Sport i boks: Priča o pravom „Rokiju“ koji je patosirao Muhameda Alija

Osamdesettrogodišnji Čak Vepner visok je 195 centimetara, širokih ramena i kvrgavih šaka; njegovi koštani kalusi služe kao podsetnici na čitav život proveden u zadavanju udaraca.

Poziv boksera ostavio je ožiljke i na drugim mestima na njegovom telu.

„Bio sam sklon obilnom krvarenju. U karijeri sam imao 328 šavova. Nos mi je bio slomljen devet puta za 16 godina. I, kako da vam, kažem, nikad me to nije preterano potreslo, znate", kaže Vepner za BBC Sport sležući ramenima.

Štaviše, tolika je bila verovatnoća da će njegovo lice pretrpeti neku povredu u ringu da je na kraju prisvojio nadimak koji su mu drugi namenili kao uvredu.

Krvoliptač iz Bejouna - Bejoun je grad u Nju Džersiju koji Vepner i dalje smatra domom - bio je bokser koji je ispunjavao očekivanja stečena na osnovu nadimka.

I zato je možda prikladno što je baš najslavniji period njegove karijere bio okupan krvlju.

„Za moj meč sa Muhamedom Alijem sudija je bio Toni Perez", priseća se Vepner njihovog susreta iz 1975.

„Pošto sam bio oboren na pod, rekao mi je: 'Čak, previše krvariš.'

„Rekao sam mu: 'Nema šanse, daj mi još ovu rundu. Dozvoli mi da završim ovaj meč, dobro sam.' Toni mi je na to kazao: 'U redu, Čak, koliko prstiju držim?'

„A ja sam pogledao u njegovu šaku i rekao: 'Iz koliko puta mogu da pogađam?'"

Uprkos Vepnerovom negodovanju i na veliko žaljenje grozničave mase od 15.000 gledalaca u Ričfild Koloseumu u Ohaju, sudija je prekinuo meč samo 19 sekundi pre isteka 15. runde.

Posle ovog susreta bila su mu potrebna 23 šava i odneo je kući samo petnaestinu Alijevog honorara, ali, kao i u slučaju većeg dela Vepnerovog života, kad bi se usredsredio na povrede, propustio bi veličinu svog dostignuća.

Kao tridesetogodišnji honorarni bokser teške kategorije iz „nedođije" u Nju Džersiju, Vepner je pred meč sa Alijem bio autsajder sa kvotom od 10 naprema 1.

Nikad pre toga nije trenirao pod stalnim trenerom.

Ali je svojim nastupom premašio sva očekivanja.

Ne samo da je zamalo uspeo da izdrži do samog kraja u klinču sa aktuelnim svetskim šampionom i jednim od najvećih boksera koji su ušnirali rukavice, već je Vepner postao tek četvrta osoba u istoriji koja je uspela da na pod obori Alija - koji je uzgred pregazio Džordža Formena samo 10 meseci pre toga.

Jedan gledalac - koji je pratio prenos preko CCTV-a u jednom losanđeleskom bioskopu - bio je toliko inspirisan Vepnerovom autsajderskom srčanošću i obaranjem Alija u devetoj rundi, da je otrčao pravo kući da zapiše crtice za lika u u novom scenariju koji mu se motao po glavi.

Pošto su svi drugi njegovi scenariji bili odbijeni i imajući još jednu poslednju priliku da predloži novu ideju, pisac se vratio nezavršenom scenariju, smislivši priču o iskupljenju isluženog boksera tokom 'tri i po dana mahnitog napada kreativnosti'.

Film snimljen na osnovu tog scenarija postao je najgledaniji film 1976, osvojio je tri Oskara 1977, lansirao karijeru njegovog tvorca Silvestera Stalonea i postao jedna od najslavnijih priča našeg doba.

Za Vepnera, čoveka čija su krv i srčanost inspirisali lik Rokija Balboe, bio je to samo početak novog poglavlja.

U Parku Denis P. Kolins, na parčetu travnatog dečjeg igrališta na obali Zaliva Njuark preko puta reke od Njujorka, lokalni gradonačelnik obratio se masi.

„Ima ljudi iz Nju Džersija koji su toliko slavni da ih svi znamo samo po imenu: eno ga Frenk, eno ga Brus i eno ga Čak."

Kad je poslednje ime pomenuto u društvu Sinatre i Springstina, oko četiristo prisutnih počelo je da skandira i aplaudira lokalnom heroju u njihovim redovima.

Čovek lično, u žutoj trenerci i sa kačketom, klimao je glavom i smeškao se stojeći između bokserskih velikana Larija Holmsa i Gerija Kunija, koji su se takođe pojavili da bi odali poštu prijatelju na ovaj veliki dan.

I dok je svež vetar duvao preko reke, crno platno prebačeno preko kipa mladog Vepnera koji će uskoro biti otkriven lepetalo je po hiljadu kilograma bronze ispod.

„Znate šta, u stvari sam se rodio u Njujorku.

„Preselio sam se u Nju Džersi kad sam imao godinu i po dana, nakon što su se moja majka i otac rastavili. Moja majka nas je odgojila ovde u siromašnoj četvrti posle tog", priznaje Vepner.

I tu, na ulicama Bejouna, nedaleko od parka Kolins - gde su se mešali lučki radnici, mafijaši i radnici rafinerije - Vepner je počeo da uči zanat.

„Tamo gde sam odrastao, uvek su postojale dve-tri bande.

„I manje ili više morali ste da odete tamo i prebijete najsurovijeg od njih da biste preživeli, što sam ja i uradio. Tukao bih se skoro svake nedelje", kaže on.

I nije se radilo samo o pukoj fizičkoj snazi.

Vepner je bio i mlada sportska nada, igrajući za njegov srednjoškolski košarkaški tim na lokalnim takmičenja.

Međutim, kad je saznao da „više novca može da se zaradi premlaćivanjem ljudi", posvetio se boksu.

Trogodišnji boravak u marincima na neko vreme je zaustavio njegov napredak.

Vepner se sa 15 godina ilegalno prijavio pošto je pogledao film Bojni poklič i ubedio majku da potpiše njegove „lažne papire", ali kad se prijavio na amatersko takmičenje za Zlatnu rukavicu Njujorka kao osamnaestogodišnjak od sto kila, ustanovio je da mu se to dopada.

„Prošao sam kroz te momke kao kroz puter; nikad nisu videli ništa slično mom stilu", kaže on.

U Medison Skver Gardenu, Vepner je polomio nos lokalnom talentu Bobu Pištolju i pretukao Džejmsa Salivana, policijskog šampiona sa Steten Ajlenda, na putu do osvajanja titule za 1964.

Postao je profesionalac ubrzo posle toga, otpočevši 52 godine dugu karijeru tokom koje će pobediti u 36 mečeva i boriti se protiv takvih imena kao što su Baster Metis, Džordž Forman, Džo Bagner, Erni Terel i Muhamed Ali.

Ali Vepner je smatrao da će meč na sredini njegove karijere, protiv Sonija Listona 1970, biti karta koja će proslaviti.

„Mislio sam da će to biti moja prečica", kaže Vepner.

„E, pa baš i nije bila, jer je Soni bio prevelik i pretežak protivnik.

„Slomio mi je nos, napravio mi 71 kopču i polomio mi levu stranu vilice. Još uvek sam ga napadao u 10. rundi kad je lekar prekinuo meč jer sam suviše krvario."

Pored slomljenih kostiju, svaki šav u njegovoj karijeri nije bio lečen ničim jačim od leda za ublažavanje bola.

„Baš su boleli", dodaje on.

„Ali bio sam spreman za njih. Pred skoro svaki meč, znao sam da ću imati posekotine. Osam ili 10 šavova? To je samo ogrebotina!"

To što je bio spreman da pogine u ringu, priznaje Vepner, bio je još jedan ključni sastojak njegovog arsenala.

„Isuse, apsolutno! Ušao bih u ring spreman da umrem", kaže on.

„Štaviše, posle meča sa Listonom, bio sam u polukomi i šoku; moj lekar je rekao mojoj majci da sam prilično udešen.

„Dobro sam razmislio da li uopšte želim da nastavim. Ali onda sam pomislio: moram da probam, moram ponovo da probam. Moram da dam sebi još jednu šansu."

Vratio se u ring i posle dve pobede i tri poraza, Vepner je zaređao osam uzastopnih pobeda između 1972. i 1974. zbog kojih je privukao pažnju Dona Kinga.

King je reklamirao meč između Vepnera i Alija, u Ričfild Koloseumu, pod sloganom „Dajte šansu belcu".

U zlatnoj eri boksa teške kategorije kojom su dominirali crnci, King je cinično verovao da može da privuče veći publiku ako Ali ukrsti pesnice sa belim američkim protivnikom za prvu odbranu nove titule.

Ali Kingova nada u meč sa velikom antipatijom među protivnicima, borbu između rasa, propao je zbog Vepnerovog divljenja prema protivniku.

„Znate, bio sam uzbuđen i počastvovan što sam se našao u ringu sa Muhamedom Alijem. Najslavnijim čovekom svih vremena! Bio sam jako ponosan", kaže Vepner.

„Noć pred meč, vlasnik Koloseuma pozvao je Alija i mene u svoj privatni separe na večeru. Veliki sto, a ja sedim odmah do Alija.

„Sedeli smo nekoliko sati i pričali, izveo je nekoliko mađioničarskih trikova. Jako mi se svidelo. Svideo mi se Ali. Postali smo dobri prijatelji."

Narednog dana, pošto je Džejms Braun otaljao američku himnu zaboravivši većinu stihova i pretvorivši kraj pesme u nadvikivanje sa publikom, Vepner je ostavio po strani prijateljstvo u povoju sa Alijem i počeo da sprovodi u delo plan da pobedi.

„Moja strategija bila je da ga pritiskam, da ga izmorim, makar prvih četiri-pet rundi, možda da ga dobijem u kasnijim rundama", kaže Vepner.

„I tako sam ga pritisnuo, udarao sam ga u telo, trebalo je da dobijem te tri-četiri runde na poene. Ali što se tiče sudija, kad je u pitanju Ali, morate da ga nokautirate da biste pobedili."

Masa, koja je očekivala da izazivač bude pregažen, počela je da reaguje na Vagnerovu neočekivanu izdržljivost.

Umesto da skandira: „Ali! Ali!", masa je počela da navija za autsajdera, dok su povici: „Čak! Čak!" odjekivali arenom.

Osokoljen podrškom, Vepner je spazio rupu u Alijevoj odbrani.

U devetoj rundi, pokušao je da je iskoristi.

Vepner se provukao ispod šampionovog levog direkta i plasirao udarac u telo desnicom od kog je Ali poleteo unazad i pao na pod.

Iz Alijevog ugla su kasnije tvrdili da je Vagner sapleo njihovog čoveka i da je Ali samo izgubio oslonac, ali Vepner ostaje čvrsto pri svojoj tvrdnji.

„Tu me secite, oborio sam ga", kaže on.

„Pošteno sam ga potkačio i možete čuti na ponovljenom snimku, plasirao sam taj udarac sve do ramena. Bio je u raskoraku, ja sam ga oborio i on je to znao."

Gledajući Alija kako se vraća sa položaja u neutralnom uglu, Vepner je zapazio promenu.

On kaže: „Video samu mu oči i pomislio: E, sad sam ga stvarno razbesneo! Tad je počeo da mi zadaje kontra udarce i da me psuje."

Razgnevljen poniženjem zbog pada, Ali je nemilosrdno krenuo na Vepnera, a masa je bodrila autsajdera da izdrži i završi meč na nogama.

Alijeva kazna sprečila je Vepnera u tom naumu 19 sekundi pre kraja.

Slava koja je usledila posle epskog poraza od Alija i njegove veze sa filmom Roki odvela je Vepnerov život u novom pravcu.

U pokušaju da zaradi na tome, King je ugovorio da se Vepner „bori" sa rvačkom legendom Andreom Reneom Rusimovim - poznatijim kao „Andre div" - pred Alijev meč na njujorškom stadionu Šej.

Vepner je, doduše u nameštenom meču, izgubio nakon što mu je sudija odbrojao do deset.

Daleko od toga da je to bio njegov najneobičniji protivnik.

Kasnije u karijeri, Vepner se dvaput borio sa cirkuskim medvedom po imenu Viktor u rvačkim mečevima u jednom baru u Nju Džersiju.

Vepner je bio odbačen preko pola ringa nakon što je razgnevio životinju upornim direktima u glavu.

Prihvatao je i druge gaže, paralelno uz boksersku karijeru.

Da bi se ispomagao uz posao trgovačkog putnika koji ide od bara od bara za Alajd likor, „rešavao je i probleme" za ljude kojima je dugovan novac.

„Recimo da sam činio par usluga za moje prijatelje", kaže Vepner.

„Išao bih okolo i ljubazno molio ljude da vrate novac koji duguju, a onda bih možda morao nekoga da ćušnem ili već tako nešto."

Ali nakon što se povukao iz boksa 1979, stvari su drastično pošle po zlu.

Vepner se provodio i uzimao mnogo kokaina, što je bila kombinacija zbog koje je propustio audiciju za ulogu u Rokiju 2 rame uz rame sa tada već superzvezdom Silvesterom Staloneom.

On je 1985. proglašen krivim za posedovanje narkotika i osuđen na 10 godina zatvora, što je bila presuda koja je ga poslala u državni zatvor u Njuarku.

Zatvor bi za mnoge bio borba za preživljavanje, ali ne i za Vepnera.

„Ma dajte molim vas. Uopšte nije bilo tako loše", kaže on.

„Gde god bih pošao, ljudi bi pevali: 'Šampione, šampione!' I govorili bi mi: 'Kako si, Čak?'

„Znate, moglo bi se reći da sam se našao sa pravim ljudima u zatvoru - završio sam u jedinici sa nekim od likova iz kraja. Znao sam ih, a oni su znali mene."

Pošto se dobrovoljno prijavio da vodi zatvorski bokserski tim, što je bio podvig koji je propao zbog „nedostatka talenata", Vagner je pušten na uslovnu slobodu posle tri godine.

A onda je usledila tužba protiv Stalonea.

Vepner, čije se ime prethodno nije nalazilo na špici filma, podneo je tužbu tražeći obeštećenje za sopstveni udeo u inspiraciji za filmski serijal Roki.

Na kraju je 2006. došlo do vansudskog poravnanja za nepoznatu sumu.

To je dalo Vepneru pravo da tvrdi da je zvanično čovek na kome je zasnovan film i priliku da snimi film o vlastitom životu bez pravnih reperkusija.

Taj film se i pojavio 2016.

„Najpotresnija stvar u vezi sa Čakovom pričom nije deo o Rokiju, već kako se hvatao u koštac sa svim što bi ga snašlo", izjavio je glumac Liv Šrajber, koji je igrao Vepnera u Čaku.

„Tukao se sa vlastitim demonima koji su bili jači od svih tih velikih teškaša protiv kojih se borio. I pobedio je zbog istrajnosti i njegovog srca.

„Svaki put kad bi ga Ali udario u usta tim neverovatnim direktom, Čak je delovao još zadovoljnije. Ne možete da ubijete takvog čoveka. To je bio Čakov neuništivi duh.

„To je bila priča koja me je dojmila i zato sam želeo da snimim ovaj film."

Iako je završio na filmu, Vepneru je trebalo duže da bude ovekovečen u bronzi.

Dugogodišnji prijatelj Brus Dilin - vlasnik Dilin guma iz Bejouna, automobilske garaže sa pretrpanom čekaonicom koja služi kao nezvanični muzej Čaka Vepnera - jedan je od malog broja posvećenika spremnih da se bore u njegovom uglu.

Ispod portreta Krvoliptača iz Bejouna, isečaka iz novina i uramljenog bokserskog šorca za koji Dilin priznaje da ga Vepner najverovatnije nikad nije nosio, vlasnik garaže otkriva da je ideja za statuu prvobitno krenula kao šala.

„Čak mi je uručivao nagradu grada ispred gomile lokalnih dostojanstvenika. I znao sam da će se našaliti na moj račun, pa sam se onda ja našalio na njegov", kaže on.

„Rekao sam: 'Bejoun je danas najavio erekciju kipa Čaka Vepnera ispred Gradske većnice u čast njegove uloge Rokija iz stvarnog života."

„I ljudi su ustali i počeli da aplaudiraju. A onda sam ja dodao: 'A ovo obeležava dvadesetogodišnjicu otkako su reči erekcija i Vepner upotrebljene u istoj rečenici!'

„Ljudi su se smejali i navijali, ali onda su svi počeli da mi prilaze i da me pitaju: 'Da li je istina za kip, da li je istina za kip?'"

Dilin je tada shvatio da kip koji će ovekovečiti njegovog prijatelja ne samo da ima najširu moguću podršku, već je odavno trebalo da bude podignut.

Na kraju krajeva, kip Silvestera Stalonea krasi vrh stepeništa filadelfijskog Muzeja umetnosti još od 1980.

Više od dve decenije i bezbroj kampanja za sakupljanja sredstava kasnije, Roki iz stvarnog života dobio je istu počast kao i njegov fiktivni ekvivalent.

Ali Vepner nije ogorčen.

„Bio sam ponosan na činjenicu da su podigli kip Silvesteru. Zaslužio je. I to je prelep kip. Mislim, moj kip je velik, ali njegov? Baca senku na moj", kaže on.

„Čuo sam da su platili 350.000 dolara za Rokijev kip. Ovaj moj košta mnogo manje, ali je što se mene tiče sjajan."

Pogledajte i ovu priču

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]