Филм и историја: Породична посла - пола века „Кума"

Пре пола века, премијерно је приказан филм Кум редитеља Франсиса Форда Кополе, рађен по истоименом роману Марија Пуза, а публика широм света упознала се са породицом Корлеоне.

Иако је данас тешко то замислити, али у том тренутку, 15. марта 1972. године, Кум (The Godfather) био је „само још један филм на репертоару".

Испрва нико није полагао претеране наде у Кума.

Студио није желео да улаже превише новца, нису хтели да ангажују неког, у то време, великог редитеља, а ни сам Копола у почетку није био заинтересован за адаптацију романа о гангстерској породици у Њујорку.

Да ли је била у питању погрешна стратегија, мањак визије челника студија или нешто треће, тешко је утврдити, али готово нико није могао да претпостави да ће Кум постати један од највећих филмова свих времена.

„Кум је свакако један од најзначајнијих филмова свих времена светске кинематографије.

Филм је уврштен и чува се у Националном филмском регистру Сједињених држава, а рангиран је као други најбољи филм у историји америчке кинематографије", каже Нарциса Даријевић Марковић, професорка филмске и ТВ режије на Факултету драмских уметности у Београду.

Поред неизбрисивог печата у филмској уметности, Кополин класик редефинисао и поставио нове, чврсте, темеље гангстерског жанра.

„То је најважније остварење у жанру гангстерског филма, ако би морали да га тако одређујемо, али пре бих рекла да је епска сага о једној породици, друштву, времену", додаје Даријевић Марковић.

Уз буџет од седам милиона долара, Кум је зарадио више од 269 милиона на благајнама широм света, а сценариста Борис Гргуровић подсећа да је дуго држао титулу филма са највећим профитом.

„Кум је био најгледанији филм 1972. године и до изласка Ајкуле (Jaws) најпрофитабилнији филм свих времена.

Из данашње перспективе, заиста делује невероватно да је један филм остварио толики комерцијални успех, а приде има толику уметничку вредност", каже Гргуровић.

А поред сјајних резултата на благајнама, Кум је зарадио и чак једанаест номинација за Оскара, од чега је освојио за најбољи филм, најбољу главну мушку улогу (Марлон Брандо) и најбољи адаптирани сценарио (Пузо, Копола).

И пуних пола века касније, иако мрачан, Кум и даље сија у пуном сјају, и даље је једнако снажан и релевантан, а пред вама је прича о томе како ремек дело у почетку уме да буде скривено чак и од самог уметника који га ствара.

О чему се ради у филму Кум?

Радња Кума обухвата читаву деценију у породици Корлеоне, у периоду од 1945. до 1955. године.

Глава породице је Дон Вито Корлеоне (Марлон Брандо), уједно и један од највећих мафијашких босова.

Вито има три сина, Сонија (Џејмс Кан), Фреда (Џон Казале) и Мајкла (Ал Паћино) и једну ћерку - Кони (Талија Шајер).

Као и у сваком породичном бизнису, тако и мафији, поставља се питање ко ће преузети посао, када за то дође време.

Иако је заиста реч саги читаве породице, филм се усредсређује на трансформацију најмлађег сина Мајкла и његовог пута од породичне црне овце до мафијашког боса.

Тежак пут од странице до романа

Филмска компанија Парамоунт је купила права за роман Марија Пуза пре него што је доживео успех.

Када је 1969. године Кум постао бестселер у Америци, филмска адаптација чинила се као логичан корак.

Али проблем је био што ниједан редитељ кога су челници студија имали на уму није желео да ради на том филму.

Директор продукције у Парамоунту Роберт Еванс и потпредседник Питер Барт су филм нудили Коста-Гаврасу, Питеру Јејтсу и Френклину Џ. Шафнер, али нико од њих није пристао.

Један од разлога био је и морални - нису желели да романтизују улогу мафије.

Дошао је ред и на Кополу, али ни он није био одушевљен идејом о породици Корлеоне.

Такође, није му се свидела замисао да адаптира туђе приче.

„Одувек сам приступао каријери мислећи да ћу бити сценариста и редитељ, да сам један од ретких људи који могу да напишу оригинални сценарио", изјавио је Копола у интервјуу за лист Њујоркер 1997, поводом двадесетпетогодишњице филма.

На крају га је један пријатељ редитељ убедио да ипак прихвати понуду Парамоунта.

„Мораш да снимиш Кума, биће добро, видећеш", рекао му је Џорџ Лукас, који ће неколико година касније снимити Ратове звезда.

Али није проблем био само у чињеници да то није његова оригинална прича, него се Кополи није допао ни сам сценарио који је Пузо написао.

„Био је модеран, смештен у седамдесете, чак су били и хипици у њему."

Да, сценарио за Кума је у почетку изгледао доста другачије, а разлог за то је био прост - новац.

Уколико би се одлучили да га сместе у четрдесете године, када се одвија и радња оригиналног романа, челници студија би морали да издвоје много више новца за сценографију, костиме, реквизите и локацију.

Али Копола је сматрао да је језгро приче у Куму добро и убедио их је да буџет повећају са два и по на седам милиона долара.

Такође је заједно почео да ради са Мариом Пузом на новом сценарију.

По свему судећи, сјајно су сарађивали.

„Ни дан-данас не могу да се сетим шта је моје, а шта Франсисово у том сценарију", изјавио је Пузо за Њујоркер.

Без обзира што је Копола роман испрва сматрао превише комерцијалним, чак и помало јефтиним, очигледно је успео да из њега извуче најбоље елементе.

„Иако сам одавно читао роман, сећам се утиска да је у питању некакав палп, викенд роман, те да му итекако мањка дубине која се осећа у филму.", каже Борис Гргуровић.

„Није случајно настала тврдња да је лакше направити добар филм од осредњег романа, него од врхунског, а Кум је један од најбољих доказа за ту тврдњу."

Како се пише сценарио за Оскара?

Иако је био искусан романописац, сценарио за Кума је био први на којем је Марио Пузо радио.

У интервјуу за Нешнлап Паблик Радио 1996. године, Пузо је признао да није знао како тачно сценарио треба да изгледа.

„Нисам знао шта радим, али испало је добро", изјавио је.

Копола и он су 1973. године добили Оскара за најбољи адаптирани сценарио за Кума.

Иста награда им је отишла у руке и две године касније за други део.

„Након тога сам купио приручник за писање сценарија, јер сам схватио да треба да научим како се то ради", рекао је.

Отворио је књигу, а прва реченица је гласила „Кум је пример доброг сценарија".

Пузо је бацио књигу.

Глумачка постава коју „нико" није желео

Тешко је замислити било кога осим Марлона Бранда као Дон Вита Корлеонеа, али продуцентима из Парамоунта није било ни на крај памети да га ангажују.

Пузо је био први који је Бранда видео у тој улози. Послао му је писмо и разговарао телефоном са њим о глави породице Корлеоне.

Али ни сам Брандо није био убеђен да треба да се нађе у тој улози.

„Никада пре нисам глумио Италијана, и мислио сам да нећу то успешно извести", записао је у Брандо у његовој аутобиографији.

Такође је упозорио Пуза да га ниједан студио неће узети.

Читав Холивуд је знао да је Брандо, па, проблематичан за рад на филмском сету.

Један од продуцената - Копола одбија да открије који - рекао му је да никада више не спомиње Бранда.

Копола се у том тренутку из очаја бацио на под у готово епилептичном нападу.

Фолирао је, али је успео је да се избори за Бранда, додуше ако глумац испуни три услова:

Брандо је за улогу Вита Корлеонеа, која му је донела Оскара, добио свега 120 хиљада долара.

А прича о томе како је уста напунио марамицама и дугачку плаву косу замазао црним лаком за ципеле како би ушао у улогу за тест пред камером, сматра се антологијском.

Али још једног глумца није било лако довести - Ал Паћина, тада примарно њујоршког позоришног глумца, са само једном филмском улогом.

„Када сам читао Кума, видео сам Ала у улози Мајкла", присећа се Копола у интервјуу за Њујоркер.

„Када са пастирима прелази преко поља на Сицилији, видео сам његово лице, а када се то деси, тешко да можете да га избаците из главе."

Морао је да уради доста проба пред камерама како би убедио људе из Парамоунта да је Ал прави избор.

„Окренуо бих телефон и јавила би се његова девојка, а ја бих рекао 'Молим те, може ли Ал да дође још једном', а она би почела да плаче и виче 'Шта му то радите? Мучите га, никада му нећете дати улогу'".

Али ипак ју је добио, као и номинацију за Оскара за најбољу споредну улогу, баш као и Џејмс Кан за улогу Сонија и Роберт Дувал за улогу Тома.

„Где бих ја био без Франсиса?", изјавио је Паћино у Радио Сити Мјузик Холу 2017. године на Трибека филмском фестивалу током обележавања 45-годишњице филма.

Филм у који нико није веровао

Све је изгледало као да је филм осуђен на пропаст.

Роберт Еванс и остали из Парамоунт студија нису били одушевљени глумачком екипом, нису волели ни изузетно мрачне кадрове Гордона Вилиса, као ни самог Кополу, који је, према њиховом мишљењу, био превише спор и неодлучан.

Копола је током првих неколико недеља снимања мислио да ће га отпустити.

„То ми је потпуно уништило самопоуздање, било је једноставно грозно искуство", изјавио је Копола за Њујоркер.

И Ал Паћино није био сигуран у успех филма. Дајен Китон, која је глумила Кеј Адамс, Мајклову другу супругу, и он су често одлазили на пиће после снимања и разговарали.

„Причали смо, као, 'Шта ћемо да радимо после овога? Ово је крај, готови смо. Ово је најгори филм на свету'", изјавио је Паћино на Трибека фестивалу.

Али није био најгори, већ управо супротно.

Култне сцене

Има их превише.

Од њујоршке до сицилијанске свадбе, крштења, мачке која се готово случајно нашла у крилу Марлона Бранда, па до „Leave the gun, take the cannoli" реплике, једноставно је тешко изабрати.

Али када би са студентима режије морала да бира само једну сцену коју ће изучавати, Нарциса Даријевић Марковић би изабрала сцену крштења са краја филма.

„Сцена невероватне лепоте с једне стране и бруталности са друге, љубави наспрам гнева и мржње, топлине и хладнокрвности, рађања новог живота и смрти"

„Фантастична паралелна монтажа која говори о постојању паралелних светова и универзума који се преплићу током филма, о суровости живота, гангстерског живота, о двоструким улогама, о маскама појединаца који крију најстрашније тајне.

Све под велом цркве и највиших моралних вредности као што је породица."

А да је могао да бира само једну сцену у филму коју ће да напише, сценариста Борис Гргуровић би се тешко одлучио.

„Мислим да би то била сцена где Том Хејген, консиљере, саопштава Виту Корлеонеу да му је најстарији син убијен."

„Истовремено, сцена је јако једноставна, а ужасно дубока и слојевита, а и како најчешће добре сцене умеју да буду- парадоксална."

„У ових два и по минута видимо консиљереа који се искрено плаши реакције човека који му је готово као отац. Вито је одавно очекивао овакву смрт најстаријег сина, те је присутно и одређено олакшање, што је невероватно комплексна емоција за приказати."

„Иако су обојица све време уздржани, сцена се завршава тако што Вито, опет неочекивано, теши консиљереа."

Кополино проклетство

Међутим, без обзира на огроман успех, Копола би често изјавио да га је Кум „уништио".

„Уништио ме је у смислу да је био толико успешан да је све што сам урадио након тога само било упоређивано с тим филмом", изјавио је у интервјуу за магазин GQ у фебруару ове године.

Да ли је ово својеврсни вид проклетства?

„Мислим да је то проклетство сваког редитеља и ствараоца уопште, јер после тако успешног првог уметничког дела сви очекују још бољи други. Верујем да је био велики притисак на Кополу када је стварао следећи филм", сматра професорка Даријевић Марковић.

Након овог ремек дела, уследио је једнако амбициозан други део Кума, који истовремено функцуонише као приквел и сиквел, и који многи сматрају још бољим филмом од његовог претходника.

„Кум II је добио шест Оскара, али ни то није донело олакшање. Требало је ући у нови филм, нови пројекат, са теретом славе на леђима. Чак и најбољима је тешко, а Копола је међу њима."

Даријевић Марковић истиче да је Апокалипса данас такође пример „креативног и економско-комерцијалног 'пакла' кроз који је Копола пролазио", али да се на крају све исплатило.

„Рекли бих да је то свеукупно било 'креативно проклетство' које је изнедрило ремек дела америчке и светске кинематографије."

Заоставштина

Уз три филма, ТВ минисерију, наставак романа који је писао Пузо и неколико које су радили други аутори, па чак и видео игру, Кум је део како опште, тако и поп културе.

Чак и да нисте гледали филм, Вита Корлеонеа сте видели макар на мајицама или муралима.

Допринос филма Кум, како самом жанру којем филм припада, тако и читавој кинематографији, готово је немерљив, сматра Гргуровић.

„Жанр се данас често доживљава готово погрдно, али ако би погледали филмове аутора Новог Холивуда, као што су Копола, Скорсезе, Богданович или Фридкин, сви су правили и жанровске филмове.

У крајњој линији помоћу њих су обновили Холивуд који је крајем педесетих година био у одређеној врсти кризе, пре свега услед засићења и телевизије."

Узалудно је набрајати филмска и ТВ остварења која су инспирисана Кополиним класиком.

Добри момци (Goodfellas) и Породица Сопрано (The Sopranos) само су неки од вероватно стотине наслова.

Гргуровић гледа Кума барем једном годишње.

„Невероватна вишеслојност овог филма дозвољава да се он изнова и изнова гледа, промишља и анализира и погрешно би било перципирати га једним од највећих филмова свих времена, а гледати га свега једанпут или два пута у животу."

И пола века касније, и даље је релевантан, актуелан, сматра професорка Даријевић Марковић.

„Као добро вино! Ремек дело. Јер, толико је истине у причи, редитељском поступку и глумачкој игри да је посластица гледати га изнова и изнова без даха."

Погледајте видео о девојчици која је добила улогу у филму Чудесна жена

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]