Синиша Павић: Талентовани сценариста који је „добро разумео време у ком смо живели"

Један од најплодоноснијих сценариста у последњих неколико деценија, Синиша Павић, преминуо је у 92. години у дому у Власотинцу.

Вишеструко награђивани аутор, иза себе је оставио неке од најпознатијих југословенских серија - „Позориште у кући", „Отписани", „Врућ ветар", а писао је и сценарије за филмове „Тесна кожа", „Лаф у срцу", као и „Вишња на Ташмајдану" из 1968. који је рађен по његовој књизи.

Серијом „Бољи живот", за коју је писао сценарио крајем осамдесетих година, започеће нова телевизијска ера, где не само да публика у више десетина епизода прати судбину једне породице, већ и њихових реприза које се и данас емитују на Радио-телевизији Србије.

Међу њима су и Павићеви „Срећни људи", „Породично благо", „Стижу долари", „Бела лађа" и као последња - „Јунаци нашег доба".

Синиша Павић је добро разумео време у ком је живео и то је тајна његовог успеха, каже глумац Војин Ћетковић.

„Уз велики таленат, то је био разлог што су серије биле толико гледане.

„Његови ликови су прилично реални, ма колико деловало да су у неким јаким бојама, они су били из времена у ком смо живели", објашњава Ћетковић и додаје да то повремено недостаје савременим серијама.

Ћетковићева прва велика улога у ТВ серији била је лик младог голмана Бранда у Павићевом „Породичном благу".

„Рекли су ми, ако будеш добар у првих десетак епизода, Синиша ће ти расписати улогу и тако је и било, играо сам у скоро свакој епизоди те велике серије", препричава уз осмех.

Убрзо је уследио мање леп период, када је током НАТО бомбардовања 1999. Ћетковић отишао у војску, али тада му је Павић показао и какав је човек.

„Он ме нашао и питао 'Сине, како могу да ти помогнем', то је један од ретких људи који ме је тада назвао и упитао да ли ми нешто треба.

„Памтићу га и као човека и као великог сценаристу", каже Ћетковић за ББЦ на српском.

Вест о његовој смрти растужила је и великанку југословенског и српског глумишта Светлану Бојковић, која је била звезда више Павићевих серија - од Емилије Попадић у „Бољем животу", до сестре Антоније у „Срећним људима".

„Оставио је за собом велико и значајно дело које је драгоцено и које ће трајати да нас подсећа какви јесмо и како нам иде у животу", каже Бојковић.

Ликови из серије „Срећни људи", која је обележила деведесете у Србији, три деценије касније су хит и на друштвеним мрежама.

Исечци у којима су, између осталих, Радмила Савићевић као Риска и Велимир Бата Живојиновић као Арханђел имају десетине хиљада прегледа.

Шојић, Пантић, Шурда, Ђоша, Тика Шпиц као слика домаће стварности

Дубоко је проникао у менталитет балканског човека и створио лепезу ванвременских ликова, чије досетке људи генерацијама знају напамет.

Један од таквих је Срећко Шојић, необразовани, лакоми директор државног предузећа, који у капитализму постаје још богатији и наставља каријеру у политици, а глумио га је деценијама Милан Лане Гутовић.

Као у огледалу, засмејавао је публику и поштеним, али вечно неуспешним, породичним човеком попут Димитрија Пантића ког су играли Никола Симић и касније Петар Краљ.

Шојић и Пантић остаће примери многих балканских приватизација и транзиција.

Овековечио је и вечно ојађеног љубитеља грчке музике, берберина са ниским притиском - Шурду кога је тумачио Љубиша Самарџић.

„У свакоме од нас постоје и Шурда и Шојић.

„Да нисам правио глупости као Шојић или да нисам био незадовољан као Шурда, вероватно ти ликови не би били уверљиви", испричао је Павић за Новости.

Животни пут

Рођен је у Сињу, у Далмацији, 22. јануара 1933. године.

Отац му је био морнар у Аустроугарској и учествовао је у побуни у Боки Которској 1917, испричао је у једном интервјуу.

Када је Синиша имао пет година његова породица се преселила у Београд, где ће провести ратне и поратне године.

Пошто је рођен на територији данашње Хрватске, а живот провео у Србији, додуше деценијама у заједничкој држави, примећивао је сличности Срба и Хрвата.

Осим кратког памћења, Хрватима и Србима је заједничко одрицање од свега што је добро, попут великих уметника.

„И једни и други нападамо своје најбоље људе и то баш у ономе у чему су они били најбољи.

„Примера ради, Kрлежа је прокажен у Хрватској јер је он то хрватско, пургерско друштво изврнуо на поставу, али се овде замерио Србима јер негде неки његов литерарни јунак каже 'ти цигани српски', и онда се то поистоветило са ставом аутора, што је бесмислица", рекао је Павић својевремено.

Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1956. и радни век провео као судија.

Пре него што се запослио у суду био је незадовољан пословима које је радио, баш као главни лик серије „Врућ ветар".

Лоши послови које је морао да ради после факултета, да би помогао оцу, инспирисали су га за бројне комаде и унео је себе у многе.

„У 'Дипломцима'сам пренео искуство током приправничког стажа у великом предузећу 'Инвест-импорт', а позоришни комад 'Полтрон' сам написао на основу онога што сам доживео у предузећу 'Србокотекс' које се бавило откупом коже", рекао је писац.

Добитник је награде Доситеј Обрадовић за животно дело 2020. године.

Павић је у пензији провео четврт века и последње године је живео у Власотинцу, на југу Србије.

Супруга Љиљана Павић била му је и сарадница на сценаријима.

Власотинчанима се одужио промовисањем њиховог дијалекта кроз ликове Ђоше и Тике Шпица у серији „Породично благо".

„Био је наш суграђанин, наш пријатељ, власотиначки зет, човек који је поред своје супруге толико заволео Власотинце да је у њему провео последње скоро три деценије", поручио је председник општине Братислав Петровић.

Сценариста ће у овом граду бити и сахрањен.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]