Историја и религија: Тајна престоница витезова Темплара

Био је диван пролећни дан у Паризу и ја сам седела у башти кафеа Шарлот у најелегантнијој четврти главног града Француске, Мареу.

Пијуцкала сам аперол шприц и посматрала параду париских хипстера како пролази поред мене.

У ово доба године, Париз воли да прославља крај суморних зимских месеци, а нигде снажније не може да се осети тај паришки јоие де вивре него у средишту слатког живота на десној обали Сене.

У сваком случају, тог дана нисам била заинтересована за калдрму Мареа која је глумила модну писту, већ за оно што је лежало испод дизајнираних ципела које су туда пролазиле.

Можда звучи нескладно, али испод овог краја поплочаног калдрмом леже остаци мистериозног и моћног упоришта витезова Темплара.

Од Индијане Џонса, па све до Да Винчијевог кода, легендарни Темплари су присутни у модерном имагинаријуму.

Било како било, иза ове легенде која обухвата векове и континенте, један њен крак се завршава у Паризу у којем се трагови последњих година Темплара и даље могу видети, ако знате где да их тражите.

А ја сам баш зато тог дивног пролећног дана била у Мареу.

Прича о витезовима Темпларима почиње 1099. године када су католичке армије из Европе освојиле Јерусалим и ослободиле га из руку муслимана током Првог крсташког рата.

Европски ходочасници су потом преплавили Свету земљу, али многи од њих су били опљачкани и убијени док су пролазили кроз пределе које су контролисале муслиманске војске.

Да би се одбранили од таквих напада, француски витез Иг де Пејен је створио војни ред која се састојао од осам војника који су носили име Сироти Христови витезови Соломоновог храма - касније познатији и под скраћеним именом Темплари - негеде око 1118. године.

Овај елитни одред витезова је за седиште одредио Храмовну гору у Јерусалиму и заклео се да ће штитити све хришћанске ходочаснике који су долазили у град.

Витезови су временом почели да зарађују огромне своте новца јер су им захвални путници даривали права богатства у замену за безбедност.

Моћ витезова Темплара је експоненцијално почела да расте 1139. и проширила се и на пределе иза Јерусалима, када је папа Иноћентије издао папску булу којом је реду дао огромну заштиту.

Та була је обухватала и изузеће од плаћања пореза или десетка било где на свету, као и задржавање свих поклона које су добијали од захвалних ходочасника који су путовали у Свету земљу.

Исте те године, краљ Луј Седми је Темпларима донирао посед на североистоку градских зидина Париза где се група витезова и скрасила.

Иако је у саставу група имала и чланове који су долазили из разних делова Европе, Темплари су били француска организација коју је основао Француз.

Поред тога, скоро сваки Велики мајстор Темплара или њихов врхунски лидер је био Француз, па се зато у Француској и налазило седиште европских Темплара.

„Париз је кроз топониме сачувао сећање на њих: Трг Храма, Булевар Храма, Улица Храма, Улица Старог Храма, Улица Фонтане Храма, Плочници Храма…", каже Тјери до Еспирито, водич париске туре Витезови Темплари и аутор књиге Витезови Темплари за почетнике.

Њихов оригинални посед се одавно предао налету времена, али ову локацију и даље можете да посетите у улици Лобо, одмах иза хотела Де Вил.

У то време, палате су окруживали километри запуштеног мочварног земљишта.

Не би ли земљу начинили обрадивом, витезови Темплари су почели да исушују мочвару, а тај подухват је у потпуности завршен негде око 1240. године.

Но, иако су мочваре одавно нестале, овај предео и даље називају мочваром.

Платила сам рачун и кренула према запањујућем Тргу Храма, чији су пространи зелени травњаци оивичени стаблима са густим крошњама представљали савршено место за разоноду коју Парижани воле више и од уобичајеног посматрања пролазника - испијање поподневног ал фреско аперитива.

Али ја сам овде дошла из другог разлога: овај идилични парк је направљен директно изнад остатака централног европског седишта витезова Темплара.

Окружен са осам утврђених зидина високих 10 метара и ојачаних куполама и потпорним зидовима, ова гаргантуанска тврђава је некада имала и торњеве, покретни мост, готичку цркву, огромне штале и домове за витезове.

Управо овде су Темплари чували највећи део свог блага и успоставили моћну „државу у држави" која је била у потпуности суверена у односу на француске краљеве.

И док је оваква сувереност једно време функционисала, све се променило 1303. када су витезови Темплари били приморани да базу из Храмовне горе преселе у европско седиште на Тргу Храма, пошто су муслиманске армије поново освојиле Јерусалим.

Тадашњи француски краљ, Филип Лепи, дубоко је презирао моћну „државу у држави" витезова Темплара, те је решио да по сваку цену заведе ред.

Разлози за одлуку краља Филипа да уништи овај ред остаје нејасан до данашњег дана, иако многи научници сматрају да су разлози били финансијске природе.

„Филип је сребрњаке које је узео од Темплара могао да искористи за побољшање обезвређених француских кованица", објашњава др Хелен Николсон, ауторка књиге Витезови Темплари: Нова историја и професорка средњовековне историје на универзитету у Kардифу.

Истини за вољу, Филип у ствари није ни морао да објашњава своје разлоге.

Тако да је 13. октобра 1307. ухапсио неколико витезова Темплара, укључујући и најмоћнијег члана реда, Великог мајстора Жака де Молеа, под оптужбом за служење ђаволу, бласфемију, идолопоклонство и хомосексуалност.

Ова последња оптужба је на неки начин и поетска, јер је Маре данас познат као ЛГБТ део града.

Посматрајући локалне мангупе и шетаче на Тргу храма, тешко ми је да замислим време у којем је ова мала оаза у непосредној близини разузданог Трга републике била опасана зидинама и да је врвела витезовима ратницима.

Пре свега јер ниједна од структура које су чиниле ову тврђаву данас не постоји - уништиле су их Наполеонове трупе 1853. како би оствариле визију барона Османа о новом Паризу.

Међутим, уколико знате где да гледате, и даље можете да видите трагове сабласног присуства витезова у овој области.

На броју 158 у улици Храма се некада налазио велики улаз у тврђаву, а прича се и да се у подруму куће број 31 у Пикардијској улици, на месту на ком се данас налази ресторан Les Chouettes, налазе остаци торња који је стајао на углу грађевине.

Прави ентузијасти који се баве Темпларима могу да вас поведу и на путовање до замка Chateau des Vincennes надомак Париза, где се налази масивна капија Великог торња (Гроссе Тоур).

На ивици Трга Храма се налази затворена пијаца Carreau du Temple; током 2007. године, док су се овде одвијали радови на реконструкцији, откривени су трагови темпларског гробља, све са скелетима витезова умрлих у Паризу.

Преко пута улице Храма, са стране самог трга, приметила сам цркву са два велика црвена барјака украшена белим крстом, који подсећа на темпларско знамење на којем се налазио црвени крст на белој подлози.

Знатижељна да проверим да ли постоји веза између ова два знамења, ушла сам и ту пронашла свештеника који ми је рекао да се црква зове Eglise Sainte-Elisabeth de Honorie.

Барјаци означавају Малтешки ред (званично - Суверени ред Светог Јована Јерусалимског од Родоса и од Малте) - витешки ред Хоспиталаца који је представљао ривала Темпларима.

Упитала сам свештеника за додатне информације о темпларској утврди, на шта ме је он увео у канцеларију и показао ми минијатурну макету те грађевине.

Испада да су, иако су се два реда међусобно мрзела у једном периоду јер се Хоспиталци нису слагали са предузимљивошћу Темплара.

Многи Темплари прешли у Хоспиталце после њиховог нестанка и тако створили нов, интегрисани ред.

Папа Kлемент Пети је витезовима Хоспиталцима дао контролу над темпларском утврдом након масовног хапшења Темплара.

Свештеник ми је показао и неколико слика које су се налазиле у цркви и на којим су приказани обриси импозантне, ограђене структуре.

Гледајући у те слике осећам се као да сам транспортована у неку другу епоху у којој се налази Париз потпуно стран мом искуству.

По изласку из цркве, улазим још дубље у Маре.

У улици Реамур пролазим поред музеја уметности (Musee des Artes et Matiers), на чијем је месту некада био манастир Saint-Martin-des-Champs у којем су, према До Еспириту, некада били заточени Темплари.

Са тим на уму, кренула сам према месту на којем се прича о витезовима Темпларима мање-више и завршава - ка малом, зеленом острвцу на Сени које гледа на Маре и тргу Square du Vert-Galant.

Слично Тргу Храма, и Верт-Галант трг је мирно место на које Парижани и туристи долазе на пикник.

Иако ово место данас изгледа као да је сишло са неке Реноарове слике, 18. марта 1314. је више личило на сцену из хорор филма.

Тог дана је, после седам година затвора, Де Моле био жив спаљен на ломачи.

На малој плочи на улазу у парк пише следеће:

„На овом месту је Жак де Моле, последњи Велики мајстор Реда Темплара, био спаљен".

Пише и да је, док је умирао, Де Моле проклео папу Kлемента Петог и краља Филипа Лепог и све њихове наследнике.

Тада је објавио и то да ће у року од годину дана и Филип и Kлемент умрети и да краљева лоза више неће владати Француском.

Ова два човека су заиста и умрла те године, а у наредних 14 година сви Филипови наследници су нестали, чиме је уништена крвна лоза која је Француском владала три века.

Ми, наравно, никада нећемо знати да ли је Де Моле заиста проклео кртаља и папу Kлемента Петог.

Kаква год да је истина, она је закопана дубоко испод калдрмисаних улица Мареа, заједно са осталим тајнама Париза.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]