Русија и Украјина: „Да ли може да се направи розе протеза са цветићима” - приче преживелих из Буче

18+

Упозорење, материјал садржи фотографије које могу да изазову шок код неких читалаца.

Становници Буче испричали су за ББЦ како су неки руски војници пуцали у цивиле, док су други плакали када су видели децу у подрумима.

- А који је данас датум?

- Седми дан рата.

Тако је мерено време на календару у болници у граду Буча од 24. фебруара, када су прве ракете запарале небо.

Двадесеттрогодишња Анастасија, стажисткиња прве године у кијевском породилишту број 4, није стигла да оде на операцију у престоницу и скоро недељу дана је живела у троспратној згради локалне болнице.

Инвазију на Бучу, где је живело 40.000 људи, назива временом „када је Украјина потпала под контролу Русију".

Првог дана, када сам седела у подруму куће и слушала звуке пуцњаве и ракета, одлучила сам, па ја сам доктор, потребна сам људима.

Мајка ме је на коленима молила да не одлазим. Отац је плакао, али ме је пустио са речима: „Ти си мој понос."

Анастасија је дошла на пријемницу болнице и рекла да је спремна да ради.

Исте вечери су тамо „транспортером" почели да довозе украјинске војнике, и то по 70 људи дневно.

Анастасија која је навикла на одељење за акушерство и гинекологију, морала је да научи како да ради у трауматологији и хирургији.

„Украјински војници су били нестрпљиви да се већ за неколико дана врате у борбу. Међу рањеницима је било и два, три Руса.

Ми смо тада и даље поштовали правило 'неутралне територије' и лечили смо све.

Руски војници нису имали тешке ране, ми смо их залечили и затим смо их предавали даље украјинској војсци. Готово увек су ћутали.

Понекад су само говорили да су преварени, да не знају где су слетели, речено им је да ће бити специјална операција, нису знали да је то Украјина...

Трећем који је то рекао смо казали, следећи пут смисли нешто друго!"

Међу пацијентима у почетку није било цивила. Затим су довели првог цивила, жену са покиданом бутином.

А онда је сваког дана у болницу стизало између 15 и 20 рањеника.

Тих дана Анастасија је водила дневник.

„Пробудите се без будилника, када још чујете са улаза хитну помоћ или само особу која је и сама дошла рањена.

Скачеш из кревета. Навлачиш рукавице. Навлачиш маску. Провераваш да ли ти је стетоскоп око врата, браунила у џепу и Есмархова подвеску. У глави ми је само једно: 'Па, кренули смо.'"

Тачка без повратка, каже Анастасија, за њу био је 2. март када су из Гостомеља довезли четворогодишњу девојчицу Катју са рањеном главом.

„Тада смо схватили да у болници више неће бити Руса. То је био крах свих нас. Поново сам погледала ово мало тело.

И опет су ми се по глави вртеле речи руских фашиста да не пуцају на цивиле, посебно не на децу... И до мене како кроз ехо допиру речи хирурга: „Настја, ово је дете, узми жуту браунилу."

Према речима лекара, Катјина породица, покушала је да напусти град, њена мајка је возила, а девојчица је била на задњем седишту.

Када је граната улетела у аутомобил, мајка је погинула, а гелери су погодили девојчицу.

„Имала је гелере у лобањи, и била рењена по телу. Неурохирург ју је овде оперисао и баш смо хтели да је водимо у Кијев на неурохирургију, али руска војска није дозволила да се дете превезе. Катја није могла да говори, само је климнала главом.

Питала сам је, да ли хоћеш играчку? Климне главом. Мачку? Неће. Пса? Не. Понија? Да. Људи из целе Буче су јој донели шест комада оних љубичастих понија."

„Могу да ти покажем дете без руку"

Следећег дана у болницу су дошла четири руска војника, један је био Анастасијин вршњак.

„Гледали смо се двадесетак секунди, шокирани, а у ваздуху су лебдела питања: „Шта радиш ти овде?", „А шта ти радиш овде?"

Према њеним речима, војска је имала дојаву да су руски војници у болници, али их више није било, украјинске специјалне службе су их заробиле.

„Војска је отишла да прегледа одељења са трудницама и децом, ми смо им дозволили.

Украјински војници су просиктали да сви ћутке леже, иначе наши момци, како виде Русе, могу одмах да почну да урлају на њих."

Међу Русима је, подсећа Анастасија, био „дечак од око 20 година".

„Отишао је у пријемну канцеларију, а ја сам га пратила да тамо ништа не подметне. Села сам за сто, он је сео преко пута. Ћутали су тридесетак секунди.

Онда је ухватио мој поглед и прекрио руком оружје. Климнула сам главом, схватила сам да неће да пуца.

А онда је проговорио: 'Ви разумете да нисмо ми ти који пуцамо на цивиле. Ми немамо такво оружје. Све ове ране које сам видео овде нисмо ми. И ја имам дете од четири године, изгубио сам све овде. И ви нас исто нападате…'

А ја седим и мислим се, па, нисте дошли као туристи, већ са оружјем. Непрестано је покушавао да ме разувери, а ја сам му рекла, могу да те одведем и да ти покажеш дете без руку, како лежи у несвести. Ућутао је и отишао."

Руска војска се више није појављивала у болници.

Главни лекар је рекао докторима да све зависи од команданта одређене јединице.

„Имали смо, ако могу да кажем, среће. Дошли су код нас и нису пуцали у докторе. То се десило у другом крају Буче, иза пруге, убиства, егзекуције, силовања, зато што је тамо био други командант јединице", објашњава Анастасија.

„Провела сам две недеље у болници без комуникације", наставља докторка.

„А онда су моје другарице почеле да причају о окрутним групама Руса који су стајали иза пруге, на левој обали. Управо ту је било највише убистава и стрељања. Према гласинама, то су били Кадировци."

Анастасија се присећа како ју је војник са којим је разговарала у болници уверавао да се обични војници и такозвани Кадировци не подносе, да Чечене наводно увек шаљу прве и да су они љути због тога, а да је за цивиле то заправо рулет, која јединица ће да заузме твоју област.

Следећег дана, 12-годишња Соња је доведена у болницу. И она је, као и Катја, изгубила мајку, коју је стално дозивала.

Девојчици је ампутирана рука. У болничкој соби су се чули њени крици и ваздушни удари кроз прозор.

„Толико смо се касније навикли на њих да нам је било још теже када би пушке заћутале", уздише Анастасија.

Онда су одмах довели деветогодишњу Машу (име је промењено), на даскама спојеним пешкиром.

Њена породица је седела у подруму без комуникације, а родитељи нису знали да је руска војска увела правило: „Ако возите аутомобил, а зелени коридор није проглашен, пуцаћемо на њега."

Могао си да идеш само пешке, кажу мештани. Али Машина породица то није знала, каже доктор.

Мајка је чула да је гранатирање утихнуло на улици и одлучила да може да покуша да побегне. Њих петоро је истрчало из подрума, ушла је у ауто, а чим су кренули, почело је гранатирање.

Рањени отац је остао у ауту, комшиница је убијена, а Маша са мајком и старијом сестром поново је истрчала из аута у подрум.

„Погођена сам случајно. Или можда намерно. Надам се да је то случајно", каже девојчица на снимку који је доступан ББЦ-ју.

„Потрчала сам за сестром, мајка ми је отворила врата подрума а она сама је пала. Мислила сам да је то све, али није било све."

Жена је намерно пала да би они који су пуцали помислили да је мртва.

Онда су њих три ускочили унутра. Рањена Маша је лежала у подруму два дана, док јој рука није почела да гноји.

Мајка, сестра и две комшинице су је на даскама донеле у болницу преко целе Буче. Комад њене руке је причвршћен лепљивом траком за даске.

„Реци ми искрено, имам ли леву руку или више немам? Хоћу ли бити здрав? Може ли да се направи розе протеза са цвећима", са таквим питањима је девојчица дочекала Анастасију када је дошла у њену собу после операције.

„Да ли ме је мама довела овде?", питала је касније.

„Мамица ме је довела. Мало сам се плашила, јер смо ишли док је трајало гранатирањем. А после операције нисам ништа осећала и нисам хтела да осећам."

Машину причу потврдили су њени рођаци.

„Не гледати у очи"

У болницу у Бучи нису долазили само рањеници, било је ту и прехлађене деце која су кашљала, и која су била болесна због живота у подрумима.

У граду је у марту било хладно, а лекари се присећају како се на улици умало смрзла жена којој су дан раније у операционој сали пуној џакова, без воде и светла, урадили царски рез.

У таквом одељењу рођен је дечак Жења, тежак 3,8 килогама, који је одмах заплакао.

Снимило га је комплетно особље, „као да су дошли на концерт", радо се присећа Анастасија.

Ово је мајци било четврто дете, а одмах после порођаја жена је са новорођенчетом отишла код деце у подрум.

Али брзо се вратила пошто се подрум срушио.

Првог дана евакуације изашла је напоље да сачека аутобус за избеглице. Напољу је било минус три степена.

Од 10 до 17 часова стајала је са тродневним Жењом на аутобуској станици.

Плашила се да уђе да се загреје, да не би пропустила место у аутобусу. Аутобус није дошао.

„Када је дошла у нашу болницу, била је сва плава, и дете је било исто плаво. Обложили смо га јастучићима за грејање, ћебадима, колико је било могуће.

Дете је преживело. Колико знам, евакуисани су у Кијев", каже доктор.

У болницу је дошао четрнаестогодишњи тинејџер.

Уз речи „Не могу да седим скрштених руку", донео је лекарима све што је било код куће, лекове, топлу одећу.

А два сата касније, Анастасија га је поново видела у хитној помоћи али овог путра са прострелном раном на руци.

После болнице, одлучио је да помогне комшијама које су седеле у подруму, носио им воду и добио метак у руку. Овај метак је из детета извадио Анастасијина колега.

„Касније смо сазнали да треба да вежете беле траке од газе, да не ходате брзо, да не држите руке у џеповима", објашњава лекар.

„Наши момци су нам још рекли рекли да их не гледамо у очи како би избегли контакт. У почетку нико није разумео шта смеш, а шта не смеш да радиш на улици.

„Није могло да се објасни ко и одакле пуца"

Руски војници, прича локално становништво, често су били пијани.

У Бучи није остао ни један цео киоск или радња, сав алкохол, каже доктор, однела је војска из Русије и локални пљачкаши.

Анастасију су звале другарице и причале јој:

„Сада сам се једва отарасила, пијан, у униформи пратио ме је од самог тржног центра и рекао: 'Одлази брзо, иначе не одговарам за своје поступке шта ћу са тобом да радим.'"

У почетку није било распрострањеног насиља у граду, каже докторка:

„Колико сам разумела, када је војска схватила да овде не може ништа, онда је из очаја почела да пљачка куће и силује.

Средином марта схватили су да даље неће ићи и почели су да минирају град и стављају надземне мине.

Почели су да долазе код нас у болницу рањени људи и нису могли да објасне ко и одакле пуца. Деда је отишао по воду, пуцањ из жбуња и деде нема.

Хуманитарни коридор из Буче отворен је 15. марта и Анастасија је, после две недеље рада у болници, отишла у заједничкој колони.

Тада су, према њеним речима, отишли скоро сви цивили. У граду је остало око 10.000 људи. Они који су живели на периферији града остали су живи.

Тада је, према њеним речима, војска пљачкала и бомбардовала скупе куће и стамбене комплексе.

Из кућа су изноисили машине за веш, женски доњи веш, свеске, патике, чај, кафу и Нутелу, причају мештани.

„Не разумемо како они живе под овом влашћу у Русији, да су тако сиромашни", чуде се житељи Буче.

Докторка Анастасија каже да је њену кућу бомбардовала украјинска војска, јер је знала да у њој живе војници из Русије.

Анастасија не зна за масовна погубљења у последњим данима марта.

Многи лешеви су, према њеним речима, лежали на улицама и пре евакуације 15. марта.

У граду је био мраз и они су остали добро очувани, каже докторка.

Дмитриј Песков, портпарол руског председника, рекао је 5. априла да су оптужбе против Русије за одговорност за масовна убиства у Бучи „добро инсценирана трагична представа".

Министарство одбране Русије је додало да су „фотографије и видео снимци из Буче још једна представа кијевског режима за западне медије".

„Он је заплакао и отишао да тражи лопату"

Анатолиј Федорук, градоначелник Буче, саопштио је 2. априла да је 280 људи већ сахрањено у заједничким гробницама у граду.

Иван (име је измењено на захтев саговорника због безбедности) је парохијан једне од цркава у граду Буча.

Он је сам ископао масовну гробницу за мртве.

„Првих дана нисам размишљао о одласку, а онда то више није било могуће", каже он.

„Када су Руси ушли, постало је јасно да нико никуда неће ићи".

Његова породица је остала са Иваном у граду.

„Долазили су код нас на службу, официр је питао: 'Сте ви староверци?'", прича Иван.

„Рекао сам погледајте, слова 'МП'?" Ово је Московска патријаршија, ми смо иста црква као и ви."

Онда му је рекао да скине војничку капу.

Иван каже да су свештеници испрва сахрањивали људе који су погинули од гранатирања једног по једног како доликује уз опело, али је онда постало немогуће:

„Трудио сам се да не излазим из куће без разлога, јер су људи говорили да војници једноставно пуцају у мушкарце."

Према његовим речима, дошао је дан, када је он кренуо на јутарњу службу и видео да су тела већ престали да склањају.

„У почетку су их одмах уклањали, оне који су били погођени гелерима одвели би рођаци или би их војници одвукли на страну.

А затим их је постало све више и нико није долазио по њих. Отишао сам у цркву и рекао оцу Андреју (име је промењено због безбедности јунака) па, не могу тако да леже по улицама?

Хајде оче, да их сахранимо како треба. Заплакао је и отишао да тражи лопату."

„Заједничку гробницу су копала цео дан, и црквењаци и мештани. Према Ивановим речима, у њу су успели да пребаце тела 15 људи.

Од гранатирања је страдао и храм у који Иван иде. Купола је оштећена, зидове су оштетили гелери, прича још једна парохијанка.

Још једну заједничку гробницу у дворишту храма у Бучи пронашли су новинари Ројтерса преко сателитских снимака.

На њима се види ров од 14 метара код цркве Светог Андреја Првозваног и Свих Светих.

Мештани кажу да га је ископала руска војска.

Андреј Левковски, директор предузећа „Ирпински градски центар за примарну здравствену заштиту" рекао је новинарима да је у гробници код цркве Светог Андреја Првозваног сахрањено 67 људи.

Али има и становника који су ипак успели да напусте околину Буче.

„Ваш човек је дошао да пуца"

Веб дизајнерку Татјану из Кијева 24. фебруара пробудиле су експлозије.

Она и муж узели су два ранца, од којих један са стварима њиховог трогодишњег сина.

Одлучили смо да одемо код родитеља мог мужа у село Миротскоје, недалеко од Буче.

„Уплашили смо се ракетних напада на Кијев и одлучили да ће бити безбедније са родитељима.

На путу сам позвала сестру са мужем и двогодишњом девојчицом и пар пријатеља.

Искрено сам веровала да идемо на безбедно место, па сам позвала све тамо", прича плачући 32-годишња Татјана.

Али чим су сели да ручају, изнад села су почеле експлозије, летели су хеликоптери и сви су побегли да се сакрију у подрум.

Тамо су довукли клупе и столице, сместили се међу кромпир и конзерве.

По зидовима је била бела буђ, на полицама тешка прашина, а Татјана и њен син, који су се недавно опоравили од корона вируса, кашљали су сваког минута, присећа се:

„Али имали смо грејалицу, а још увек је било гаса у кућа. И то је и даље било нормално."

Тада је породица схватила да гранатирају Гостомељ који је удаљен пет километара од њих.

Било је опасно ићи било где.

„Лети хеликоптер, кријемо се, лети дрон, кријемо се, експлозије, кријемо се. Лежали смо у подруму, где су се тресли зидови. Заштитили смо себе гајбама кромпира и ћебадима."

Три дана касније нису имали светло и комуникације су биле у прекиду.

Татјана и њени рођаци надали су се миру после преговора 3. марта.

Али четвртог дана тек су стигли да доручкују, када су зачули тешку буку.

Руске трупе су ушле у село Миротскоје, а колоне војне технике су без прекида пролазиле поред њихове куће.

Један од оклопних транспортера је застао, а породица из подрума је чула како су војници дуго псовали и поправљали оклопни транспортер.

„Први пут у животу сви смо седели и молили се и мислили да ће нас сада наћи и стрељати. Али, хвала Богу, поправили су, упалили возило и отишли", каже Татјана.

Пола сата касније кренуо је следећи конвој, и породица је чула да су стали баш испред куће.

Кућа Татјаниног свекра била је погодна тачка за војску.

Велика је, двоспратна и са ње се одлично виде Гостомељ, Буча и Ирпењ. А одмах испред ње је нов, недавно постављен пут.

„Било је језиво. Чули смо кораке у дворишту. Нисам знала како ће доћи до нас. Покрила сам дете алуминијумском чинијом, ћебетом и собом. Не знам зашто", плаче саговорница ББЦ-ја.

Били су убеђени да ће сваког тренутка да уђу и све их стрељају. Чули су много митраљеских рафала.

Увече, у мраку, врата подрума су се отворила. Унутра је горела једна свећа.

Кроз отвор је провирила цев аутомата. На ивици је седала бака, она је почела да говори, не пуцајте, овде има жена и деце.

„Добро, нећемо, дајте телефоне ради ваше и наше безбедности."

Дека и бака су их дали, разбили су их, а остали су убацили мобилне телефоне у кромпир".

„Ми, жене, одлучиле смо да изађемо да сазнамо шта да очекујемо. Замолили смо да узмемо ношу за дете.

Два руска војника су стајала близу подрума, уперили су митраљезе у нас. Питали смо да ли ћете нас упуцати или не", прича Татјана.

„Кажу ако будете слушали нећемо вас убити, ми нећемо да пуцамо. Момци су имали 19 година, један из Твера, други из Донбаса.

А ја, моја сестра и другарица, ми смо родом из Луганска. Почели смо да плачемо, па како то да је наш човек дошао да нас упуца.

Рекли су нам да иду на вежбе, да су сазнали да иду у Украјину када су прошли Припјат, да су преварени и да ово није њихов рат. Били су тужни и гледали су у земљу."

Татјанину причу потврдила су још два саговорника ББЦ-ја.

Војска је дозволила да деци скувају храну.

Тада је, каже Татјана, њихов командир отишао да види какви су услови у подруму, и одмах отишао са речима: „Не могу ово да гледам. Овде су деца..."

„Иду водови вез куполе, и они пуцају да би убили"

Од тог дана у дворишту куће све време је била војска.

Тенк су ставили у башту 30 метара од подрума. Тамо су ископали ровове.

Породица са децом и пензионерима наставила је да живи у подруму. Детонације нису престајале.

У пољу иза куће горео је хеликоптер. Из дворишта се видело како нестају вишеспратнице у Бучи и како гори Гостомељ.

Није било гаса, воде и струје. Ишли смо у тоалет уз дозволу војске.

Тада су нам дозволили да изведемо децу на свеж ваздух. И загрејемо бању, како бисмо загрејали двогодишње и трогодишње дете после проведене ноћи у леденом подруму.

Татјана каже да их војска није вређала. Своје суве оброке делили су са децом.

Поклањали су им сос од јабука, житарице, чоколаду.

„Обећали су нам је да ће информације о нама пренети другим конвојима", каже она.

„Зато што генерално сви имају наређење да пуцају и убију и ни у ком случају не комуницирају са цивилима.

Али кажу, видимо да овде нема нациста, ви чак и на руском разговарате. Али постоје водови који пуцају да би убили."

Онда је дошла смена са следећим конвојем, ту су били и специјалци.

Ови последњи су, према речима саговорника ББЦ-ја, „све су ставили на нишан и почели митраљезима да проверавају таване и кућу".

Кућу су заузели снајперисти и војници, породици је речено да заузме било коју другу кућу у селу.

„Плакали смо и тражили да останемо због бање и шпорета на дрва. Али они су рекли да ће бања сада бити само за њих, а у кући ће живети специјалци и војска.

Донели су тамо доста оружја, базуке, снајперске пушке. На крају су нам дозволили да узмемо све ствари из куће, да седимо у летњој кухињи и подруму.

Никада нисмо смели да излазимо ван дворишта."

Био је један командант међу војницима, каже Татјана, звао се Рафаел:

„Био је најљубазнији, ако могу тако да кажем. Рекао је да му је мајка у Запорожју, и да он не може ни да замисли да код ње може неко да провали, и да је застраше и стрељају.

Вероватно смо због тога имали добар третман."

Рафаел је, како каже жена, стално долазио код њих и питао да ли их други војници вређају, да ли је потребан доктор када је девојчица била болесна.

Дао нам је топломер.

„Још увек мислим како је то чудо, што смо наишли на такве војнике. Плакали су када би долазили у подрум код деце. И љубили им руке, разумете?

Многи од њих имају породице, један има троје деце, други има трудну жену. Гледајући њих, мислили смо да су хумани, и да су сви такви."

„Истовремено су нашег комшију гађали гранатама, зато што се 'лоше понашао' и 'мрмљао им је нешто'", присећа се Татјана.

„Кућа је нестала. Минирали су леш. Они су нам то рекли. А иза куће је био изрешетани ауто.

Лешеви су лежали одмах поред капије. Деда није смео одмах да их сахрани у пољу.

Војска нам је објаснила да је први хитац у ваздух, то је упозорење. Ако возач не стане, онда пуцају да убију. Али људи то нису знали."

„Стварно не знам како смо се спасили"

Једном приликом је женама било дозвољено да изађу ван ограде, да узму хуманитарну помоћ.

Татјана каже да су им војници давали ствари које су прикупили из проваљених продавница: пелене, лекове, житарице и киндере.

Татјанина двогодишња нећака је у то време лежала у подруму са температуром од 39 и они су јој донели антипиретик.

„Док се могло нешто опљачкати у округу, све су нам доносили, из продавница, апотека и суседних кућа у онаквим домаћим кутијама. Било је застрашујуће."

„Када смо прочитали вести, схватила сам да је право чудо, да смо имали среће, наишли смо на људе са људским принципима који су рекли да не желе да убијају, ово није њихов рат, да не знају како да се врате назад, сви су се плашили војног суда", каже Татјана.

Рекла им је да они могу добровољно да се предају, да могу да их прихвате Литванија или Летонија, али нису веровали у ове речи.

Кажу да немају где да иду да се предају, јер ће их одмах упуцати њихови.

„Рекли су нам да су често пуцали на сопствене тенкове. Јер ови момци од 19 година са страхом у очима уопште не знају да се боре и немају никакву обуку."

Татјана каже да је младе војнике питала:

„Јесте ли ви заиста за вашу владу, да ли је заиста подржавате? Они су одговорили, наравно да нису, псовали су Путина.

Они који су старији и специјалци, рекли су да су дошли због тога што Украјине хоће да уђе у НАТО и њихов је задатак да сачувају сопствену земљу.

Били су више патриотски настројени."

„Не знам кога су послали у Бучу. И ко је то тамо урадио. Рекли су да њима дају координате и они пуцају. Можда су мислили да гађају војне циљеве.

Али оно што сада видимо на фотографији из Буче, ја не знам ко је ово могао да уради. Плаћеници, затвореници? Гледам ове снимке и не разумем како смо успели да се спасемо."

Деца, хвала Богу, нису баш разумела шта се дешава, уздише Татјана.

Њена двогодишња нећака је вриштала: „Мама, хајде да се сакријемо у подрум, тако је добро у подруму".

А син се љуљао на љуљашци.

„Једини пут када смо заиста били ван себе од страха је када смо јели у летњој кухињи и одједном се зачуо тако заглушујући митраљески рафал да смо помислили да пуцају по нама.

Пали смо на под и заштитили децу властитим телима.

А други пут смо били напољу и опет су ти митраљески рафали зачули су се тако близу и јако.

Падали смо, деца јецала. А онда је командант специјалаца рекао 'заштитите децу', и војска је покрила децу леђима."

„Било је много лешева"

Сваког дана, каже Татјана, тонући у сан, размишљала је о томе како да спасе дете.

Али није могла да нађе излаз:

„Капетан Рафаел нам је рекао да смо требали да кренемо раније, сада могу да вас [одведем] до Житомирског аутопута, али онда ће вас сваки вод који сретнете на путу убити. Једино сигурно место за вас је подрум."

Кијевљани су 8. марта изашли из подрума да мало удахну ваздух, а војска је рекла да ће испустити бензин из једног аутомобила, „јер се војници смрзавају у кући".

„Почела сам да плачем: то је наша једина шанса да одемо одавде ако буде постојао зелени коридор", каже Татјана.

„А онда су одједном сви отишли у време ручка, одвезли су чак и тенк из баште. Отрчали смо да позовемо наше људе и очистимо кућу.

Из куће су недостајале само друштвене игре, колекционарски ножеви и ранац".

Убрзо им је дошао капетан Рафаел и рекао да је чуо за могући зелени коридор и рекао да ће после подне доћи да нас испрати до Житомирског аутопута.

„Ми смо се тога држали. Родитељи су одбили да иду, имају мачке, псе, кокошке и кућу.

Молили смо их али они су рекли не. Сви остали су одлучили да иду. Ми смо на аутомобиле окачили беле крпе по савету војске, али Рафаел и даље није долазио.

„Тада је мој деда видео да су прошла три цивилна аутомобила, а нису били упуцани, а пре тога су пролазили изрешетани.

И ми смо одлучили да идемо. Наши родитељи су плакали, јер су се плашили да би могли да нас упуцају, и ми смо, што њих остављамо тамо. Имали смо шанси пола пола."

Конвој од седам аутомобила напуштао је село Миротскоје.

Прозори спуштени, руке избачене кроз прозор, беле крпе, 15 километара на сат.

Војсци је било забрањено да се окрећу у правцу Кијева, а пријатељ је написао Татјани да „ни у ком случају не возе Житомирским аутопутем".

Али они су већ били на путу.

„Са обе стране аутопута су била изрешетана возила. Било је много лешева. Нешто се димило. Било је порушених кућа и спаљених оклопних транспортера", присећа се жена.

Три сата касније, Татјана је са породицом и пријатељима стигла до украјинског пункта.

Тамо је војска рекла да је безбедно и да могу да наставе, и да могу да склоне беле крпе.

Сада живе у једном од градова близу границе са Молдавијом.

Док смо разговарали, Татјана је шетала са сином по игралишту. Чуо сам га како се смеје преко телефона.

Погледајте видео о размерама разарања у Украјини

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]