Rusija, LGBT i rodni identitet: „Bilo mi je jasno da sam drugačija”

18+

avgustin (sa malim početnim slovom i akcentom na prvom slogu) dženderkvir muzičarka poreklom iz Noriljska, ima 23 godine, akademsko muzičko obrazovanje, a u aprilu je izašao njen prvi video za pesmu „Tata Sever". U intervjuu za BBC, avgustin je priča kako su joj akademska muzika, balet i avangardni filomovi pomogli da pronađe sebe.

BBC: Kako se pravilno opisuje vaš rodni identitet?

avgustin: To zapravo nije jednostavno pitanje. Ponekad sebe definišem kao ženu, a ponekad kao muškarca. U principu, ne pridržavam se neke binarnosti ili identiteta, ja sam van tih okvira, i želim da moj projekat, moje stvaralaštvo, moja muzika nemaju pol.

BBC: Da li je pravilno da vas nazivamo nebinarnom osobom?

a: Da, nebinarni čovek, nebinarna osoba, postoji takva definicija.

BBC: Kada ste počeli da se osećate kao nebinarna osoba?

a: Najverovatnije, od trenutka kada sam postala svesna sebe.

Osećala sam da sam drugačija od svojih vršnjaka, zatim od drugara iz škole, i uopšte sam se osećala kao crna ovca.

Kada su moji školski drugari išli napolje da šutiraju loptu ili igraju igrice, ja sam uzbuđeno slušala predavanja Vladimira Vasiljeva, soliste baletskog pozorišta.

Slušala sam priču o njegovom baletu „Anjuta", na kakve su poteškoće nailazili dok je predstava nastajal , ili „Crveni mak".

Slušala sam operu, simfonije, gledala sam Kiru Muratovu ili Balabanova.

Već tada sam shvatala da sam drugačija, i u principu, ne bih rekla da sam direktno patila zbog toga.

BBC: A kako su ljudi iz vaše sredine reagovali na to?

a: Često sam bila tema razgovora, bila sam neshvaćeno biće. Rođena sam u Noriljsku i do petog razreda pohađala sam opštu školu.

Direktor se stalno bunio protiv moje odeće ili toga kako ja pričam.

Naravno, veoma sam privlačila pažnju, ali ja to zapravo nisam htela, samo nisam znala kako drugačije.

Istovremeno sam se bavila muzikom i plesom.

A zatim je u petom razredu došao umetnički direktor škole za koreografiju iz Krasnojarska, održao je kasting i od stotinu dece izabrao je mene.

Otputovala sam u školu u Krasnojarsk i živela u internatu do devetog razreda.

Ovo je, naravno, bila određena vrsta stresa za mene, ali sam istovremeno shvatala (ili tako), ili ću da trpim, ipak sam ja bila crna ovca u svom razredu.

I moji roditelji su, naravno, shvatili da bih radije išla da studiram na državnoj školi koreografije i postala balerina, nego da ostanem u svojoj školi, trpim napade i nastavim da živim tako teškom sudbinom.

BBC: Da li ste u školi mogli da birate uloge?

a: U to vreme još uvek sam bila studentkinja, nisam bila solista, plesala sam, ali samo kao deo baletskog ansambla, to su bili grupni nastupi, pa stoga nije bilo podele uloga po polovima.

Ali naravno, tada nisam mogla da se izjasnim, kao što to mogu sada, kao umetnik izvan rodnih okvira.

Plesala sam sa dečacima, u „Crvenom maku", u „Anjuti", u „Krcku Oraščiću", i tamo su svi odvojeni, klasa devojčica, klasa dečaka.

Ali, naravno, ja sam se uvek razlikovala.

Divim se sebi u detinjstvu, kada su me napadali i ismevali, nisam imala apsolutno nikakvu zaštitu, i uprkos tome, nastavila sam da idem dalje.

Studirala sam muziku, sada već pišem kompozicije i na taj način želim da prenesem taj trenutak zaštićenosti.

Želim, pre svega, da pružim deci, koja su sada u školama i koja se osećaju nezaštićeno, baš kao i ja nekada, upravo tu ideju sigurnosti, da i dalje moraju da veruju u svoju jedinstvenost, u svoju posebnost i da se ne boje.

Divim se samoj sebi iz detinjstva, gde sam pronalazila snagu i takvu samouverenost.

BBC: Vaši roditelji žive u Noriljsku? Čime se oni bave?

a: Oni rade u fabrici za izradu mašinskih delova. Moj otac je bravar-serviser, a majka radi, uf, znate, to se zove acetilenski generator.

Svakog dana nosi tone boca, snabdevajući gasom celo mehaničko postrojenje, možete li da zamislite?

BBC: I kako oni doživljavaju vaš izgled?

a: Pa ... Da vam kažem iskreno, nisam ih pitala, kako im to uspeva. Naravno da im je neobično, pošto ja ... nije kao da sam pomislila:

„E, sad ću da smislim izgled, postaću takva i privlačiću pažnju."

Ne, nikada nije bilo tako. Ja sam oduvek bila ovakva, kakva sam sada, kakvu me vidite i slušate u mojim pesmama, takva sam otišla iz Noriljska i takva sam se vratila pre dva meseca na festival „Crni kaput".

Bila sam i ostala onakva kakva sam bila u detinjstvu, ne mogu da izgubim to u sebi.

BBC: Da li vaša porodica odavno živi u Noriljsku?

a: Sebe smatram rođenom Noriljčankom. Moju prabaku su poslali u noriljski logor i pošto je bila proterana, bila je svedok podizanja samog Noriljska.

Zatim je rodila moju baku i baka se tamo upoznala sa dekom, odnosno tamo mi je cela porodica i ja, naravno, odlično osećam i razumem taj grad.

Očigledno, najinteresantnije je njegova sličnost sa Petrogradom.

Ja trenutno živim u Petrogradu i tu sam takođe pronašla svoj dom.

Na primer, postoji Ulica 50 godina Oktobra, prepoznatljiv stil Petrograda - stubovi, zgrade iz staljinističkog perioda...

Postoji mnogo fantastičnih zgrada, koje su projektovale lenjingradske arhitekte, koje se danas, na žalost, smatraju ruševinama.

Veoma sam zaljubljena u moj Noriljsk. Period školovanja do petog razreda i period u vrtiću provela sam u staljinki, sedeći u bakinoj kuhinji.

A sada je to sve razrušeno i uništeno, i napušteno. Međutim, ovaj grad, u principu, ima tešku sudbinu, kako i Petrograd.

BBC: Vi ste jedna od retkih porodica koje dugo žive u Noriljsku, pošto ga mnogi doživljavaju kao grad-radni kamp?

a: Da, upravo sam o tome i pevala: „Deca tate Severa su poput ptica". Baš kao ptice, jer se tamo stiže samo avionom, i prirodno je da svi ljudi odlaze.

Ne možeš da dođeš vozom ili kolima, samo avionom, baš kao ptica. Ali naravno da ljudi odlaze, sada još više.

Ja sada, na primer, sarađujem sa divnom režiserkom Olgom Proskurninom, osnivačicom fantastičnog festivala „Crni kaput", koji je održan u Noriljsku u februaru.

Ovaj festival je uključio i najsevernije pozorište na svetu, Pozorište Majakovskog, scenu Više škole umetnosti i prostor fabrike bakra.

Olga je tamo dovela Ljudmilu Petruševsku, dovela (modnu agenciju) Lumpen, dovela tamo moju prijateljicu, dizajnerku Nensi Avetisjan.

Olga me je pozvala da predstavim pesme sa mog debi albuma.

Nastupala sam u haljini i pevala „Tata Sever", pevala svoje numere, koje će biti objavljene u skoroj budućnosti.

To čini da čovek veruje u grad, da će ipak tamo bar umetnost sigurno živeti. Ali opet.

BBC: U pesmi „Tata Sever" vi pevate skoro pa operskim vokalom, da li to ima veze sa vašim obrazovanjem?

a: Naravno, ja sam se većinu svog života posvetila akademskom muzičkom obrazovanju, slušala sam operu, gledala balete i naravno, da je to na određeni način doprinelo formiranju mog glasa.

Svi plesači baletske više škole imali su opšti čas klavira, a profesor mi je savetovao da pohađam časove pevanja na Akademiji za muziku i pozorište, sadašnji Sibirski institut umetnosti Hvorostovski.

Ja sam u stvari uvek maštala o sceni. Čini mi se kao da sam oduvek, celog svog života bila umetnik, samo niko za to nije znao.

Obično sam kod bakinog toaletnog stočića stavljala perle, stavljala karmin, oblačila dedin sako i zamišljala da sam Vitni Hjuston iz filma Telohranitelj.

I shvatam da me niko nije učio da pevam, uvek mi se činilo da znam kako to da radim, i to na svoj način, muziku sam doživljavala na svoj način.

Vokal i glas su za mene uvek bili alat za preživljavanje. Generalno, moje telo je ono što koristim da bih izrazila određene poruke.

A onda sam shvatila da želim da se bavim muzikom, napustila sam koreografsku školu i posle devetog razreda se vratila kući u Noriljsk.

Posle povratka u Noriljsk, počela sam da se tražim, tako što sam posećivala pevačke krugove.

A najparadoksalnije je to što sam tokom svog kratkog muzičkog puta često čula primedbe na svoj račun, ne možemo da te pustimo na scenu, strpali bi nas u zatvor.

BBC: U kom smislu?

a: Bilo je previše ekstravagantno, na planu vokalnog izvođenja.

Imam 16-17 godina, a učitelj u Noriljsku mi kaže da... pa, ovo je prelepo i neobično.

Zvuči čudno - jer sam tada prepevavala džez standarde i to sam radila potpuno na svoj način, ali govorili su mi: „Ne možemo da te pustimo da nastupaš sa ovim repertoarom, jer će nas strpati u zatvor".

U izvođenju sam dozvoljavala sebi i da blejim, i da koristim sav svoj dijapazon, oponašajući životinje, i izgledalo je potpuno životinjski, znate, čudno.

Ali to je bilo potpuno moje.

Tada, pošto nisam, u principu, imala opšti razred muzičke škole, lako sam položila prijemne ispite i upisala u Noriljsku Višu školu za umetnost u klasi horskog dirigovanja.

Na višoj školi sam diplomirala za dirigenta horovođu, i to mi je postavilo određenu osnovu.

Tada sam se upisala na Visoku školu za pozorište, muziku i koreografiju u Petrogradu, u klasi akademskih izvođenja.

Onda sam počela da uranjam u svet Kire Muratove, ili Ilje i Emilije Kabakov, ili Rustama Hamdamova, pa čak i u muziku Zemfire.

Kasnije sam se upoznala sa Manjižom i sarađivali smo sa pozorišnim rediteljem Andrijem Žoldakom.

I ja sam shvatila da i dalje želim da se razvijam u pravcu autorskog stvaraoca. I prirodno je bilo da napustim visoku školu.

Opšte je prihvaćeno da vam visoko obrazovanje utire životni put, ali shvatam da je sve već u meni i nekako to jednostavno moram da izvadim iz sebe.

BBC: Od čega trenutno živiš?

a: Kako se izdržavam? Pa, živim bedno (smeh), veoma. Ranije sam se izdržavala podučavanjem, ali sada, u uslovima karantina, to nije bezbedno, pa sada ne zarađujem.

Što bi se reklo, pomažu mi drugi. Po novčić od svakoga.

Zahvalan sam Olgi Proskurnini, njena fondacija „Jednostavno Glorija" finansijski mi pomaže, pa sam ipak uspela da napišem album i komponujem naslovnu numeru za njen festival, tako da, naravno, moj rad ne stoji u mestu i ja se trenutno aktivno bavim pisanjem materijala.

BBC: Čitala sam da ste dodatno zarađivali radeći kao spremačica u cvećari u Petrogradu?

a:To se zove asistent, ali tamo sam uglavnom spremala, stalno sam čistila, primala isporuke, sređivala stabljike, to mi je bio honorarni posao, jer sam napustila institut i trebalo je da kupim sebi parče hleba.

A istovremeno sam pisala pesme i nastupala uveče u gej klubovima, pevala.

Tada sam shvatila, kada sam već nastupala na drugim mestima, kako je kul što postoji gej scena, što tamo apsolutno nema snobizma.

Tamo su ljudi vrlo otvoreni za novi zvuk, svež novi izgled i možeš slobodno da se izraziš, da slobodno pevaš o onome što vas brine.

Prema mom mišljenju, danas je to jedna od progresivnijih scena u Rusiji sigurno. I drago mi je što sam krenula upravo sa ovih scena.

BBC: Vi trenutno predajete pevanje u LGBT centru „Akcija"?

a: Da, radim dodatni posao, pomažem koliko mogu, da tako kažem, pomažem na mestu koje pruža pomoći svima koji su u manjini, možemo to reći pod navodnicima.

Ovaj centar pruža psihološku pomoć u vidu informacija, ovo je neverovatno mesto.

Zaista od sveg srca navijam da uopšte ima više takvih mesta u Rusiji, jer na prstima jedne ruke možete da izbrojite koliko takvih centara za pomoć imamo u Rusiji.

Ja naravno zbog toga brinem.

Tamo predajem pevanje, to nije ništa posebno, časovi pevanja.

Pre će biti časovi na kojima učimo, grubo govoreći, o svom vokalnom aparatu, gde opuštamo grkljan, gde učimo da dišemo, ovo je veoma važno.

Postoji baza koju sam dobila kad sam učila na Visokoj školi za dirigenta.

E sad, ako mogu, ja ću da dam i pomažem kako mogu.

BBC: Da li ste nekada bili u inostranstvu?

a: Ne, nikada.

BBC: Kako se vama čini, prema vašem mišljenju, u kojoj meri je društvo u Rusiji otvoreno za nebinarne ljude i nebinarne muzičare.

a: Pa, mislim da je nekako teško živeti u Rusiji. Kao da su svi protiv, pogledajte siromašne penzionere, pogledajte siromašne, ne znam, ali svi smo siromašni (smeh).

I nekako se ne osećate sigurno. Ne znam ni kako da objasnim, ne mogu ništa da učinim povodom toga, jednostavno to prihvatam i jednostavno živim ovde.

Što se mene tiče, dajem sve od sebe da život učinim podnošljivijim.

Počevši od predstavljanja i završavajući nastupom na festivalu, gde, znate, dolaze muškarci u odelima, a ja nastupam u haljini i pevam o rusalkama.

Negoduju, okreću se, ali mislim da je i takav doprinos takođe veoma važni.

Iskreno, ne žalim se. Odnosno, želim da budem bolja, na tome radim.

Ne volim da se žalim, već krećem od sebe i sa svojim saborcima pokušavamo da nepodnošljivi svet u našoj zemlji učinimo boljim.

Pogledajte video o kolekciji crteža gej umetnika

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

.