Русија, ЛГБТ и родни идентитет: „Било ми је јасно да сам другачија”

18+

августин (са малим почетним словом и акцентом на првом слогу) џендерквир музичарка пореклом из Нориљска, има 23 године, академско музичко образовање, а у априлу је изашао њен први видео за песму „Тата Север". У интервјуу за ББЦ, августин је прича како су јој академска музика, балет и авангардни филомови помогли да пронађе себе.

ББЦ: Како се правилно описује ваш родни идентитет?

августин: То заправо није једноставно питање. Понекад себе дефинишем као жену, а понекад као мушкарца. У принципу, не придржавам се неке бинарности или идентитета, ја сам ван тих оквира, и желим да мој пројекат, моје стваралаштво, моја музика немају пол.

ББЦ: Да ли је правилно да вас називамо небинарном особом?

а: Да, небинарни човек, небинарна особа, постоји таква дефиниција.

ББЦ: Када сте почели да се осећате као небинарна особа?

а: Највероватније, од тренутка када сам постала свесна себе.

Осећала сам да сам другачија од својих вршњака, затим од другара из школе, и уопште сам се осећала као црна овца.

Када су моји школски другари ишли напоље да шутирају лопту или играју игрице, ја сам узбуђено слушала предавања Владимира Васиљева, солисте балетског позоришта.

Слушала сам причу о његовом балету „Ањута", на какве су потешкоће наилазили док је представа настајал , или „Црвени мак".

Слушала сам оперу, симфоније, гледала сам Киру Муратову или Балабанова.

Већ тада сам схватала да сам другачија, и у принципу, не бих рекла да сам директно патила због тога.

ББЦ: А како су људи из ваше средине реаговали на то?

а: Често сам била тема разговора, била сам несхваћено биће. Рођена сам у Нориљску и до петог разреда похађала сам општу школу.

Директор се стално бунио против моје одеће или тога како ја причам.

Наравно, веома сам привлачила пажњу, али ја то заправо нисам хтела, само нисам знала како другачије.

Истовремено сам се бавила музиком и плесом.

А затим је у петом разреду дошао уметнички директор школе за кореографију из Краснојарска, одржао је кастинг и од стотину деце изабрао је мене.

Отпутовала сам у школу у Краснојарск и живела у интернату до деветог разреда.

Ово је, наравно, била одређена врста стреса за мене, али сам истовремено схватала (или тако), или ћу да трпим, ипак сам ја била црна овца у свом разреду.

И моји родитељи су, наравно, схватили да бих радије ишла да студирам на државној школи кореографије и постала балерина, него да останем у својој школи, трпим нападе и наставим да живим тако тешком судбином.

ББЦ: Да ли сте у школи могли да бирате улоге?

а: У то време још увек сам била студенткиња, нисам била солиста, плесала сам, али само као део балетског ансамбла, то су били групни наступи, па стога није било поделе улога по половима.

Али наравно, тада нисам могла да се изјасним, као што то могу сада, као уметник изван родних оквира.

Плесала сам са дечацима, у „Црвеном маку", у „Ањути", у „Крцку Орашчићу", и тамо су сви одвојени, класа девојчица, класа дечака.

Али, наравно, ја сам се увек разликовала.

Дивим се себи у детињству, када су ме нападали и исмевали, нисам имала апсолутно никакву заштиту, и упркос томе, наставила сам да идем даље.

Студирала сам музику, сада већ пишем композиције и на тај начин желим да пренесем тај тренутак заштићености.

Желим, пре свега, да пружим деци, која су сада у школама и која се осећају незаштићено, баш као и ја некада, управо ту идеју сигурности, да и даље морају да верују у своју јединственост, у своју посебност и да се не боје.

Дивим се самој себи из детињства, где сам проналазила снагу и такву самоувереност.

ББЦ: Ваши родитељи живе у Нориљску? Чиме се они баве?

а: Они раде у фабрици за израду машинских делова. Мој отац је бравар-сервисер, а мајка ради, уф, знате, то се зове ацетиленски генератор.

Сваког дана носи тоне боца, снабдевајући гасом цело механичко постројење, можете ли да замислите?

ББЦ: И како они доживљавају ваш изглед?

а: Па ... Да вам кажем искрено, нисам их питала, како им то успева. Наравно да им је необично, пошто ја ... није као да сам помислила:

„Е, сад ћу да смислим изглед, постаћу таква и привлачићу пажњу."

Не, никада није било тако. Ја сам одувек била оваква, каква сам сада, какву ме видите и слушате у мојим песмама, таква сам отишла из Нориљска и таква сам се вратила пре два месеца на фестивал „Црни капут".

Била сам и остала онаква каква сам била у детињству, не могу да изгубим то у себи.

ББЦ: Да ли ваша породица одавно живи у Нориљску?

а: Себе сматрам рођеном Нориљчанком. Моју прабаку су послали у нориљски логор и пошто је била протерана, била је сведок подизања самог Нориљска.

Затим је родила моју баку и бака се тамо упознала са деком, односно тамо ми је цела породица и ја, наравно, одлично осећам и разумем тај град.

Очигледно, најинтересантније је његова сличност са Петроградом.

Ја тренутно живим у Петрограду и ту сам такође пронашла свој дом.

На пример, постоји Улица 50 година Октобра, препознатљив стил Петрограда - стубови, зграде из стаљинистичког периода...

Постоји много фантастичних зграда, које су пројектовале лењинградске архитекте, које се данас, на жалост, сматрају рушевинама.

Веома сам заљубљена у мој Нориљск. Период школовања до петог разреда и период у вртићу провела сам у стаљинки, седећи у бакиној кухињи.

А сада је то све разрушено и уништено, и напуштено. Међутим, овај град, у принципу, има тешку судбину, како и Петроград.

ББЦ: Ви сте једна од ретких породица које дуго живе у Нориљску, пошто га многи доживљавају као град-радни камп?

а: Да, управо сам о томе и певала: „Деца тате Севера су попут птица". Баш као птице, јер се тамо стиже само авионом, и природно је да сви људи одлазе.

Не можеш да дођеш возом или колима, само авионом, баш као птица. Али наравно да људи одлазе, сада још више.

Ја сада, на пример, сарађујем са дивном режисерком Олгом Проскурнином, оснивачицом фантастичног фестивала „Црни капут", који је одржан у Нориљску у фебруару.

Овај фестивал је укључио и најсеверније позориште на свету, Позориште Мајаковског, сцену Више школе уметности и простор фабрике бакра.

Олга је тамо довела Људмилу Петрушевску, довела (модну агенцију) Lumpen, довела тамо моју пријатељицу, дизајнерку Ненси Аветисјан.

Олга ме је позвала да представим песме са мог деби албума.

Наступала сам у хаљини и певала „Тата Север", певала своје нумере, које ће бити објављене у скорој будућности.

То чини да човек верује у град, да ће ипак тамо бар уметност сигурно живети. Али опет.

ББЦ: У песми „Тата Север" ви певате скоро па оперским вокалом, да ли то има везе са вашим образовањем?

а: Наравно, ја сам се већину свог живота посветила академском музичком образовању, слушала сам оперу, гледала балете и наравно, да је то на одређени начин допринело формирању мог гласа.

Сви плесачи балетске више школе имали су општи час клавира, а професор ми је саветовао да похађам часове певања на Академији за музику и позориште, садашњи Сибирски институт уметности Хворостовски.

Ја сам у ствари увек маштала о сцени. Чини ми се као да сам одувек, целог свог живота била уметник, само нико за то није знао.

Обично сам код бакиног тоалетног сточића стављала перле, стављала кармин, облачила дедин сако и замишљала да сам Витни Хјустон из филма Телохранитељ.

И схватам да ме нико није учио да певам, увек ми се чинило да знам како то да радим, и то на свој начин, музику сам доживљавала на свој начин.

Вокал и глас су за мене увек били алат за преживљавање. Генерално, моје тело је оно што користим да бих изразила одређене поруке.

А онда сам схватила да желим да се бавим музиком, напустила сам кореографску школу и после деветог разреда се вратила кући у Нориљск.

После повратка у Нориљск, почела сам да се тражим, тако што сам посећивала певачке кругове.

А најпарадоксалније је то што сам током свог кратког музичког пута често чула примедбе на свој рачун, не можемо да те пустимо на сцену, стрпали би нас у затвор.

ББЦ: У ком смислу?

а: Било је превише екстравагантно, на плану вокалног извођења.

Имам 16-17 година, а учитељ у Нориљску ми каже да... па, ово је прелепо и необично.

Звучи чудно - јер сам тада препевавала џез стандарде и то сам радила потпуно на свој начин, али говорили су ми: „Не можемо да те пустимо да наступаш са овим репертоаром, јер ће нас стрпати у затвор".

У извођењу сам дозвољавала себи и да блејим, и да користим сав свој дијапазон, опонашајући животиње, и изгледало је потпуно животињски, знате, чудно.

Али то је било потпуно моје.

Тада, пошто нисам, у принципу, имала општи разред музичке школе, лако сам положила пријемне испите и уписала у Нориљску Вишу школу за уметност у класи хорског дириговања.

На вишој школи сам дипломирала за диригента хоровођу, и то ми је поставило одређену основу.

Тада сам се уписала на Високу школу за позориште, музику и кореографију у Петрограду, у класи академских извођења.

Онда сам почела да урањам у свет Кире Муратове, или Иље и Емилије Кабаков, или Рустама Хамдамова, па чак и у музику Земфире.

Касније сам се упознала са Мањижом и сарађивали смо са позоришним редитељем Андријем Жолдаком.

И ја сам схватила да и даље желим да се развијам у правцу ауторског ствараоца. И природно је било да напустим високу школу.

Опште је прихваћено да вам високо образовање утире животни пут, али схватам да је све већ у мени и некако то једноставно морам да извадим из себе.

ББЦ: Од чега тренутно живиш?

а: Како се издржавам? Па, живим бедно (смех), веома. Раније сам се издржавала подучавањем, али сада, у условима карантина, то није безбедно, па сада не зарађујем.

Што би се рекло, помажу ми други. По новчић од свакога.

Захвалан сам Олги Проскурнини, њена фондација „Једноставно Глорија" финансијски ми помаже, па сам ипак успела да напишем албум и компонујем насловну нумеру за њен фестивал, тако да, наравно, мој рад не стоји у месту и ја се тренутно активно бавим писањем материјала.

ББЦ: Читала сам да сте додатно зарађивали радећи као спремачица у цвећари у Петрограду?

а:То се зове асистент, али тамо сам углавном спремала, стално сам чистила, примала испоруке, сређивала стабљике, то ми је био хонорарни посао, јер сам напустила институт и требало је да купим себи парче хлеба.

А истовремено сам писала песме и наступала увече у геј клубовима, певала.

Тада сам схватила, када сам већ наступала на другим местима, како је кул што постоји геј сцена, што тамо апсолутно нема снобизма.

Тамо су људи врло отворени за нови звук, свеж нови изглед и можеш слободно да се изразиш, да слободно певаш о ономе што вас брине.

Према мом мишљењу, данас је то једна од прогресивнијих сцена у Русији сигурно. И драго ми је што сам кренула управо са ових сцена.

ББЦ: Ви тренутно предајете певање у ЛГБТ центру „Акција"?

а: Да, радим додатни посао, помажем колико могу, да тако кажем, помажем на месту које пружа помоћи свима који су у мањини, можемо то рећи под наводницима.

Овај центар пружа психолошку помоћ у виду информација, ово је невероватно место.

Заиста од свег срца навијам да уопште има више таквих места у Русији, јер на прстима једне руке можете да избројите колико таквих центара за помоћ имамо у Русији.

Ја наравно због тога бринем.

Тамо предајем певање, то није ништа посебно, часови певања.

Пре ће бити часови на којима учимо, грубо говорећи, о свом вокалном апарату, где опуштамо гркљан, где учимо да дишемо, ово је веома важно.

Постоји база коју сам добила кад сам учила на Високој школи за диригента.

Е сад, ако могу, ја ћу да дам и помажем како могу.

ББЦ: Да ли сте некада били у иностранству?

а: Не, никада.

ББЦ: Како се вама чини, према вашем мишљењу, у којој мери је друштво у Русији отворено за небинарне људе и небинарне музичаре.

а: Па, мислим да је некако тешко живети у Русији. Као да су сви против, погледајте сиромашне пензионере, погледајте сиромашне, не знам, али сви смо сиромашни (смех).

И некако се не осећате сигурно. Не знам ни како да објасним, не могу ништа да учиним поводом тога, једноставно то прихватам и једноставно живим овде.

Што се мене тиче, дајем све од себе да живот учиним подношљивијим.

Почевши од представљања и завршавајући наступом на фестивалу, где, знате, долазе мушкарци у оделима, а ја наступам у хаљини и певам о русалкама.

Негодују, окрећу се, али мислим да је и такав допринос такође веома важни.

Искрено, не жалим се. Односно, желим да будем боља, на томе радим.

Не волим да се жалим, већ крећем од себе и са својим саборцима покушавамо да неподношљиви свет у нашој земљи учинимо бољим.

Погледајте видео о колекцији цртежа геј уметника

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskoм@bbc.co.uk

.