Преминуо глумац Жарко Лаушевић: „Судбина попут античке трагедије"

Жарко Лаушевић, један од најпознатијих глумаца бивше Југославије, преминуо је у Београду у 63. години после краће и тешке болести, саопштила је његова породица.

Лаушевић је рођен 19. јануара 1960. године на Цетињу у Црној Гори, а славу је стекао низом улога из 1980-их.

Међу њима су Миљан у Игманском маршу, Павле Ивковић у филму Шмекер, Шиља у Сивом дому, Петар Хрват у Официру с Ружом, Брацо Гавран из Браће по матери и Милош Обилић у Боју на Косову.

„Памтићу га по многим улогама из тог доба, стварно је разваљивао чега год се дохватио", каже за ББЦ на српском глумица Мирјана Карановић, која је са Лаушевићем играла у представи Позоришне илузије.

„Никада нећу заборавити тај неодољиви његов шарм, духовитост која је била меланхолична и некако неагресивна, тако нежна", каже Карановић.

Живот му је, на врхунцу славе, обележио случај из 1993. године у Подгорици, када је током физичког сукоба из пиштоља убио двојицу мушкараца, а ранио трећег, због чега је осуђен на затворску казну.

По изласку из затвора у Србији, отишао је у Америку, где је провео више од десет година, а о затворским данима је написао и неколико књига.

Војислав Воја Брајовић, који је са Лаушевићем играо у Браћи по матери и Боју на Косову, каже за ББЦ на српском да се „о Жарку не може тек тако причати, не може се описати у неколико реченица".

„Чињеница је да је био један од најзначајнијих уметника његове генерације, али и шире - један од оних ретких на које се млађе генерације угледају, којима је био узор", наводи Брајовић.

„Не могу да схватим да је отишао у годинама када се тек шире крила и када га тек чекају значајне улоге... Некако је и његова судбина попут античке трагедије."

Лаушевић ће бити кремиран на Новом гробљу у Београду 20. новембра.

Студентски дани и слава

Лаушевић је дипломирао глуму на Факултету драмских уметности у Београду, у једној од најпознатијих класа у историји факултета.

„Две године сам старија класа од њега и памтим тог дечака руменог у образима, као да га је природа нашминкала да буде румен, и који је из здравља и потпуне чистоте, дошао у наш Београд", наводи Карановић.

„Та његова класа је била врло урбана, поред Соње Савић, Булета Гонцића, Зорана Цвијановића и других београдских талената, он је био ту са Бранимиром Брстином.

„Њих двојица су ту били дођоши који су и у класу и на наше београдско глумиште донели потпуно другачију енергију."

Касније је био члан Југословенског драмског позоришта и добитник бројних награда, међу којима Златна арена у Пули, Цар Константин у Нишу, Стеријина награда и награда Зоран Радмиловић.

Златну арену у Пули добио је за улогу у филму Официр с ружом загребачког редитеља Дејана Шорака, снимљеног 1987. године.

Игра партизанског поручника у послератном Загребу који се заљубљује у удовицу из више класе чији је муж радио за Народноослободилачку борбу.

„Често се сетим филма и Жарка и увек помислим да сам имала среће и привилегију да ми управо он буде партнер у једном, мени најважнијем каријерном филму", каже за ББЦ на српском Ксенија Пајић, која је играла удовицу.

„Тај филм никада не би био такав, да је глумио неко други", додаје.

Лаушевић је, каже хрватска глумица, био „талентован, духовит, паметан, зрео и мудар, чудесан, нежан, стрпљив, ненаметљив".

После тог филма, никада више нису сарађивали јер их је живот, како каже, одвео на различите стране, али и после 36 година памти да су сваког дана после снимања остајали да вежбају сцене.

'У цркви увек упалим три свеће'

Почетком ратних деведесетих година, Лаушевић је по савету полиције, а после претњи које је добијао због улоге Светог Саве у истоименој представи по тексту Синише Ковачевића, набавио пиштољ, пише он у књизи.

Представу су припадници деснице и цркве сматрали контроверзном јер приказује Светог Саву како, између осталог, пре монашког живота има сексуалне односе.

Једно извођење прекинуо је лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ, касније осуђен за ратне злочине пред Хашким трибуналом, праћен присталицама.

„Са балкона и из задњих редова партера сева мржња и једноумље, а да не би деловали сувише банално, неки певају химну Светом Сави", пише Лаушевић у његовој књизи.

„Неко ми довикује 'усташо', други 'Обилићу, стиди се'."

Он наводи да је „група нахушканих чувара православља пронашла одличан повод да демонстрира патриотизам и крене да вришти због угроженог српства".

Крајем јула 1993. године, Лаушевић и његов брат учествовали су у инциденту у центру Подгорице, када су нападнути.

Лаушевић је извадио пиштољ ЦЗ-99 и запуцао, убивши двојицу мушкараца.

„Лаушевић је био јако пажљив према људима генерално, узмицао је, није се никад сукобљавао и утолико ми је било невероватно да прихватим то што му се десило", каже Карановић.

„Заиста верујем да је то био стицај ужасних околности које су његов живот одвеле у смеру из ког није могао да се врати."

Осуђен је на 13 година затвора, али је ту пресуду укинуо тадашњи Савезни суд.

У новом поступку, осуђен је на четири године затвора, које је у том тренутку већ издржао, тако да је пуштен на слободу.

Убрзо потом је отишао у Сједињене Државе, где је живео у Њујорку и, како каже, „радио све што је могао - намештао паркет, молерисао, зидао, скидао плочице, стављао".

Врховни суд Црне Горе је 2001. године ту одлуку о казни преиначио и осудио га на 13 година затвора.

У децембру 2011. године помиловао га је тадашњи председник Србије Борис Тадић, када му је уручен и српски пасош и Лаушевић се вратио из Америке.

„Видели смо се неколико пута пошто је он почео да долази у Србију после боравка у Америци, када је почео да добија улоге овде, али то је био неки други човек", каже Карановић.

„Човек којег је живот притиснуо, неко други... Просто ми се чини да је имао живот до те трагедије и да је од тада то био неки други живот."

О свему што се догодило у Подгорици, Лаушевић је написао:

„Јесам, покушавао сам да сину објасним шта се догодило те ноћи. Ја нисам као отац који треба да му олакша муку сазревања, већ и муку коју сам му ја натоварио. И да га молим да ми опрости.

„Од оштећених не тражим да ми опросте. Знам да то не могу јер сам себи не опраштам. Само Бог то може.

„Њихово је право да мрзе. Моје је право да се кајем што не могах другачије. У цркви увек упалим три свеће. За оца и њих двојицу. Ако сам грешан што ово рекох, грешан сам и према оцу.

„Мора бити да смо нешто тешко згрешили сва тројица. И њих двојица, и ја, па нас је Бог тако саставио 31. јула '93. Да њих казни мојом руком, мене њиховим главама."

Књиге и нова остварења

Лаушевић је 2011. године објавио је и књигу Година прође, дан никад, прву из серијала Дневник једне робије, о годинама које је провео у затвору.

После ње уследиле су Друга књига (2013), Све прође, па и доживотна (2018) и Падре, идиоте (2022).

Недавно је емитована и серија по његовим књигама и о његовом животу Пад, а направљен је и биографски филм Лауш из 2014. године.

У последњих неколико година, Лаушевић је остварио неколико значајних улога, међу којима су Јован Јовановић Змај у филму Име народа, принц Ђорђе Карађорђевић у Сенкама над Балканом, Аћим Катић у Коренима, краљ Никола Петровић у Александру од Југославије и Вукашин Катић у Времену зла.

Играо је у филму Лето кад сам научила да летим, серији Калкански кругови и филму Хероји Халијарда.

Његово последње појављивање у јавности је било управо на недавној премијери филма Хероји Халијарда.

Последњи филм који је снимио је Руски конзул, по истоименом роману Вука Драшковића, у режији Мирослава Лекића.

Ксенија Пајић каже да се са њим у последњим деценијама чула само једном и то кратко, када се из Америке вратио у Београд.

„Била сам срећна што смо се чули и јако узбуђена да му опет чујем глас, после свега што му се догодило, а што смо сви пратили.

„Веровала сам да ћемо се опет срести, ако не професионално, да ће нам се бар путеви некако укрстити. Нисам могла ни сањати да се то неће догодити", каже са сетом у гласу.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]