Технологија и Јапан: Шта можемо да научимо о роботима од земље излазећег Сунца

У једном четиристо година старом будистичком храму, посетиоци могу слободно да се шеткају кроз тихе камене вртове, поседе уз мирну шољу чаја и слушају будистичка учења од необичног свештеника - андроида по имену Миндар.

Он има спокојно лице и неутралну појаву, није ни млад ни стар, ни мушкарац ни жена.

Поред реалистичне коже преко главе и горњег дела торза, делује недовршено и индустријски, са откривеним цевима и машинеријом.

Али Миндар је филозофски прилично софистициран, спреман да дискутује на тему енигматичног будистичког текста по имену Сутра срца.

Кад бисте морали да погађате где можете да нађете овог роботског свештеника, вероватно бисте из прве погодили да се ради о Јапану, у предивном храму Кода Ђи у Кјотоу.

Јапан је одавно познат као земља која прави и везује се за човеколике роботе више него било која друга.

Иако се ова репутација често преувеличава у свету - јапански домови и компаније нису густо насељени андроидима као што би хистерични новински наслови могли да наговесте - у томе ипак има нечега.

Свакодневни предмети

Неки посматрачи јапанског друштва кажу да изворна домаћа религија Шинто објашњава његову приврженост роботима.

Шинто је облик анимизма који види духове, илити камије, не само у људима већ и у животињама, природним богатствима као што су планине, па чак и у свакодневним предметима као што су оловке.

„Све ствари имају мало душе", према речима Бунген Оија, главног свештеника будистичког храма који је већ држао сахране за роботске псе љубимце.

Према овом виђењу, не постоји категоричка разлика између људи, животиња и предмета, тако да није толико чудно што робот демонстрира људско понашање - он само исказује своју посебну врсту камија.

„Што се нас Јапанаца тиче, ми увек видимо божанско у предметима", каже Кохеи Огава, главни дизајнер Миндара.

Јапански аминизам сушта је супротност филозофским традицијама Запада.

Стари Грци су били анимистички, јер су виђали духове у природним местима као што су потоци, али су људску душу и ум сматрали јасно раздвојеним од остатка природе и изнад њега.

Абрахамске религије поставиле су људе на још већи пиједестал, као највећу божју креацију, једина тела која садрже бесмртне душе.

Древним израелитима строго се забрањивало да учитавају сувише посебности у предмете, како се то не би претворило у обожавање идола, облик јереси која се изричито забрањује у Десет заповести.

Неки облици Ислама посебно се противе идолатрији, а забрањују чак и стварање било каквих слика људи или животиња.

Не петљајте се са природом

Према традиционалном западном погледу, машина која се понаша као особа прелази природне границе, опасно спајајући свето и профано.

Ово етичко упозорење често се појављује у савременим митовима о технологији, као што је Франкенштајн, који извлачи већи део моралне поруке из Библије, каже Кристофер Симонс, професор компаративне културе са Међународног хришћанског универзитета у Токију.

„Доктор Франкенштајн са чудовиштем ствара нови живот.

„То је као кад људи једу са дрвета знања у Рају.

„То је први грех - као последица тога, ми смо кажњени", каже он.

На трагичном крају приче, када страдају и доктор Франкенштајн и његово чудовиште, лекција је јасна, каже Симонс: „Припазите добро, људска бића. Не преузимајте улогу Бога."

Чешка драма из 1920. године Р.У.Р., која је први пут употребила реч „робот", препуна је религиозних тема - један лик ствара андроиде да би доказао да не постоји бог, други тврди да би роботи требало да имају душу, а двоје робота који се заљубе једно у друго преименовани су у „Адам" и „Ева".

На крају приче, роботи убијају све људе сем једног човека.

Погледајте причу о Аи-Ди, првој робот уметници на свету:

Погонска снага индустрије

Неки истраживачи кажу да су корени јапанског општег позитивног става према технологији, а робота посебно, превасходно социо-економски и историјски пре него верски и филозофски.

У годинама после Другог светског рата, Јапан се ослонио на нове технологије да би реконструисао не само привреду, већ и национални имиџ о себи.

„Индустријски роботи имали су огромну улогу у економском опоравку Јапана током шездесетих", каже Мартин Ратман, проучавалац Јапана са Универзитета Сиген у Немачкој.

„Уместо да попусте са строгом политиком према имиграцији како би помогли са несташицом радне снаге, преко роботике су увели широко распрострањену аутоматизацију", наводи.

Након што су аутоматизовали властите производне линије, ефикасност и продуктивност, Јапан је постао велики извозник индустријских робота у друге земље.

Кад су неки инжењери прешли са прављења функционалних робота на човеколике роботе који имају интеракцију са људима, посебна историја Јапана вероватно је утицала на то како су они доживљени.

Војни владари Јапана су 1649. године забранили употребу технологије за прављење нових оружја, како би спречили успон нових ривала, према истраживању Козиме Вагнер, истраживачице са Слободног универзитета у Берлину.

И тако су се занатлије усредсредиле на безазлене креације, као што су механичке лутке које су наступале у луткарским позориштима или служиле чај у правим шољама.

Кад се Јапан више од два века касније коначно отворио према страним контактима, ти умешни творци играчака предводили су начин прилагођавања западне технологије практичнијој употреби.

Творац лутака Танака Хисашиге је 1875. године, на пример, основао Танаку Сеисакушо (Танакини инжењерски радови), прву компанију за прављење машина у Јапану - 64 године касније, после великог припајања, постала је позната по славном имену Тошиба.

„Долина језе"

Иако су прото-роботи изашли из моде током убрзане модернизације Јапана у двадесетом веку, идеја о механичким бићима као забави можда се задржала у националној подсвести.

Кад је Масахиро Мори, истакнути роботски мислилац који је смислио израз „долина језе", први пут почео да врши истраживања на роботима седамдесетих, установио је да има проблема да га људи схвате озбиљно.

Израз, који се односи на нелагоду коју осећамо кад се суочимо са ентитетима налик људима, деловао је у супротности са јапанским односом према роботима.

„У тим данима, људи нису мислили да универзитети треба да врше истраживања на роботима", рекао је он у интервјуу за часопис ИЕЕЕ Спектрум.

„Они су сматрали да је фриволно озбиљно радити на 'играчки'", додаје.

Јапан је био присиљен да се током америчке окупације демилитаризује, а званично пацифистичка нација улагала је мало напора у коришћење робота као оружја.

Ови фактори помогли су да настане генерално позитиван став према роботима у послератном Јапану.

Зашто је српски робот - најиновативнији:

Индустријска аутоматизација довела је до великог економског раста, а човеколики роботи су били безазлени куриозитет.

Запад је, за то време, заузимао мање оптимистичан став.

Заокупљене Хладним ратом, САД су улагале средства у роботику за војне потребе, што је ово поље обавило претећом ауром.

А радници на Западу одувек су сматрали да аутоматизација одузима људима послове, још откако су лудити уништавали текстилне машине у Енглеској крајем 18. и почетком 19. века.

Суперзвезда манге

Ови потпуно различити погледи на технологију најбоље су се одсликавали у поп култури друге половине двадесетог века.

Један од најутицајнијих јапанских ликова из овог времена био Астро бој, који се први пут појавио у манга стриповима 1952. године, а потом наставио живот у књигама, ТВ серијама, филмовима и широком распону сувенира као што су играчке и сличице за размену.

Астро бој је био андроид који је користио надљудске моћи за добро и ујединио земљу око позитивне поруке о технологији - иако првобитно није био тако замишљен.

„Према творцу Астро боја Осамуу Тезуки, њега су издавачка кућа и читаоци присиљавали да црта веома оптимистичку визију технологије како би улио наду Јапанцима, који су педесетих још увек патили од последица ратног разарања и свести о технолошкој инфериорности у односу на западњачке победнике у рату", пише Вагнер.

„Тезукина порука критике људског понашања није била схваћена - уместо тога је идеализован само симпатични лик роботског спасиоца као нада у бољу будућности јапанског друштва."

Та порука оставила је значајан траг на читавој једној генерацији Јапанаца, посебно оних који ће на крају правити властите андроиде.

„Јапанска роботика је мотивисана сновима о Астро боју", каже инжењер Јоџи Уметани.

„Да није било роботске фикције, не би било роботике као креда многих водећих истраживача роботике и градитеља у Јапану.

„Још од средње школе, они су сањали Астро боја и постали роботичари због њега", додаје.

Запад је такође причао позитивне приче о роботима, али су најутицајније ипак биле оне о претњама које су они представљали по човечанство.

У филму 2001: Одисеја у свемиру, интелигентни компјутерски систем Хал отима се контроли и убија неколико чланова посаде у свемирском броду који контролише.

У роману Да ли андроиди сањају електричне овце?и филмској адаптацији Блејд ранер, убедљиви човеколики андроиди буне се против потчињености све док не крену да их лове и убијају.

Западњачки страх од робота најупечатљивије је овековечен у серијалу Терминатор, у којем одбрамбена компјутерска мрежа Скајнет постане самосвесна, људи покушају да је угасе, а Скајнет употреби андроиде по имену Терминатори да успешно покрене рат против њих.

Многа западњачка научнофантастична дела позивају се на она иста морална упозорења из Франкенштајна и РУР-а: залуђеност стварањем вештачког живота, парадокс да ли било шта што направи човек може да има душу, немогућност људи да живе заједно са њиховим најсофистициранијим креацијама.

За то време је Јапан, мање оптерећен страховима о роботском устанку, био нестрпљив да искористи роботе како би надоместио акутну несташицу радне снаге и да би се они бавили задацима као што је старање о све бројнијој популацији старих у земљи.

Као и у послератним годинама, влада и компаније гурали су аутоматизацију да би помогли привреди, доприневши националном ентузијазму према роботима.

Али док је Астро бој помогао да се пробуди ентузијазам Јапана према идеји робота, он је можда истовремено допринео амбивалентности земље према њима у пракси, бар до сада.

Упознајте роботе који могу да нас замене:

Ратман каже да Јапанци пате од „Астро бој синдрома" - склони су да замисле човеколике роботе као интелигентне, флексибилне и моћне, а опет, до сада, роботика из стварног живота није испунила њихова очекивања.

Он каже да би, на основу технологије доступне у овом тренутку, инжењери који раде на роботима што се старају о старијима требало да се усредсреде на прављење простих уређаја који ће се лако интегрисати у установе за негу уместо на раскошне који су импресивни, али скупи и непрактични.

Кад се све сабере и одузме, можда чак и Јапанци више воле да њихове људске потребе задовољавају прави људи.

„Кад сам путовала у Јапан, открила сам да јапански домови за негу уопште нису претрпани роботским уређајима", каже истраживачица Маркета Нимела.

„Уместо тога, више се цени људска рука", наводи.

Астро бој је Јапану подарио оптимистичку визију роботске будућности.

Јапанци су очували тај оптимизам, али су роботи за сада остали донекле у будућности.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]