Да ли се спрема нова сексуална револуција

Због чега упражњавамо секс?

Многи наши одговори вероватно имају везе са размножавањем. Секс је основни начин на који се праве бебе.

Од рођења прве „бебе из епрувете" 1978. године, око осам милиона људи рођено је путем вантелесне оплодње.

А тај број би у будућности могао значајно да се увећа, јер оруђа којима установљавамо генетске ризике код ембриона постају све прецизнија.

„Према мом најсигурнијем предвиђању, у будућности ћемо и даље упражњавати секс - али не толико често како бисмо направили бебе", саопштава ми преко телефона Хенри Т. Грили, аутор књиге Крај секса и будућност човекове репродукције.

„За 20 до 40 година, већина људи широм света, тамо где је здравствени систем добар, бираће да зачне нов живот у лабораторији."

Грилијева књига се бави законским и етичким изазовима с којима се суочава преимплантациона генетска дијагностика (ПГД).

„Као и код већине ствари, у почетку ће се јавити приличан број негативних реакција, али када се, с временом, буде показало да та деца немају две главе и реп", јавност не само да ће толерисати то, већ ће се пре одлучивати за несексуалну репродукцију."

Али шта ће у том свету - свету у ком се бебе праве у лабораторији; у ком трудноћу путем сексуалног односа бира мањи број жена у ком сексуална етика нема никакве везе с прокреативним могућностима - значити секс?

„Чему служи секс?"

То питање Дејвид Халперин поставља у истоименом провокативном есеју.

За секс, тврдимо ми, увек мора да постоји разлог. Такво размишљање није нужно лоше.

Напослетку, бити човек значи бити радознао, интелектуално и емоционално.

Упражњавати секс и теоретисати о томе шта он значи делује природно за животиње које велик део времена проводе бавећи се оштром критиком.

Биолошки гледано, за секс међу људима постоји један очигледан разлог.

Упражњавамо секс зато што он испуњава наше биолошке нагоне, међу којима су неопходни нагони да се размножимо и зближимо.

Заправо, то су два разлога које нам доноси западна традиција, и оба су постављена око телоса, то јест крајњег циља.

Као што сам написао у претходном чланку, стоици су, у жељи да ужитке ставе под контролу, покушали да углаве секс у смислени образац: уживање у чарима секса било је прихватљиво докле год му је циљ био настанак беба.

Та етика се пренела на хришћанску традицију, чувеним путем преко Августина, и наставила је да врши огроман утицај на Запад.

Према том мишљењу, секс је етичан када се упражњава превасходно због прокреације.

Да то објаснимо, иако је став предочен у хришћанској етици, корен вуче из другог изора.

Заправо, библијска Књига Соломонова слави дивљи, страсни, еротични секс између двоје љубавника - не између мужа и жене, како су касније хришћански мислиоци погрешно протумачили песму.

Други важан разлог за секс долази од Аристотела, како то истиче Халперин.

У Аналитици првој, из четвртог века пре нове ере, тај грчки филозоф нуди следећи силогизам:

„Бити вољен је, стога, пожељније од сексуалног односа, према природи еротске жеље. Еротска жеља, стога, више је жеља за љубављу него за сексуалним односом.

„Ако је понајвише за тиме, онда је сама себи довољна. Сваки сексуални однос, стога, није сам себи довољан, односно, одвија се како бисмо били вољени."

За Аристотела, како Халперин објашњава:

„Љубав је телос еротске жеље. Није љубав та која за циљ има секс... Секс за циљ има љубав."

Прави разлог за секс, према Аристотеловом доказу, није тај што желимо да упражњавамо секс, већ што желимо да волимо и будемо вољени.

Секс није сам по себи довољан, он тежи ка нечему, нечему вишем, нечему узвишенијем.

Као и многи други, Аристотел узима здраво за готово то да секс и љубав иду руку подруку - али никад не покушава да демонстрира валидност те претпоставке.

Оно што, међутим, барем према Халперину, демонстрира јесте то да „секс није коначни циљ еротске жеље".

И ако је случај такав, онда Халперин сматра да се најзанимљивије питање не односи на везу између секса и љубави, већ на изненађујући однос између секса и еротске жеље.

Ако је Аристотел у праву, онда секс нема еротску намену - прави циљ му лежи негде другде. Укратко, секс није заправо због секса.

Зашто га, онда, упражњавамо?

Да бисмо продужили врсту, наравно. Да бисмо се зближили, лепо.

Али то су само два од многих могућих одговора. Као и други културни феномени, секс превазилази своје разлоге.

Узмимо, рецимо, храну.

Из угла преживљавања, савршено има смисла то што једемо, и то што једемо у друштву - напослетку, нашим прецима је значило то што су гомилали залихе (више за нашу групу значи више и за мене).

Али пребацимо се на савремену кулинарску културу.

Бургери посути златним прахом, налози на Инстаграму посвећени храни, кулинарски телевизијски канали, заједнички јефтини оброци с колегама, закуске с домаћим јелима после богослужења - све је теже пронаћи прави смисао нашег односа према храни.

Разлика између нас и многих других животиња је у томе што ми стално уживамо у бескорисним активностима.

То јест, чинимо их зато што уживамо у њима, зато што нам учешће у таквим активностима доноси задовољство - које нам скреће пажњу са сваког питања о разлозима.

Могуће је, пише Халперин, да „сексуални чин има смисао само онда кад нема смисао."

Можда је прави тренутак да признамо да већина нас - па и они најпобожнији међу нама - упражњава секс због ужитка.

Искрено говорећи, секс углавном има неку поенту, јер бисмо иначе радили нешто друго.

Али током последњих неколико деценија смо се супротстављали идејама да би секс требало упражњавати само због неке одређене намене.

На том пољу је револуцију донела пилула, што је у многе улило страх. У чланку из Ридерс дајџеста из 1968. године, списатељица Перл Бак каже:

„Сви знају шта је пилула. То је мали предмет - али његов потенцијални учинак по наше друштво може бити разорнији од нуклеарне бомбе".

Баш као и велики део конзервативних замисли, став Перл Бак изграђен је на хистерији према којој ће секс без разлога довести до краја цивилизације.

За те људе, такозвана сексуална револуција крива је за савремени опуштен поглед на сексуалну праксу.

Иако је сексуална револуција често коришћена као бабарога која ставља тачку на важне разговоре, уместо да им дâ неки допринос, научници су приметили да је почетком шездесетих дошло до великих промена у општем погледу на секс.

У научном раду из 2015. Џин М. Твенџ, професор психологије на Универзитету у Сан Дијегу, испитала је однос Американаца према сексу од седамдесетих година прошлог века до друге деценије овог.

Њен закључак: „Између седамдесетих и две хиљаде десетих, Американци су у већој мери почели да прихватају секс изван брака."

У складу са ранијим подацима, који су указали на пад у религиозној оријентацији и раст индивидуалистичких црта, већи број Американаца верује да друштвене конвенције не треба да ограничавају сексуалност.

Новије генерације такође се руководе овим веровањем и приметан је већи број сексуалних партнера код одраслих, као и већи број оних који упражњавају необавезни секс него међу онима рођеним раније током 20. века.

Твенџ истиче да у оквиру популације ставови могу да варирају из разних разлога (у зависности од годишта, расе, пола, верских убеђења и тако даље), али истраживање показује да су се с временом „појавиле значајне генерацијске промене у сексуалним ставовима и понашању".

Дакле, наш поглед на секс је у великој мери последица наше позиције у одређеном времену и простору.

Наша сексуална етика није вечно задата: она се развија и наставиће да се развија.

Можда много брже него што очекујемо.

Шта је природно?

Као и сваки људски феномен, сексуална активност је дошла однекуд. Није тек тако осванула пред нама.

До наших сексуалних пракси, ставова и етике дошли смо након дугачког и кривудавог пута започетог животињама које нам претходе, пута који датира од најранијих облика живота у свемиру.

Али чак и ако се усредсредимо на нашу врсту, пронаћи ћемо многе доказе о томе да су неке од традиционалних замисли о сексу мање природне него што смо мислили.

Једном приликом сам чуо како амерички евангелистички свештеник осуђује хомосексуалност износећи нешто што је његова паства сматрала за добру шалу.

„Не морам да вас подсећам на то да два мушкарца не би требало да буду заједно. Чак и животиње у штали то знају!"

Пастор је, заправо, желео да потцрта да хомосексуалност није природна, те да је, стога, животиње не практикују.

Осим што је практикују.

Јапански макаки мајмуни, винске мушице, брашнени црви, албатроси, афалине - то су само неке од више од 500 врста код којих је примећена хомосексуалност, како је Мелиса Хогенбум написала за ББЦ.

Да нагласимо, животиње се не изјашњавају да су геј, али се не изјашњавају ни да то нису.

Што нас доводи до екстремно очигледне чињенице, о којој ретко размишљамо - а то је да су људи, макар током претходног века, себе одређивали на основу тога какав секс упражњавају.

Хетеросексуални секс је почео нешто да означава; прецизније, његов смисао је одређен наспрам хомосексуалног секса.

Ако желите да схватите какав је то смисао, поставите себи питање које је Џонатан Нед Кац поставио у књизи Изум хетеросексуалности: Који интерес је задовољен поделом света на хетеросексуалце и хомосексуалце?

Свако дете које је, као ја, кињено због тога што је геј зна да та разлика није настала из најбољих намера.

Занимљиво је промислити о томе колико ће још дуго опстати хетеро/хомо подела.

Истраживање компаније YouGov из 2019. показало је да се готово четворо од 10 миленијалаца не изјашњава као „сасвим хетеросексуално".

То вероватно мање говори о промени сексуалне оријентације него о промени смисла тих оријентација.

Једноставно речено, данас је вероватно мање важно одредити нечији идентитет на основу сексуалне активности него што је то било пре три деценије.

У свету у ком се оријентација и активност према истом полу нашироко сматра здравим и природним обликом људске сексуалности, више није од великог значаја формирати јавни идентитет према сексуалним склоностима.

Можда ће људи, што више одвојимо секс од његовог разлога, све мање размишљати о томе шта сексуални чин значи и на који начин може да допринесе идентитету појединца.

Питање сврхе секса је мањи камен спотицања за геј културу него за стрејт културу.

Нешто од тога је ствар околности: без изгледа за биолошку трудноћу (све донедавно) и брак који би их повезао, геј људи могу слободно да упражњавају секс само због секса.

Тиме не желим да сугеришем да геј секс нема свој разлог: може он да има многе разлоге, међу којима је, наравно, љубав.

Али геј култура је, историјски гледано, слободније прихватала то да секс можда нема баш увек разлог, и да му није баш увек потребан.

То, наравно, наизглед подрива све оне дуго присутне и цењене културолошке замисли и етику у погледу секса, што би, можда, могло да објасни историјску предрасуду према геј популацији.

Као и многу другу децу, мене су учили да проценим етичност сексуалног чина искључиво према томе да ли се одиграо у посвећеној, моногамној вези (обично браку).

Али с временом сам почео да преиспитујем тај стандард - посебно пошто су ме људи који су ме томе учили такође учили да је Бог створио све људе пре неколико хиљада година.

Ако им је биологија ишла толико лоше, зашто би онда били у праву када је реч о сексу, који је биолошки феномен?

Увидео сам да тај њихов етички образац није наклоњен геј популацији која није у стању да добије дете кроз сексуални чин.

Чинило се у најмању руку подмуклим, ако не и окрутним, заговарати сексуални стандард који значајна људска популација не може да испуни.

Већина хетеросексуалних сексуалних чинова не заврши се рођењем детета, али из неког ралога се тај непрокреативни секс никад не осуђује као неприродан, онако како се осуђује непрокреативни хомосексуални секс.

На срећу, противљење хомосексуалности и даљњ у великој мери опада.

Истраживање које је извео Институт Вилијамс при Правном факултету Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу, бавило се променом у ставу људи у 141 земљи.

У осамдесет земаља (57%) примећено је веће прихватање ЛГБТ популације између 1981. и 2014. године.

Али нису све вести добре: иако су научници открили да су традиционално отворене земље (Исланд, Холандија, Шведска, Данска, Андора и Норвешка) с временом постале толерантније, мање отворене земље (Азербејџан, Бангладеш, Грузија, Гана) постале су још нетолерантније.

Иако се стално присутни анти-геј ставови не смеју пренебрегнути, важно је упамтити да већина земаља покривених истраживањем показује већу толеранцију према хомосексуалности.

Много је разлога за све шире прихватање хомосексуалности, а међу њима су позитивно приказивање ЛГБТ популације у медијима, јавна подршка здравствених и психолошких организација, као и чињеница да већина људи лично познаје некога ко је ЛГБТ.

Теже је поверовати у то да геј особе желе да униште цивилизацију када смо ми ваши наставници клавира, цвећари, капелани или локални ватрогасци.

Истини за вољу, геј особе - и овде ћу се усредсредити на мушкарце, пошто то најбоље познајем - нису увек најбољи пример за истанчану сексуалну етику.

Заједнице геј мушкараца и даље фаворизују одређене телесне типове (мишићаве, витке, на пример), што шаље поруку да су они који не испуњују те естетске стандарде (већина нас) мање пожељни или вредни од оних који их испуњују.

Ти ексклузивни стандарди постали су још присутнији уз технологије попут Грајндера, где се мушкарци своде на фотографије делова тела, а они непожељни брзо буду блокирани.

„Забрањено за саласте и феминизиране" је, на нашу срамоту, чест рефрен на тим апликацијама за повезивање гејева, што значи да још о много чему морамо да промислимо када је реч о нашој сексуалној етици.

Али упркос тим недостацима, управо је геј култура све ово време свету нудила нове погледе на сексуалну етику - погледе који не подразумевају прокреацију, брак или љубав, па чак ни посвећене, моногамне везе.

Погледајмо само једно истраживање из 2005, према ком 40 одсто геј парова подржава отворену везу, док то чини само пет одсто стрејт парова.

Ако таква сексуална искуства заиста постају норма - како неки тврде - томе је управо геј популација утрла пут.

Претпостављам да би ове замисли могле да увреде неке хетеросексуалце, али тешко је претварати се да је стрејт култура морално супериорна кад је реч о сексуалним темама.

Као што сам већ писао, популарна култура препуна је случајева дисфункционалних стрејт веза, афера и бракова.

„Традиционална" хетеросексуална сексуална етика - која је, како историчари већ дуго тврде, настала у 19. веку - стављена је на пробу и испоставила се мањкавом.

Током година, разни футуристи су предвиђали каква ће бити будућност секса.

Од виртуалног порна и људске аугментације, до састанака на даљину (током којих би људи, са раздаљине, доводили једни друге до оргазма путем хаптичких технологија), будућност секса ће бити више дигитална, синтетичка, а мање органска, мање неуредна.

Али иако ће будућност несумњиво донети крупне технолошке промене, требало би да имамо у виду и то да ће неке од највећих промена у будућности подразумевати и нове замисли.

Појавиће се нове замисли о прокреацији. Још од 1978. више од осам милиона беба добијено је путем вантелесне оплодње.

Тај број ће бити у драстичном порасту како технологија буде постајала свеприсутнија и јефтинија.

Контрола рађања и контрацепција такође су помогле да се секс одвоји од прокреације у имагинацији наше културе.

Ако су Грилијева предвиђања о ПГД тачна, онда ће у неком тренутку током наредне четири деценије доћи до драстичне промене у начину на који ће се бебе рађати.

ПГД ће постати „лак" (лако доступан и прихватљив по цени) начин, захваљујући развоју генетике и истраживању матичних ћелија.

Ево како је Грили описао то истраживање за Гардијан:

„Пар који жели децу посетиће клинику - он ће оставити узорак сперме; она ће оставити узорак ткива.

„Недељу или касније, потенцијални родитељи ће добити информацију о томе да је од њихових ћелија створено 100 ембриона, биће им речено да шта геноми ембриона говоре о њиховој будућности...

„А затим ће бити одабрани ембриони који ће се преселити у материцу зарад могуће трудноће и рођења."

Људи ће можда негововати на помисао о „вештачки скројеним бебама", али ако се подсетимо да већина људи који имају бебе бирају једни друге на основу особина, знајући врло добро да ће се те особина највероватније пренети на потомство, постаје све теже повући линију између технологије о којој пише Грили и уобичајене репродукције путем секса.

Развиће се нови погледи на моногамију и верност. Чини се да је једноставније планирати цео одрасли живот са само једним сексуалним партнером када је очекивано трајање живота краће.

Али очекивано трајање људског живота је у порасту. Од 1960. до 2017, просек се увећао за 20 година.

До 2040. се процењује да ће очекивано трајање живота бити дуже за више од четири године. За неке футуристе, то је скроман број.

Стивен Аустад, на пример, сматра да је први човек који ће живети 150 година рођен 2001. године.

Колико је реално очекивати да неко ограничи себе на једног сексуалног партнера током 130 година? Али не морамо да бацимо поглед толико далеко.

Чак и данас, стопа развода и склапања нових бракова стално расте.

Према истраживању центра Пју из 2013. године, у четири од десет америчких бракова барем једном од партнера то није први брак.

Можда ћемо, уз дуже очекивано трајање живота, напросто престати да тежимо ка оном „док нас смрт не растави".

Појавиће се нове замисли о сексуалном идентитету.

Ако секс изгуби сваки други смисао и остане само секс; ако децу не буду кињили због тога што показују „другачију" сексуалну оријентацију;

Ако се прокреација буде одвијала у лабораторијама, да ли ће, можда, будући људи сматрати да слободно могу да упражњавају секс са мушкарцима и женама?

Или ће, можда, осећати да могу слободно да негују сопствене сексуалне жеље?

Да ли је концепт сексуалне оријентације и идентитета везан за архаичне представе о репродукцији?

Хоће ли се у будућности речи попут „хетеросексуалац" и „хомосексуалац" чути само на часовима историје?

Те замисли ће све више постајати део уобичајеног размишљања - захваљујући, и то не у малој мери, многим ЛГБТ особама које су, током последњих неколико деценија, позивале доминантну културу да преиспита своју сексуалну етику.

Пре неколико година, на једног конференцији, чуо сам филозофкињу и теоретичарку рода Џудит Батлер како каже:

„Можда је код секса истински уврнуто напросто уживати у њему."

У то време се нисам сложио с њом, али сада ми је јасно да има неке истине у њеним речима.

Можда ће се секс увек упражњавати из неког разлога - али биће то, онда, због некога, а не нечега.

Биће то због нас, људи који га конзумирају, који у њему уживају.

Смисао секса неће постојати изван оквира саосећања и ужитка који доноси људима - ужитка физичке сензације, друштвеног повезивања, експериментисања.

У будућности, смисао секса биће секс.

Брендон Амброзино пише за Њујорк тајмс, Бостон глоуб, Атлантик, Политико, Економист и друге публикације. Живи у Делаверу.

Погледајте видео о учитељици тантре из Сингапура

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]