му он буде менаџер, али је Мате Парлов помислио да је у питању шала, па је имао спреман одговор.

„Мој стари је у намери да га се реши рекао: 'Добро, иди ми донеси 100.000 марака, па можемо да причамо'.

„Крамаршић је отишао и за пола сата се вратио са кофером у којем је било 100.000 марака - тада је стари видео да је озбиљан и све је тако почело, иако заправо никад нису имали потписан уговор, само су договорили све, дали реч и тако је и било", каже Матко Парлов.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

'Шампион си само док не сиђеш са постоља'

Прелазак Парлова у професионалне воде 1975. године допринео је да га још већи број гледалаца широм света упозна, а њему је помогао да пронађе нови мотив у каријери у којој је дотад освојио све аматерске титуле.

Алдо Кантарути, његов дугогодишњи пријатељ, сећа се да су у Пули „сви били тужни зато што су изгубили таквог боксера", који се до краја каријере највише борио ван граница Југославије.

„Али шта је могао? Гледао је себе и ишао да освоји све оно што је требало да освоји", каже он.

После европске професионалне титуле у Београду која је дошла 1976. године, Парлов је две године касније постао и светски првак победивши Мигела Куеља, аргентинског боксера који до тада није имао ниједан пораз у каријери.

Тог тренутка је објединио све титуле у аматерској и професионалној конкуренцији, али је тај меч био и почетак краја једне велике каријере, каже Матко Парлов.

„Када је отац постао светски првак, схватио је да више ништа није могао да освоји, већ само да брани ту титулу и онда је изгубио мотивацију", објашњава он.

То је приметио и тренер Зоран Ћирковић, који је у разговору са Матом покушао да пронађе начин да га мотивише како би задржао статус шампиона, али није вредело.

„Говорио је да си шампион само док ти се свира химна на победничком постољу, а кад сиђеш са њега, ти си бивши првак света и није видео мотив у томе да брани титулу изнова", каже професор.

После тога је одрадио још седам борби, од којих је четири добио, а 1980. је одлучио да заврши каријеру, наводи се на сајту BoxRec.

„Више му није ни пријао тренинг, а био је јако поштен према себи и предан том спорту - није могао да поднесе да тренира рекреативно, већ је тренирао како треба или није хтео уопште", тврди Ћирковић.

'Уметник бокса' који је волео поезију и позориште

Београдски дани југословенског шампиона у рингу, осим тренинга, подразумевали су и обавезне одласке у биоскопе и позоришта.

Најчешће је тамо одлазио са тренером Зораном Ћирковићем, а традиција је почела од студентских дана, када су обојица живели у студентском дому ДИФ-а.

„Уметник бокса", како га Ћирковић описује, уживао је у дружењу са глумцима и времену проведеном у биоскопским салама.

„Први пут сам га одвео у биоскоп Шумадија, ишли смо пешака до Бановог брда и назад, а гледали смо филм Сјај у трави са Вореном Битијем и Натали Вуд у главним улогама", сећа се са осмехом професор у пензији који је 16 година тренирао Парлова.

Са великог платна често су прелазили и у позоришно гледалиште, а једну представу посебно памти, иако је у Југословенском драмском позоришту одиграна само два пута.

Био је то комад Кад су цветале тикве настао по истоименом роману писца Драгослава Михаиловића, која је први пут играна 1969. године.

Убрзо је скинута са репертоара због помињања Голог отока, што се није допало тадашњем југословенском председнику Јосипу Брозу Титу.

Голи оток код острва Раба у Јадранском мору је био озлоглашени логор на отвореном за политичке дисиденте у комунистичкој Југославији.

Зоран Ћирковић је са двојицом факултетских колега био статиста у представи, глумио је боксера, а Мате Парлов, чија је то била животна улога, неретко је одлазио са њима у позориште како би гледао пробе, препричава професор ДИФ-а у пензији.

„Стално смо се дружили са Драганом Николићем и Мишом Јанкетићем који су волели бокс, а Мате је био ту, посматрао је, смејао се и говорио је да то што ми радимо у рингу не ваља ништа", присећа се професор уз осмех.

Парлов је помагао Николићу да научи основе бокса, каже Ћирковић, а чувеном глумцу је то касније помогло и за улогу у филму Боксери иду у рај.

„Гага би сишао и почео да га удара у шали, а Мате га онда набије у ћошак и крене да спарингује са њим, за неколико минута удари га и стотину пута, али толико благо, као да га милује.

„Пре тога се Гага плашио, а онда се одушевио, пољубио га и рекао: 'како је ово лепо, као да ме мазиш, па ти си геније'", присећа се Зоран догађаја са краја 1960-их.

Боксерски шампион из Пуле био је и љубитељ поезије, о чему је неколико пута јавно говорио.

„Прочитао сам хиљаде песама, али многе су прошле кроз мене. Оне које су ми се свиделе, њих сам читао барем 100 до 1.000 или 2.000 пута", причао је Мате Парлов за телевизију ХРТ 2001. године.

Његов син Матко присећа се да је Мате поезију заволео „још од средње школе", а док је радио у његовом кафићу у Пули „често је у себи понављао омиљене стихове".

„Причао ми је да је и пред неке тешке мечеве читао песме да би се опустио и концентрисао на борбу", додаје Парлов млађи.

Ко је био Мате Парлов?

Милионер који једе качамак

Алдо Кантарути провео је деценије са Парловим, кога описује као „доброг, поштеног, једноставног и народског" човека усредсређеног на спорт и породицу.

Дружења са боксерским шампионом некада су трајала сатима и „увек би тешко одлазио кући" када би заједно шетали улицама Пуле, сећа се Алдо.

„Видео би да једна свећа или светло гори у негде у брду, па би ми рекао да идемо горе да видимо шта се збива и да тамо сигурно има нека песма", прича уз осмех председник боксерског клуба у којем је Парлов први пут крочио у ринг.

Како је напредовао у каријери, Мате је све више био у Београду, а све мање у Пули.

Међутим, слава која је са долазила са аматерским и професионалним титулама није га променила, наводи професор Зоран Ћирковић, који га је упознао још 1967. године у београдском Кошутњаку, где су југословенски боксерски репрезентативци тренирали.

„Тада смо били студенти и стално ишли смо у један ресторан поред хотела Москва у центру Београда, где се продавао најбољи качамак код тетка Маре који је коштао 50 пара и он је то обожавао", препричава он.

Неколико година касније, олимпијски, европски и светски шампион са милионском зарадом у каријери није хтео да се одрекне омиљеног јела, али је морао да се довија како се оброк не би претворио у вишесатно потписивање аутограма.

„Кад је постао првак света ставио би капуљачу, ушли бисмо у локал код тетка Маре, климнемо јој главом, а њега сакријемо - она би нам дала тањире качамака, седнемо у ћошак и једемо.

„Он каже 'човече, замисли да неко види Мату Парлова како сада овде једе качамак'", смеје се Ћирковић.

'Првак света не може да буде националиста'

Распад Југославије „много је погодио" Мату Парлова, пошто је имао пријатеље у свим деловима земље, а неке од њих више није могао да виђа после рата, каже за ББЦ на српском његов син Матко.

Данас је једна од најчувенијих мисли боксерског шампиона да „првак света не може бити националиста", коју је 2004. године и образложио у интервјуу за магазин Дани из Босне и Херцеговине.

„Свет се дивио мојим резултатима и сви су ме свугде прихватали као свог, бели и црни, свеједно.

„Упознао сам свет и не могу бити ништа друго него космополита. Тако ја гледам и на спорт и на живот", рекао је тада Парлов.

Ни политика га није интересовала, иако је био члан Савеза комуниста, али су га, како је рекао новинарима магазина Дани, искључили због одсуства са састанака.

После рата 1990-их година Савеза комуниста више није било, а нове политичке снаге покушавале су да боксерског шампиона привуку нудећи му различите функције, међу којима је била и позиција министра спорта у Хрватској, сећа се Пуљанин Алдо Кантарути.

Али, он „није хтео да иде ни са ким", каже његов дугогодишњи пријатељ.

„Можда би за њега било боље да је хтео, живот би му био лакши, али такав је био Мате - није гледао како ће му бити, него како је сада", објашњава председник Боксерког клуба Пула.

Осим активније улоге у политичком животу, бивши првак у боксерском рингу није волео ни политичке теме, каже његов син Матко, који од очеве смрти 2008. године руководи кафе баром „Мате".

„И у кафићу овде, кад год би се неко дотакао политике, он би им рекао да се о томе не разговара код њега у кафићу", додаје.

Шампион света за кафе апаратом

После окончања каријере у рингу, Мате је започео нову - у шанку.

Неколико година пре него што је решио да се одрекне боксерских рукавица, са оцем је отворио кафе бар у Пули, коју су назвали њиховим заједничким именом - „Мате".

До смрти 2008. године, Пуљани и сви који посете тај град имали су прилику да им пиће спреми шампион Европе и света.

„Ово схватам више као пријатељско дружење него као посао. Моји редовни гости долазе овде због мене, свакодневно, и обично су то спортски обожаваоци.

„Тако да мало и попричамо, а ја радим. Добро је и због физичког здравља", описао је Парлов у интервјуу за Дане.

Од када је пре 14 година један од најбољих спортиста у историји Југославије умро, управљање послом прешло је на сина Матка, који каже да и даље тамо често долазе људи „из целе Југославије".

„Кажу 'дошли смо у кафић и видели пулску Арену, сад можемо да идемо", препричава сусрете са очевим обожаватељима Матко Павлов.

Легендарном боксеру је 2018. године подигнут споменик у Фажани, предграђу Пуле где је живео са породицом, док је недалеко од његовог кафића постављен још један 2021. године.

И једна улица у Београду названа је по њему прошле године, због чега је сину Матку, како каже, „драго", посебно због сећања да му је отац причао како је већи део аматерске каријере провео у југословенској и српској престоници.

„Сад када смо подигли споменике освежили смо сећање на њега, па ће и млађи знати ко је био Мате Парлов и шта је освојио, иако некад и изненаде што макар у кратким цртама наведу шта је све постигао", закључује Матко.

И Алдо Кантарути сматра да Парлов „никада неће бити заборављен".

„Био је велики махер, који се можда, али само можда, роди на сваких сто година", каже овај Пуљанин.

Погледајте и причу о новом успону бокса у Србији:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]