Србија и историја: Психобиографија цара Душана - какав је човек био владар кога знамо као силног

Психијатар и психотерапеут Александар Мисојчић бег од свакодневице и посла налази у историји.

Док чита о другим временима не може да побегне од струке - па у сувопарним подацима о годинама, биткама и саборима, тражи оно што се крије иза или дубље унутра.

„Стално се питаш какав је био тај владар као човек.

„Када сам читао о цару Душану, по мени је ту толико било неких параметара у његовом раном детињству који имају психотерапеутски значај и тако се родила идеја", започиње разговор Мисојчић, аутор књиге „Град - психобиографија цара Душана".

Цар Душан је живео у 14. веку и сматра се најзначајнијим владаром српске средњевековне династије Немањића.

Светлост комете

„Као светлост комете пролетео је кроз историју, стављајући за собом сећање које у сваком поређењу са надолазећим временима више изгледа као бајка него као живот који је заиста постојао.

„Душан је одржао реч дату онима који су га бирали и за живота му верно и лојално служили. Омогућио им је част да живе у времену бајке једног националног успона, који ће се тешко икад више поновити", пише Мисојчић у књизи.

Душан је владао скоро 25 година - као краљ, а потом и као цар највећом државом коју је један српски владар имао у историји.

Под управом овог „цара Срба, Грка и Арбанаса" нашле су се територије данашњих Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије, Косова, Албаније, Северене Македоније и Грчке.

Држава се простирала од Саве и Дунава на северу, до Коринтског залива на југу, омеђена јадранском и јонском обалом на западу и Егејским морем на истоку.

Само четири деценије деле велико Душаново царство које врхунац достиже отприлике 1350. до Косовског боја који се сматра одлучујућом битком за пад Србије под власт Османлија.

Шта је било необично у детињству цара Душана?

У склапању слагалице Душанове личности, Мисојчић је кренуо од почетка - од детињства и података на које је наилазио, а које би му биле корисне да му клијент исприча уживо, објашњава.

„Замислите како је било том дечаку одрастати уз оца који је полуслеп и носио повез преко очију и одрастати уз рано освешћену идеју суровости.

„То је заправо урадио његов деда његовом оцу, пазите колико рано тај дечак има свест шта значи непослушност", наводи Мисојчић само један у низу маркантних података из биографије владара.

Ту је корен, претпоставља, Душанове неповерљивости која ће га пратити цео живот и велике суровости према свима који покушају да га оспоре.

За време целе Душанове владавине била је само једна побуна и то на самом почетку и сурово угушена.

Фасцинација Градом и дете избеглица

Душан је рођен 1308. као најстарији син Стефана Уроша Трећег, познатијег као Стефан Дечански.

Када је Стефан Дечански покренуо побуну против оца краља Милутина, овај га је сурово казнио - заробио, ослепео како не би био у стању да наследи трон и негде око 1314. године протерао у Константинопољ.

Наредних шест година Душан ће са мајком, оцем и млађим братом живети у престоници Византије Цариграду, пише Британика.

„Они су били оно што се савременим речником каже избегличка породица и замислите ту културолошку разлику.

„Историографи Милутинову Србију описују како `камених кућа до приморја није било`, а замислите какав је био Константинопољ у очима тог дечака", наводи он.

Утицај сјаја и раскоши Цариграда који се сматрао престоницом познатог света важан је за формирање Душанове личности, сматра терапеут.

„Када говоре о Цариграду, Грци га једноставно зову Град, они имају посебан однос према њему и зато књига носи тај назив.

„Дубоко верујем да је касније Душанова одредница да следи византијски узор заиста била обојена том раном фасцинацијом Градом", објашњава.

Као трећи важан догађај у одрастању Душана наводи и рану смрт његовог млађег брата.

Принчевски живот тек од пубертета

За дечака коме је један деда српски краљ, а деда по мајци Теодори бугарски цар Смилец принчевски живот није почео рођењем.

Живот на двору Душан упознаје тек са отприлике 12 година када му се помире отац и деда, и када краљ Милутин дозволи сину и да се врати у Србију.

„То се дешава у његовом периоду адолесценције, њега прима деда на двор.

„Сад замислите тај деда који је моћан, узор и који према Душану чак није лош, а уз свест колико може да буде суров", дочарава Мисојчић.

Оставља могућност да је Душан на двору „био једна врста заточеника", односно гаранције да ће његов отац у наредном периоду бити послушан.

Убрзо по повратку породице у Србију 1321. године краљ Милутин умире и наслеђује га син Стефан Дечански, показујући да није слеп, наводно захваљујући чудесном леку.

Он ће владати наредну деценију током које ће изградити један од најлепших српских средњевековних манастира који се налази под заштитом Унеска - задужбину Високе Дечане.

За то време млади Душан стасава.

Волео је лов и витешке турнире, сматран је добрим ратником, али и дипломатом.

Могао је бити Душан Лепи

Историја га памти као „силног", иако га историчари описују као изузетно лепог мушкарца.

„Снажан храбар момак растао је у мужевног мушкарца који ће доминирати висином од преко два метра.

„Лице му је било дугуљасто, коса црна, а очи тамне. Памтиће се по лепоти која плени, а ратник у њему изазиваће страхопоштовање", пише Мисојчић у књизи.

„Кажу да је био један од најлепших владара свог доба и да нам је у националном миту лепота толико значајна, а не сила, онда би вероватно био Душан лепи, а не Душан силни", каже кроз осмех.

Пише и да је волео луксуз, пио је из пехара у који може да стане два литра вина и наводно се чува на Хиландару, али је био и широкогруд, спреман да златом и свилом дарује поданике - све док су му одани.

„Заправо мислим да у процесу идентификације, рана мушка фигура заправо Душану није отац, него деда.

„У периоду адолесценције се траже узори ван породичног система", каже терапеут.

Претпоставља да тад Душан развија „амбивалентан однос" према деди - истовремено му се диви и плаши га се.

Милутин је био праунук Стефана Немање, оснивача лозе Немањића.

„У исто време га вероватно идеализује, а има отклон од блискости са њим.

„Можемо да хипотезирамо да је то корен каснијег Душановог односа према ауторитетима које је и оспоравао, а желео и да им се прикаже на најбољи могући начин", истиче.

Цар Душан као владар стално демонстрира сопствену моћ и жели да је сви виде, додаје.

То Мисојчић тумачи кроз призму Града и дечакових раних фантазија - желео је да се понаша као византијски цар.

Имао је гарду од 101 пратиоца, углавном најамничке војске крупних војника, али не виших од цара, осим оног који носи барјак - заставу од четири килограма, по неким проценама.

Однос са родитељима

Мисојчић као породични системски психотерапеут у књизи анализира не само „клијента" већ и три колена уназад.

Тако одређује трансгенерацијске обрасце код сваког ко дође на терапију.

Код Душанових предака уочава несталне односе са очевима, који су често сурови.

„Они су често у сенци значајнијих династичких, политичких и друштвених догађаја, у том смислу су односи са очевима непредвидљиви", каже он.

Историја се понавља - Душан са 23 година диже побуну против оца, али овај пут син побећује.

Претходно стекавши моћ и углед после учешћа у бици код Велбужда 1330, млади краљ баца оца у тамницу и тако преузима престо.

Стефан Дечански је утамничен у косовском граду Звечану где умире исте године, под околностима које нису до краја разјашњене.

До разилажења је дошло вероватно због намере Стефана Дечанског да трон пред млађем сину из другог брака Симеону Синишу, уместо првенцу Душану.

За психотерпеута би био значајан и однос Душана са мајком, али о томе нема пуно података, па Мисојчић кроз анализу неких поступака изводи индиректне закључке.

„Душан има једну добру контролу страха, не дозвољава да га преплави и веома лако напушта позицију зависности, то примарно асоцира на један добар однос успостављен са мајком", наводи терапеут.

Однос са супругом

Паралелно са освајањима пред младог краља поставља се још један задатак - женидба и добијање наследника.

Душан је супругу „Јелену бирао онако како је бирао своје најбоље војнике", описује Мисојчић.

„Као што није грешио када је њих бирао, тако није погрешио ни кад је њу изабрао.

„Јелена је била жена достојна да буде царица и свакако таква каква јесте импоновала одређеном нарцизму који се може препознати у Душановом понашању", каже он.

Јелена је била сестра бугарског цара Јована Александра и њихов брак ојачао је везе Србије и Бугарске.

„Она је вероватно представљала делић Града, тог гламура.

„Имала је једну врсту харизме и претенциозности која је ишла не само из њеног порекла, већ и из тог што је била једна од најобразованијих жена свог времена", наводи.

Мисојчић је другу половину књиге посветио односу царског пара, а пре свега царици.

„Кажу да је имала посебну библиотеку, можда и највећу у том делу Европе и да су старци са Хиландара преписивали књиге само за њу.

„Можда је и тако на свој начин знала како са Душаном", додаје.

Када су се упознали он је имао 25, она 23 године, нетипично за то време.

„Били су зрели људи, можда је и то показатељ да су се у право време срели".

Када из угла терапеута посматра тадашње и данашње бракове, увиђа јасну разлику међу њима.

„Данас људе спаја емоција, афективитет, сексуалност, неконтролисано и ирационално.

„Па кад се тако заљубимо, онда се успут питамо како ћемо да градимо однос и зато је изазов младих парова живот са тек рођеним дететом", описује Мисојчић.

Ту се, каже, помешају разна усвојена правила, идеје родитељства и мушко-женске улоге.

Најскладнији немањићки пар

За разлику од тога, уверен је, Душан и Јелена су из односа родили емоцију.

„Јелена није најмоћнија жена Немањића, али они јесу најскладнији пар Немањића", каже он.

Мало је фалило да Душан остави Јелену док му није родила сина Уроша 1336, али је та брачна криза успешно превазиђена, говори се у емисији РТС-а Српски јунаци средњег века.

Код њих су се, по Мисојчићевој оцени, многе коцкице поклопиле - узраст, сличан културолошки контекст, породични педигре и доза амбициозности код обоје.

„Јелена је била жена која је знала са царевима, једном је била сестра, једном жена, једног је родила, а један јој се само дивио - мислим на (византијског цара) Јована Кантакузина.

„Он у мемоарима Јеленину речитост и политичку бистрину врло јасно помиње", наводи.

Освојивши значајан део византијских територија, Душан се крунисао за цара 1346. године пошто је Српску православну цркву са ранга архиепископије подигао на ниво патријаршије.

То ће изазвати гнев Цариграда и анатему - проклетство тамо смештене Васељенске патријаршије.

Упркос великом царству, Душан остаје непризнат и на Истоку и на Западу - нису га крунисали ни папа, ни васељенски патријарх.

То је учинио архиопископ српски, ког је лично поставио за патријарха - Јоаникије, напомиње Мисојчић.

Јоаникије је иначе претходно био логотет - високи чиновник на двору, попут шефа кабинета.

„Душана нису признали ни Рим ни Цариград и он се понашао као да не мари много, а верујем да га је то прилично мучило.

„На његовом крунисању били су само они који су га се плашили - покорени племићи и владари или у непосредној близини и Дубровчани, они су увек ту", уз осмех додаје Мисојчић.

Дубровачка град-република била је трговачки центар на Јадрану током Средњег века, њихови трговци пословали су у свим деловима Балкана.

Таквом непризнатом и помало уморном владару, како оцењује Мисојчић, супруга је била велика подршка.

Душан ће током власти покушати да сарађује и са Папском столицом у Авињону, пише енциклопедија Британика на основу чланка српског историчара и академика Симе Ћирковића.

Као и неки од његових претходника био је спреман да прихвати унију Католичке и Православних цркава, а и прижељкивао је да га папа прогласи за вођу Крсташких ратова против Турака који су се тад већ учврстили у Европи и постали опасност за хришћане.

Када тих година папа шаље посланицу за Србију каже `ко жели било шта код Срба испословати, мора добити и наклоност и цара и царице`, цитира Мисојчић.

„То нама говори да је утицај Јелене био велики", додаје.

Јелена је умела и да стави оклоп и учествује у важним биткама, раме уз раме са супругом, као и да у неким пресудним дипломатским скуповима са великашима - она буде прва говорница и буде добар преговарач.

„Он није лако давао утицај, Јелена се сама за то изборила", додаје.

Душан је ценио лојалност, а она му је била лојална до самог краја, наводи терапеут.

Цар Душан је изненадна преминуо у 47. години живота 1355.

Пошто се значајно угојио у годинама пред смрт, а на крупну грађу какву је имао - претпоставка је да је умро од кардиоваскуларних проблема, оцењује лекар, мада су постојале и неке непроверене приче да је отрован.

Погледајте видео: Он је харамбаша за 21. век

Јелена - жена типа Хере

Наследио га је син Урош који није био у стању да сачува очеву државу.

Млади принц је круну добио са 19 година, али је она очигледно била претешка за њега.

Владао је 16 година, све до смрти 1371. године, а његову владавину обележили су и напади споља и побуне властеле изнутра.

Описујући Јелену као Урошеву мајку, која га је у подржала у политичким превирањима, али са одређене дистанце, Мисојчић посеже за античким примерима.

У породичној психотерапији су позната, каже, два типа жене - Хера и Деметра.

Хера је у грчкој митологији Зевсова жена, богиња брака, симбол љубави и љубоморе, док је Деметра је богиња плодности

„Хера као примарни тип породичних односа види однос са партнером, са друге стране жена по типу Деметре рађањем деце однос са партнером ставља у други план, а родитељски однос постаје главна особина породичног система.

„Хипотезирам да је Јелена заправо жена по типу Хере, тако да није било лако Урошу", каже он.

Народ га памти као „нејаког", а Мисојчић додаје да „није лако бити јак после таквог оца".

Он је први Немањић који је титулу наследио, а да се за њу није борио, а испоставиће се да је последњи владар династије Немањић.

Остаће заувек у сенци моћног оца.

„Душан није био човек сенке, није ни желео то да буде, желео је да његова снага буде видљива, мада не потпуно остварена.

„То га чини ближи народу из ког потиче, чије су суштинске снаге више препознате као потенцијали него као пуна оствареност", оцењује Мисојчић.

У националном сећању остало је, сматра, више урезано име цара Лазара, који је убијен у Косовском боју 1389, а историјски није био цар, него цара Душана који је иза себе оставио и Законик којим је уведено закон у српску средњевековну државу.

„Мало се негује права слика о Душану.

„Имам осећај да га поједностављено гледамо, кроз ту снагу, држава на три мора, наш цар, он је био много више од тога", каже Мисојчић.

Није светац

Душан је један од ретких владара из династије Немањића који нису поглашени за свеце.

Наводно, због посете његове Јелене Светој Гори, где женама није дозвољено да долазе.

Она је са Душаном и сином тамо била више месеци 1347. и 1348. током велике епидемије куге у Европи, од које су умирали милиони људи, у некој врсти природног карантина.

Како наводи у књизи, она није била једина жена која је крочила на тло где живе монаси, пре ње ту су долазила жене и деца која су бежала од најезде Каталонаца, а и касније је било таквих примера, али „кад цар нешто уради даље се види".

„Душан носи једну трагичност, то је блесак једног ванредног појединца и у суштини неискоришћена прилика једне династије и једног народа да настави тај континуитет.

„На крају од Душана ништа није остало, ни од његовог царства, ни његових Немањића, ни његове задужбине манастира Свети архангели код Призрена, ни његовог Скопља", оцењује Мисојчић.

Скопље је био Душанов престони град у коме је некада камени мост носио његово име, а манастир код Призрена је више пута био оштећен.

Тамо је сахрањен цар Душан, а од 1968. његови посмртни остаци су у Цркви Светог Марка у Беграду.

Психобиографија - клијент у историји, уместо на каучу

Кроз ходнике историје и Душанове душе ходамо са Мисојчићем, разговарајући у његовој отмено намештеној ординацији у центру Београда, средином децембра.

Иако је цар Душан много пута био тема историчара и публициста, његова личност није често била предмет проучавања.

„Психобиографија представља покушај да се прикаже једна од могућих перспектива сагледавања неке личности", каже Мисојчић.

Вероватно прву психобиографију је написао оснивач психонализе Сигмунд Фројд о ренесансном генију Леонарду да Винчију.

Погледајте видео о Да Винчију

У Србији је књиге овог жанра писао психијатар Владимир Адамовић о великим ствараоцима - изумитељу Николи Тесли, сликару Сави Шумановићу и писцу Милошу Црњанском, али и о тројици великих диктатора - Стаљину, Титу и Хитлеру.

Можда ће вас занимати и овај видео

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]