Украјине и Русија: Месец дана од почетка рата - „Сав нормалан живот је стао“

Пишем ово у граду у ком нема гранатирања.

Руске ракете не погађају домове људи и нема сирена за ваздушну опасност које завијају тако да вам се стомак стегне и исисавају вам сву животну енергију.

Волела бих да Украјинци могу да кажу исто то.

Након месец дана извештавања из њихове земље, управо сам напустила државу која се налази под бруталним нападом и немам представу када ће се све то завршити.

Није као да нисам знала на шта је све спреман Владимир Путин.

Извештавала сам о анексији Крима 2014. и рату у источној Украјини који су покренули руски представници и пропаганда.

Исто тако сам много година извештавала из Русије, пишући о убиствима и тровању опозиционих личности, ратовима у Чеченији и Грузији и ужасима као што је опсада школе у Беслану, све док прошлог лета нисам била протерана „као претња по безбедност".

Ипак, стигла сам прошлог месеца у главни град Кијев уверена да руски председник неће покренути потпуни рат против Украјине.

Сама та идеја звучала је сулудо, ирационално и катастрофално - и свако са ким сам причала у обе земље слагао се са мном.

Али 24. фебруара пробудио ме је удар експлозије који је показао да нико од нас није био у праву.

Кад је избио рат, Ника је била толико преплашена да је села за клавир и лупала по диркама онолико гласно колико је могла, све време вичући из свег гласа.

Ова петнаестогодишњакиња није могла да поднесе звукове бомби.

Ника је из Харкова, другог највећег града у Украјини, али смо се срели у малом мотелу пуном породица које су побегле и сада живеле у мраку, у страху да ће их приметити руски борбени ловци.

Кад смо стигли, рецепционерка нас је журно увела у ресторан, говорећи нам да морамо брзо да једемо јер особље мора да пође кући пре полицијског часа.

Свако ко остане напољу по мраку ризикује да пуцају на њега.

„Не палите светла и не трошите превише топле воде", упозорила нас је она.

Кад смо је питали где се налази најближе склониште, показала нам је негде иза кухиње.

Ника је тамо провела већ пар ноћи, али једва да је спавала.

Тинејџерка је испричала како јој је прва мисао сваког јутра била: „Хвала богу што сам жива."

Говорила је на енглеском, а директност њеног изражавања је разоружавала.

„Били смо у паници, али смо морали да се сакријемо зато што нам је живот био у опасности", рекла је Ника, описавши како је провела прву недељу рата у теткином подруму.

„Био је хладан и скучен. Нисмо имали много хране. Био је то период велике трауме", каже она.

„Сад се плашим сваког звука. Ако неко крене да тапше, помислим да ћу се расплакати. Одмах почнем да се тресем."

Под светлом батеријске лампе, тинејџерка нам прелистава слике из телефона на ком је забележен живот од пре рата - позирање са насмејаним пријатељицама, у парку, код куће.

„Само желимо да се вратимо", каже она.

„Желимо да знамо да ће наше породице сутра бити живе. Желимо мир."

Харков се налази на само 40 километара од руске границе.

Већини тамошњих људи матерњи језик је руски, а не украјински, а пријатеље и родбину имају на обе стране.

Можда је због тога Владимир Путин мислио да ће његове трупе моћи слободно да ушетају у Харков и преузму град - или и у Маријупољ, Суми или Херсон.

Али погрешно је протумачио расположење народа.

Рат који је Русија ферментисала у источној Украјини 2014. године већ је преобратио земљу и створио много јачи национални идентитет, чак и међу људима који говоре руски.

Али сада када је тај рат експлодирао у отворену инвазију, уништио је сваки преостали делић „братских" односа.

У њему гину управо они људи које Владимир Путин тврди да спасава.

И тако, док смо пролазили кроз крајолик сада прекривен контролним пунктовима и рововима укопаним у пшенична поља, видели смо и десетине огромних билборда који поручују да се Русија, или Путин, губе одавде.

Друге поруке уз путеве обраћале су се директно руским војницима: „Мислите на своје породице", говорила је једна.

„Предајте се и останите живи."

Највећим делом прве три недеље борби били смо стационирани 200 километара јужно од Харкова, у Дњепру, граду са обе стране истоимене огромне реке која дели Украјину на исток и запад.

Дњепар је био уточиште релативне безбедности у региону док су Руси покушавали да покоре друге градове сталним бомбардовањем.

Али, 11. марта смо се пробудили у ноћи честих сирена за ваздушну опасност на извештаје о погоцима у центру града.

Ускоро смо стајали поред рушевина фабрике ципела која се димила и у којој су руски пројектили убили пензионера који је ту радио као чувар.

Метући сломљено стакло са степеништа свог оближњег стамбеног блока, Наташа се расплакала описујући престрављене синовљеве крике.

„Чиме нас то убијају?", ускликнула је она, прекривајући лице рукама.

Она, којој је матерњи руски, желела је да зна зашто Русија то ради.

„Нисмо тражили да будемо спашавани."

Била је то изјава коју сам чула изнова и изнова.

У том тренутку, људи су већ почели да напуштају Дњепар.

Егзодус је започео дан након што је гранатиран универзитет у центру Харкова.

Одједном се више нико није осећао безбедно, чак ни они далеко од прве линије фронта.

И тако су читаве масе људи нагрнуле у возове за евакуацију.

Жене су вриштале, кућни љубимци су били гажени, мушкарци су имали сузе у очима које су покушавали да сакрију од својих породица.

Чула сам једног од њих како говори да ће све бити у реду док је држао длан на прозору воза који је одвозио његову жену и дете од њега, ко зна на колико дуго времена.

Као и сви други мушкарци, он је морао да остане и чека на позив да се бори.

Бекство из самог Харкова било је теже, као што смо открили кад смо добили позив о девојчици по имену Полина.

Ова трогодишњакиња има рак и понестајали су јој лекови.

Породица је хитно морала да напусти Харков, али град се налазио под тешком руском артиљеријском ватром и Полинини родитељи се нису усуђивали да изађу напоље.

Кад сам први пут разговарала са њеном мајком Ксенијом, сама девојчица о којој се говорило улетела је у кадар видео позива.

Играла се у кади пуној јастука, јер се Ксенија надала да ће тамо бити безбеднија ако зграда буде погођена.

Гранатирање није попуштало, тако да су Полинини родитељи скупили храброст и дали се у опасни трк кроз град до железничке станице.

Неколико дана касније, Ксенија ми је послала видео снимке девојчице како радосно скакуће на трамполини у врту породице домаћина у руралној Пољској.

Испричала ми је да је бризнула у плач кад су је на граници дочекали волонтери.

„Након четири дана бежања, одједном смо стали и била сам јако тужна", објаснила је Ксенија.

„Осећам олакшање што су ми деца безбедна, али читав наш живот смо оставили у Харкову."

„Полина ме упорно пита где јој је тата, а ја не знам шта да јој кажем."

Ускоро смо се и сами нашли на путу за Харков.

Возећи се на север, прошли смо поред шест километара дуге колоне аутомобила који су се кретали у супротном смеру.

Многи су имали натписе залепљене за прозоре на којима је руком било исписано „дети", илити деца на руском, у нади да ће их то заштитити.

На контролним пунктовима око самог Харкова чули смо експлозије и ускоро смо видели разарање.

Поред стамбене зграде чија је половина била срушена и рушевина тржног центра, групица људи чекала је на отопљеном снегу на аутобус који ће их извести из града.

Није постојао ред вожње, само гласина.

Светлана, инструкторка фитнеса, рекла ми је да је пројектил пао 50 метара од њеног стана дан раније и није желела да ризикује свој живот више ни часа.

„Нисмо спавали недељу дана", рекла је она, грлећи дрхтавог минијатурног пса у свом капуту. „Дижу у ваздух наше куће."

Могла сам да чујем потмуле ударце док смо разговарале.

Недалеко одатле, хиљаде људи се било преселило испод земље.

Било је ту породица које живе на степеницама, перонима и у вагонима оближње станице метроа.

Волонтери су доносили супу у хлеб, али младо и старо - укључујући бебе - проводило је дан склупчано на поду испод ћебади.

Живи, али у ошамућеном лимбу откако је рат зауставио сав нормалан живот.

Док сам летела авионом кући, седела сам поред пара који је побегао из Кијева и планирао да одседне код ћерке у Лондону.

Били су присиљени да путују друмом преко читаве Украјине, а потом Молдавије и Румуније, и били су исцрпљени.

Али су били и бесни. На руском, свом матерњем језику, пар је објаснио да је њихова родбина у Русији одбила да поверује шта им се десило.

Николај им је послао слике кијевских стамбених блокова које су уништиле руске ракете, и Маријупоља под опсадом, чији су становници изгладњивани и убијани на улицама.

Али његов рођак му је рекао да су слике лажне. Окривио је „нацистичку" владу у Кијеву. Рекао је да Украјинци бомбардују сами себе.

Знам да су многи храбри Руси ухапшени зато што су протестовали против рата; други су напустили земљу.

Али неколико сати пре мог лета, видела сам и снимке Владимира Путин како се обраћа масама нагураним на московски стадион са словом З на грудима, злослутним симболом рата.

Руски председник поздравио је трупе које је послао да „од геноцида спасу" оне којима је руски матерњи језик.

Помислила сам на Нику, Наташу и Полину - на све оно чему сам присуствовала откако ме је та прва експлозија пробудила у Украјини 24. фебруара - и припала ми је мука.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]