Злочини, мистерија и серијски убица: Јоркширски трбосек и нерешени случајеви убистава у Шведској

Пре четрдесет година, британски камионџија Питер Сатклиф ухапшен је за низ напада на жене изведених на северу Енглеске и познатих као убиства Јоркширског трбосека.

Он је осуђен за убиство 13 жена и нападе на још њих седам, али од тада је било много позива да се он истражи за још злочина.

Да ли могуће да има везе са два нерешена убиства у Шведској?

Ова прича садржи детаље који би могли да узнемире неке читаоце

Топлог поподнева 30. августа 1980. године, двадесетшестогодишњој Терези Торлинг само се једна ствар мотала по глави - како да заради новац за дрогу.

Тереза је била млада, плава и лепа.

Не би себе описала као проститутку, али би често суботом увече нудила секса за новац како би финансирала властиту зависност од дроге, као и ону свог дечка.

Он је био 20 година старији од ње и живели су заједно у граду Малмеу на југу Шведске.

Њено задужење било је да нађе новац за хероин који су заједнички узимали.

Пре четрдесет година, Малме, као и оближњи Копенхаген, био је прометно трговачко чвориште са трајектима који су непрестано пристизали у луку Лимхамн на ободу града.

Али за разлику од његовог славног комшије преко пута Ересунда - мореуза који одваја Данску од Шведске - он никад није имао конкретну улицу црвених фењера.

Уместо тога, сексуалне раднице би стајале на широким улицама са дрворедима Кунгсгатан и Ексерсајзгатан, где је било места за аутомобиле да стану и да дође до договора.

Седамдесетих и осамдесетих, док је проституција још била легална, ови улични ћошкови привлачили су муштерије из читаве јужне Шведске.

Тамо се упутила Тереза, превезавши се аутобусом од свог стана до центра града.

Касније су полицијски истражитељи у њеном џепу пронашли аутобуску карту са откуцаним временом 16:45.

Друге сексуалне раднице виделе су Терезу у раним вечерњим сатима око Ексерсајзгатана.

Једна жена ју је видела како одлази са муштеријом, друга ју је видела како разговара са мушкарцем у колима.

Али нико се не сећа да ју је видео касније те ноћи.

Два дана касније, у понедељак поподне, старији човек који је сакупљао флаше у замену за новац налетео је на Терезину тело у дну степеништа напуштене зграде предвиђене за рушење.

Била је прекривена парчетом тепиха.

Испод њега, лежала је на стомаку, потпуно гола.

Дугачак четвртасти штап силом јој је био угуран у ректум.

Аутопсија је показала да је Тереза убијена у суботу увече, а узрок смрти највероватније је био дављење, иако је доктор пронашао и висок ниво наркотика у њеној крви.

Пре него што је убијена, млада жена ударена је тупим предметом у потиљак.

Имала је модрице на предњој страни врата које су могле да изазову нечије руке или танки предмет притиснут уз њену подјезичну кост, која је била сломљена.

Није било доказа да је силована, али је на њеним леђима пронађена супстанца која је могла бити сперма.

Терезино убиство завршило је на насловним странама локалних листова, који су данима извештавали о убиству у Малмеу.

Ова врста сексуалног злочина била је изузетно ретка у Шведској и градски детективи су га врло брзо повезали са још једним убиством почињеним у Гетеборгу неколико недеља раније.

Као и Тереза, тридесетједногодишња Герти Јенсен била је зависница од дроге и хонорарна сексуална радница.

И као и Тереза, и она је пронађена гола на месту предвиђеном за рушење, главе разбијене отпозади циглом.

Полиција из Малмеа контактирала је полицију из Гетеборга да би упоредили податке о убиствима, истовремено настављајући властиту истрагу о Терезином убиству, испитавши њеног дечка и сексуалне раднице које су је последње виделе живу.

Било је раних трагова који су обећавали.

Једна сексуална радница поменула је металик зелени сааб 900 који су полицајци покушали да пронађу.

Друга је поменула агресивну муштерију која се мувала по Ексерсајзгатану и који је деловао као да се заинтересовао за Терезу.

Полиција је открила да је она дуговала новац за дрогу.

Спекулисало се да је можда умешан жути такси марке мерцедес виђен близу места на ком је пронађена.

Али ниједан од ових праваца истраге није одвео никуда и, како су месеци пролазили, штампа је престала да објављује вести о убиствима, полиција је прешла на друге злочине, а убиства две младе жене полако су заборављена.

У августу 2016. године, полицијски комесар са југа Шведске Бо Линдквист примио је интригантан мејл.

Мејл је био насловљен крупним словима „ОП ПЕЈНТХОЛ", а пошиљалац је био детектив из полицијске службе Западног Јоркшира на северу Енглеске.

Операција Пејнтхол, сазнао је Линдквист, била је мало позната истрага великог броја старих нерешених убистава и напада које је могао да почини Питер Сатклиф, Јоркширски трбосек.

Два од тих кривичних дела, речено је у мејлу, почињена су у Шведској.

Било је то први пут да је Линдквист чуо за везу између његове земље и озлоглашеног британског серијског убице.

Педесеттрогодипњи детектив проучавао је Јоркширског трбосека кад је почињао да ради за шведску полицију деведесетих, сазнавши како је камионџија из Бредфорда насилно нападао жене на северу Енглеске од средине седамдесетих до 1981. године.

Сатклиф је ухваћен тек кад су полицајци зауставили његово возило зато што је имало лажне регистарске таблице.

Он је накнадно проглашен кривим за 13 убистава и седам напада, и осуђен на доживотну казну затвора.

Оно што Линдквист није знао јесте да је од суђења Сатклифу 1981. године упућено много позива, и од званичника и од родбине, да буде истражен и за велики број других нерешених напада.

А да ли би сада, постављено је питање у мејлу, Линдквист могао да помогне полицији Западног Јоркшира са њиховом истрагом ова два убиства?

У мејлу се наводе детаљи убиства Герти Јенсен од 12. августа и Терезе Торлинг од 30. августа 1980. године.

Објашњава се како је полиција Западног Јоркшира пронашла телекс који јој је осамдесетих упутила међународна организација за борбу против злочина Интерпол.

Ово је указало на то да је Сатклиф можда путовао камионом на трајекту између луке Лимхавн (за коју је Линдквист претпоставио да је погрешно написан Лимхамн) у Шведској и Драдоера (погрешно насписани Драгор) у Данској.

У мејлу су тада наведена два датума: 30. август 1980. и 1. септембар 1980. године - поклопивши се са датумом Терезиног убиства.

Осамдесетих година ово једночасовно путовање трајектом преко мореуза Ересунд била је прометна рута са десетинама прелазака дневно.

Сада је бродове заменио Ересундски мост - ког је прославила скандинавска детективска серија Мост и у којој је, сасвим случајно, Линдквист служио као консултант.

„Једина ствар која може да надмаши фикцију је стварни живот", каже он, поредећи сценарије које контролише ради аутентичности са правим случајевима убиства.

„Виђам то сваки дан, сваке године, годину за годином."

Овде је, помислио је он, још један пример како истина уме да буде фантастичнија од фикције. Зашто је он сада први пут чуо за ова два брутална убиства и зашто она до сада нису решена?

Убиство Герти Јенсен није било у његовој надлежности, али је Тереза Торлинг убијена у његовом граду.

„Не истражујемо старе случајеве превише дуго - мање од 10 година. Али они су веома важни за друштво", каже он.

„Ако се ми не заузмемо за људе који су убијени, ко ће?".

Мејл од полиције Западног Јоркшира завршило се низом питања.

Да ли и даље постоји папирологија?

Је ли Питер Сатклиф некада сматран осумњиченим?

Да ли је дошло до ревизије старих случајева и да ли постоје форензички докази који могу да буду анализирани данас?

Линдквист је установио да може да одговори потврдно на сва та питања.

Постојала је папирологија, у њој је наведено име Питера Сатклифа, обављена је ревизија старог случаја 2005. године и постојали су форензички докази - најважније од свега, длака за коју каже да је пронађена на такав начин да би било веома интересантно урадити на њој анализу ДНК.

У идеалном случају, детектив би сам извршио то тестирање сам, али се сусрео са нерешивим проблемом.

Шведски закон о застаревању случајева наводи да ниједан нерешени злочин почињен пре 1. јула 1985. више не може да се истражи.

Линдквисту је законски било забрањено да поново отвори случај.

Сада, читајући мејл, он је осетио трачак наде.

Можда би британска полиција могла да му помогне да се врате у случај?

Можда би они могли да изврше анализу ДНК?

А ту је било и крупније питање.

Је ли могуће да је британски серијски убица стварно одговоран за те смрти?

А ако није, ко је, и да ли Линдквист може да га ухвати?

„Морамо да покажемо да ако убијете некога, никад нећемо престати да вас тражимо. Никад", каже он.

Крајем седамдесетих, збуњена властитом немогућношћу да ухвати убицу, полиција Западног Јоркшира озбиљно је разматрала могућност да је, између напада у Енглеској, Јоркширски трбосек радио или путовао у иностранство.

Џоан Смит, која је извештавала о убиствима као новинарка, сећа се те теорије.

У склопу истраживачког тима Сандеј тајмса, Смит је 1979. године поднела захтев америчком ФБИ-ју према Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја како би их питала да ли их је британска полиција известила о Трбосековим убиствима.

Годину дана касније, у редакцију Сандеј тајмса у Лондону стигла је смеђа коверта из ФБИ-ја.

У њој се налазио досије који је саставила полиција Западног Јоркшира а који је она послала полицијским службама из читавог света.

У њему су детаљно описани напади и постављено је питање да ли су се друге земље сусреле са било чим сличним.

У оно време, Смит је искористила ту информацију да разоткрије оно што је сматрала неспособном и сексистичком полицијском истрагом - која није узела за озбиљно убиства жена, а нарочито сексуалних радница.

„Полиција је говорила оног дана кад га будемо имали за столом преко пута нас, знаћемо да је то он", каже она.

„А ја бих помислила: 'Како ћете знати? Зато што и ви збијате неукусне шале о женама као и он.'"

„Била је то мачо култура у којој је презир према женама био прилично нормализован."

Смит се сећа да се једном приликом, док је улазила на конференцију за штампу, сусрела са групом проститутки које су излазиле из просторије, а које су доведене да би им полиција предочила опасност у којој се налазе.

„Једна од новинарки повикала је полицајцима: 'Надам се да се нећемо заразити ничим седећи на овим столицама'", рекла је она.

„А полицајац је на то рекао: 'Ја сам се држао подаље од њих за сваки случај.'

„А онда је започела конференција за штампу, атмосфера се променила и одједном је све било:, 'Ми све ово схватамо веома озбиљно, стало нам је до сваке жене.'"

Полиција је пошла од претпоставке да је Трбосек убијао из мржње према проституткама.

Досије је јасно ставио до знања да је полиција мислила како су жртве које нису биле сексуалне раднице вероватно саме себе претвориле у мете због свог понашања - излазећи касно ноћу, пијући саме или забављајући се са Јамајчанима.

Ова теорија довела је до тога да полиција превиди одређени број жртава које се нису уклапале у тај образац - као што је четрнаестогодишња ученица Трејси Браун, за коју је Сатклиф касније у затвору признао да ју је напао чекићем.

Браун је полицији дала тачан опис Сатклифа на основу које је састављен фото-робот, али је у оно време он игнорисан зато што се Браун није уклапала у профил жртве.

Како је све више жртава убијано, истрага полиције Западног Јоркшира је све више била критикована.

Чак је и премијерка Маргарет Тачер наводно била толико незадовољна њиховом неспособношћу да је претила да ће отпутовати у Јоркшир и сама преузети ствар у своје руке.

После суђења Сатклифу, покренуте су две истраге о полицијској неспособности - владина Бајфордова истрага и интерна Сампсонова истрага.

Обе су предложиле свеобухватне промене, док је Бајфордова истрага идентификовала потенцијалних нових 13 преживелих жртава Трбосека.

Пензионисани полицајац Крис Кларк сматра да је поред ових нападнутих 13 преживелих жена, Пит Сатклиф убио још 23 и једног мушкараца, и да је напао, али није убио, још једног мушкарца.

Он верује да неке од тих напада истражује Операција Пејнтхол, иако је полиција Западног Јоркшира открила врло мало тога о тој својој операцији.

У мејлу послатом ББЦ-ју, она је само потврдила да је операција процес који је још увек у току.

„Долазило је до заташкавања за заташкавањем, а преживеле жртве нису добиле прилику да оставе читаву ствар за собом", каже Кларк, који је провео последњих више година истражујући нападе и од полиције Западног Јоркшира тражи да изда саопштење јавности шта је до сада открила.

Џоан Смит, која данас саветује градоначелника Лондона о стратегијама за борбу против насиља над женама, такође верује да полиција има моралну обавезу да јавно објави резултате истраге.

„Стари случајеви су важни зато што су људи приморани да живе у стравичном незнању о својим изгубљеним најмилијима", каже она.

„Првобитна истрага била је толико потпуно некомпетентна, а жене су биле толико изневерене њом, да мислим да је стварно важно да се утврди права истина."

Истовремено док је Смит извештавала о Јоркширском трбосеку у Великој Британији, Јоран Сведберг је радио као криминалистички репортер у Малмеу за локални лист Квалспостен.

Раних осамдесетих, Сведберг се сећа једнако присног односа између криминалистичких новинара Малмеа и полиције као оног који је Смит описала у Великој Британији.

У оно време, новинарима је било дозвољено да се мувају по полицијској станици како им падне на памет.

Детективи и новинари били су мушкарци, били су пријатељи и слободно су дискутовали о случајевима.

Сведберг је био присутан кад је јављено да је пронађено тело Терезе Торлинг у напуштеној кући.

Он каже да се њено убиство појављивало у вестима неколико дана, али да је убрзо било заборављено.

Иако је ова врста убиства била ретка, никог није изненадило да је оно задесило девојку као што је Тереза.

„Била је то крупна ствар, али не и највећа могућа, зато што је она била наркоманка и проститутка", каже он.

Али неколико месеци касније, у јануару 1981. године, Сатклифово хапшење обновило је интересовање за њен случај.

Новинари су запазили сличности између Терезиног убиства и Трбосекових убистава.

Као и многим његовим жртвама, и њој је била скинута одећа и добила је ударац у потиљак, мада је Сатклиф често користио препознатљиви заобљени чекић, а он није употребљен овде.

Али био је познат и по томе да дави жртве плетеним конопцем, што је алатка која је одговарала Терезиним ранама од дављења.

Дванаестог јануара, полиција Малмеа послала је телекс Интерполу са молбом за британску полицију да потврди да ли је Сатклиф путовао у Шведску, наводећи новинске написе у којима се он налазио на трајекту између Драгора и Лимхамна у исто време кад је убијена Тереза.

То је телекс који се помиње у мејлу послатом од Операције Пејнтхол.

Тешко је указати одакле су тачно потекле гласине да је Сатклиф боравио у Шведској.

Телекс полиције Малмеа каже да су оне потекле од новинара.

Али ниједан локални лист није поменуо могућност да је Сатклиф боравио у Шведској пре 12. јануара.

Тек се тог датума и неколико дана касније појавила шачица чланака који помињу могућу везу између камионџије и шведских убистава.

Један помиње полицијски телекс, а други спекулише да је Сатклиф имао саучесника који је радио за исту транспортну компанију и послом путовао на континент.

Сведберг мисли да он има одговор.

У јануару 1981. године, сазнао је да је британски новинар који је живео у Малмеу Рој С. Карсон планирао да напише чланак за британски лист Дејли стар повезујући Терезино убиство са недавно ухапшеним Питером Сатклифом.

„Рој је рекао да је британска полиција заинтересована за случај и да жели да сазна више о њему", каже Сведберг.

„Рој је био изузетно креативан новинар, тако да је то можда била истина, али је можда и измислио."

Касније истог дана, Сведберг је сазнао да Дејли стар планира да купи Терезине фотографије од његовог деска.

Истовремено, Сведберг је са стране радио као дописник за лист Сан у Великој Британији, који је био конкуренција Дејли стару.

То га је навело да назове шефове Сана у Лондону и понуди им чланак о истој причи.

„Рекао сам им да ту нема ничега, нисам веровао у ту причу", каже он.

„Али они су ме замолили да ипак напишем нешто и кажем да то није истина."

Наредног дана, према Сведберговим речима, Сан је објавио његов чланак, али је Дејли стар одлучио да не објави Карсонов.

Санов чланак је изазвао још више интересовања.

Сведберг се сећа како су новинари из Лондона непрестано зивкали полицију у Малмеу.

Чак их је и дописник за Интернешенел хералд трибјуна позвао из свог европског седишта у Паризу.

Немогуће је потврдити ову верзију код Карсона, јер је он у међувремену умро.

Да све буде чудније, Санове архиве из месеци после јануара 1981. године не садрже ниједан чланак о шведским убиствима.

Ни у једном британском листу нема ни помена да полиција истражује везу између шведских убистава и Јоркширског трбосека.

Две недеље пошто је полиција из Малмеа послала телекс Интерполу, добила је одговор полиције Западног Јоркшира из Велике Британије.

Сатклиф никад није био у Шведској - једини пут кад је путовао у иностранство било је да посети женину родбину у Чехословачкој 1971. године и на медени месец у Париз 1974. године.

И то је био крај тога - све док Линдквиста није контактирала Операција Пејнтхол.

Месецима пошто је одговорио на мејл Операције Пејнтхол, Линдквисту се британски детективи више нису јављали.

Потом је у мају 2017. године, шведски лист Квалспостен објавио чланак о истрази Операције Пејнтхол.

Неколико дана касније, Линдквист је добио одговор - овај пут од човека који води ревизију старог случаја, главног инспектора Џејмса Данкерлија.

Инспектор Данкерли је написао да је апсолутно поуздано утврђено да Сатклиф никад није био у Шведској.

Телекс о ком је Операција Пејнтхол првобитно писала није наводио ништа више од обичне гласине.

Што се њега тиче, тај случај је завршен.

Сем што је за Линдквиста путовање тек започињало.

Да није било Операције Пејнтхол, он никад не би сазнао са нерешена убиства Терезе Торлинг и Герти Јенсен.

Сад кад је сазнао, чврсто је решио да спроведе ту истрагу до краја.

Следећа препрека коју је морао да превазиђе био је шведски закон о застаревању случајева.

Све донедавно, шведско законодавство прописивало је да сваки злочин почињен пре више од 25 година не може кривично да се гони.

Шведски парламент је 2010. године променио рок за кривично гоњење на 1. јул 1985.

Линдквист сумња да је овај конкретан датум одабран да би се осигурало да још нерешено убиство шведског премијера Улофа Палмеа, почињено 1986. године, никад не застари.

„За неколико година то ионако више неће бити важно, зато што сви који су учествовали у тим злочинима ионако више неће бити међу живима", каже он.

„Али за сада би требало само да нам је важно да ли можемо кривично да гонимо некога или не.

„Модерне технике за решавање старих злочина много су боље а биће све боље, тако да застаревање злочина не би смело да нас заустави у потрази за правдом."

Да би премостио ову препреку, Лундквист се обратио криминалним психолозима и профајлерима за помоћ у грађењу случаја за анализу форензичких доказа сачуваних из убистава из осамдесетих.

„Ми сада мислимо да је убиство из Гетеборга и Малмеа извршио исти починилац", каже он.

Ово је значајно, каже он, јер ако је починилац убио двапут, врло је вероватно да је после тога убио још неки пут и могуће је да је неки од тих злочина почињен након рока за кривично гоњење од 1985. године.

Линдквист је искористио тај аргумент да оправда ДНК анализу длаке пронађене на Терезином телу.

Он је послао доказе из њеног убиства Шведској националној форензичкој лабораторији у Линкопингу и чека на резултате.

„Врло је важно говорити у име мртвих, било да су проститутке или да имају неко друго занимање", каже он.

„И веома, веома је важно решавати убиства. То умирује грађане."

„Што се више убистава почини а мање њих реши, више ће их бити."

Погледајте видео о томе како модерна технологија помаже у решавању злочина

Радили:

Ауторка

Џоана Џоли

Фото уредница

Ема Линч

Истраживач архиве

Џејмс Стјуарт

Шведски преводилац

Ана Карлсон

Фотографије

Alamy, Emma Lynch/BBC, Getty Images, KvällspostenRex /Shutterstock, Topham/PA

Уредница

Кетрин Весткот

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]