Отписани: Пет епизода легендарне серије инспирисаних историјским догађајима

Девојка огрнута марамом испушта канту са млеком - тресак даје знак да је мета напустила објекат.

Шеф специјалне полиције Никола и још један агент ноншалантно ходају центром Београда не слутећи да ће ускоро пред њих истрчати двојица комунистичких илегалаца, спремних да притисну обарач.

Пуцањ одјекну, агент паде на лицу места мртав, а смртно рањени Никола настави у оближњи хаустор где наилази на још двојицу младих комуниста.

„Бели", изусти први човек Специјалне полиције, квислиншке формације у окупираном Београду, пред смрт, откривши тако издајника у редовима илегалне групе скојеваца.

Тихи, Прле и Паја разочарано гледају у саборца Милета који дрхтавим гласом изусти: „Нисам могао, мучили су ме, уцењивали".

„Обећали су да неће убити Бобана, обећали", викну младић у сакоу и кравати, неколико секунди пре него што ће запуцати на немачку патролу и погинути.

Овако изгледају последњи кадрови епизоде „Издајник", култне југословенске акционе серије „Отписани" редитеља Александра Ђорђевића, у којој провејава више мотива из стварних, историјских догађаја.

Међу њима је атентат на Ђорђа Космајца, озлоглашеног агента Специјалне полиције и заменика управника концентрационог логора на Бањици, и његовог колеге Обрада Залада, који су у овој епизоди приказани кроз ликове Николе и другог агента.

„Серија и не настоји да буде тачна интерпретација историје тих догађаја, штавише, на почетку сваке епизоде нас информишу да је садржај серије плод фикције њених аутора", говори историчар Раде Ристановић за ББЦ на српском.

Важно је истаћи ову чињеницу због става који провејава код шире публике како је радња серије „предимензионирана и историја лажно приказивана у Отписанима", додаје виши научни сарадник Института за савремену историју.

„А у ствари, њени аутори нису ни имали намеру да буду историчари него су имали сопствену уметничку слободу".

Прва епизода Отписаних, „Болница", премијерно је емитована 22. децембра 1974. на Телевизији Београд, данашњој Радио-телевизији Србије (РТС).

Поред ње и „Издајника", међу епизодама инспирисаним историјским догађајима су и „Гаража" и „Штампарија", док је у наставку серије Повратак отписаних вероватно најпознатија „Мост".

Сценарио за серију писали су Синиша Павић и Драган Марковић, партизански борац, илегалац и аутор књиге „Забрањени живот" која се сматра једном од инспирација за Отписане.

Болница

Тек оформљена група младих Београђана, чланова Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), добија први задатак у првој епизоди Отписаних.

Гестапо, нацистичка тајна полиција, заробила је важну комунисткињу коју треба избавити из болнице где се управо породила.

У групи су петорица младића - Зрики (Чедомир Петровић), Тихи (Војислав Воја Брајовић), Прле (Драган Николић), Паја (Предраг Мики Манојловић) и Миле (Владан Холец).

Успешну акцију спасавања предводи искусни борац Милан, ког игра Раде Марковић, а у њој учествује још неколико млађих илегалаца од којих један гине, а другог хапсе.

Аутори серије су инспирацију за ову епизоду пронашли у више сличних акција спасавања виђенијих партизана из београдских болница.

Тако је 29. јула 1941. избављен је један од водећих југословенских комуниста Александар Лека Ранковић.

Њега је два дана раније, под лажним именом Момчило Перишић, ухапсио Гестапо и одвео у затвор где су га тукли и мучили.

„Од првог дана окупатор и одређене колаборационистичке структуре оштро су кажњавале било какву врсту отпора користећи најразличитије методе да сломе учеснике и открију сараднике", објашњава Ристановић.

Ухапшени су током саслушања „били изложени психичкој и физичкој тортури", а неки су и „подлегли ранама".

Друг Марко, како је било Ранковићево партијско име, „од батина се онесвестио", па су га Немци преместили у тадашњу Општу државну болницу у Београду.

„Нису знали кога имају у рукама, нити су консултовали домаће полицијске структуре, а пошто болница није претерано јако брањена, комунистички илегалци су могли да га извуку", прича Ристановић.

У добро припремљеној акцији је учестовало више десетина комуниста, а убијени су један жандарм и један немачки војник.

Неколико дана касније, из исте болнице је ослобођена и група комунисткиња, међу њима и Митра Митровић, прва супруга Милована Ђиласа, још једног истакнутог партизана.

Историјски догађај који је готово до танчина пренет у овој епизоди је акција спасавања Иванке Муачевић Николиш са бебом из болнице јануара 1942.

Комунистичка курирка је ухапшена у Крагујевцу, послата у логор на Бањици, али је због трудноће премештена у исту ону болницу одакле су избављени њени саборци.

У акцији је учествовала група комуниста, доктора и медицинског особље, и Николиш је пребачена возилом на сигурно.

„Када је та епизода снимана, Александар Ранковић је пао у немилост комунистичког врха и није било згодно алудирати на спасавање човека који је некада играо важну улогу, а у тренутној констелацији ствари био непожељан", сматра Ристановић.

Ранковић је оптужен да је прислушкивао лидера партије и државе Јосипа Броза Тита и 1966. године разрешен је свих функција и пензионисан.

Гаража

Група младих комуниста предвођена Зрикијем и Тихим у другој епизоди, уз аминовање старијих партијских сабораца, самостално организује и спроводи захтевнију акцију.

На мети је централна немачка гаража коју успешно минирају и на крају дижу у ваздух.

Ристановић каже да су комунисти на почетку рата веровали да ће Београд бити поприште оружаних борби, те су изводили бројне диверзантске операције у граду.

Током лета 1941. изведено је више од 40 акција, махом „неуспешних и мањег ефекта" због неискуства младих комунистичких илегалаца „без војне обуке", показују истраживања овог историчара.

Међутим, велика акција једне јулске ноћи када је запаљена нацистичка гаража „Форд" у Београду била је изузетак.

„У акцији коју су спровела браћа скојевци (Драгутин и Љубомир) Ленард, потпуно је изгорео целокупни материјал, као и више од 20 возила, а тешко је оштећено још неколико десетина", указује Ристановић.

Илегалци су тог лета палили аутомобиле у још три гараже у Београду.

У саботажама су страдали и телефонски каблови и бандере, бушене гуме и паљена складишта бензина.

Издајник

Историчар Александар Милетић каже да је епизода у којој гину двојица од петорице „отписаних", Зрики и Миле, вероватно инспирисана „једном од највећих провала, односно, издаја из кругова илегалаца" - случајем Ратка Митровића Шиље.

Митровић, инструктор Комунистичке партије Југославије (КПЈ), ухапшен је лета 1941, после чега је специјалној полицији открио систем функционисања и методе илегалног рада, организациону структуру партије и одао имена људи са којима је сарађивао.

Тако је почетком октобра уништен Месни комитет КПЈ, међу ухапшенима био секретар Мило Матијевић Мрша, касније стрељан, баш као и Шиљина сестра Вукица Митровић.

Она је ухваћена у акцији специјалне полиције у којој је страдао и њен саборац Давид Пајић.

Двоје илегалаца је требало да се нађу са Душаном Грубачем, још једним комунистом који је подлегао полицијској тортури, те одвео агенте на састанак са саборцима.

Судбина Вукице Митровић и Давида Пајића инспирисала је ауторе Отписаних за ликове Зрикија и његове другарице Нине.

Скојевац, кога тумачи Чедомир Петровић, гине у сукобу са агентима, док младу Јеврејку, коју игра Јелена Чворовић, хапсе после растанка са њим.

У серији је освета за њихову смрт био атентат на шефа специјалне полиције Николу.

„У стварности, вероватно се радило о инспирацији једним од најпознатијих акција београдских комунистичких илегалаца, успешним атентатом над познатим агентом Специјалне полиције Ђорђем Космајцем", сматра Милетић.

Елементи ове акције „у великој мери се подударају са сценаријом у серији", наводи виши научни сарадник Института за новију историју Србије, у писаној изјави за ББЦ на српском.

„Космајац је заиста ишао у пратњи једног агента и на њега су, скривени иза капија, пуцала четворица илегалаца, као што је приказано у серији".

Његов колега Ристановић истиче да су у другој фази оружаног отпора, крајем 1941. и почетком 1942, стратегија комунистичких илегалаца променила, а један од метода су били и атентати.

Тада је изведено више атентата на домаће и стране непријатеље, па и агенте специјалне полиције, коју су комунисти препознали „као орган који јој наноси највише штете", сматра историчар.

Штампарија

Четврта епизода Отписаних инспирисана је радом тајних штампарија Централног комитета Комунистичке партије Југославије (ЦК КПЈ) у окупираном Београду.

Једна од њих је радила од августа 1941. до августа 1943. у склоништу куће на Бањичком венцу.

На скромним машинама штампани су пропагандни комунистички материјали и гласила попут Пролетера и Гласа, „дељени по унутрашњости земље али и самим београдским улицама".

„Материјал је употребљаван и за изградњу и дизање морала чланова, али и за ширење и разбијање пропаганде окупатора код широког слоја становништва", каже Ристановић.

За тајном комунистичком штампаријом се дуго трагало, да би Немци напослетку почели да опседају крај у којој се налазила.

Приморани да је иселе, двојица графичких радника, Бранко Ђоновић и Слободан Јовић, изнели су део алата и технике и касније однели у нову штампарију у насељу Врачар.

Штампарија сакривена у кући аутомеханичара Милутина Благојевића откривена јула 1944. у акцији Гестапоа и Специјалне полиције.

Ђоновић и Јовић, будући народни хероји, спалили су сав материјал и ушли у борбу са агентима.

Последње метке су сачували за себе и тако избегли да допадну шака нацистима и колаборационистима.

На идентичан начин у серији умиру и словослагач Заре и машиниста Ненад, које играју Ђорђе Јелић и Јосиф Татић.

Мост

Фиктивни јунаци Тихи и Прле после неколико година проведених „по шумама и горама", у партизанима, враћају се у Београд како би наставили борбу за слободу у Повратку отписаних, наставку легендарне серије из 1978.

У претпоследњој епизоди, уочи одсудних борби за ослобођење престонице, припадници комунистичког покрета отпора покушавају да спасу Стари савски мост који су Немци при повлачењу минирали.

Међутим, један Београђанин, Захарије Јовановић, ког глуми Никола Милић, предухитрио је партизане пресекавши жице детонатора и тако спасио мост.

У спасавању моста је наводно учествовао београдски учитељ Миладин Зарић који је живео у оближњој Карађорђевој улици.

„Немамо историјске изворе првог реда који сведоче о спасавању моста Миладина Зарића, али према свему ономе што се у послератном периоду десило, можемо да кажемо да је до тога дошло.

„Постоје одређене недоумице и касније реинтерпретације да је у спасавању моста учествовала и дунавска флотила Црвене армије", објашњава Ристановић.

Мост су подигли Немци током окупације и био је тада једина везу Београда са Сремом, пошто је мост краља Александра, данашњи Бранков, срушен почетком рата.

Зарић је у серији „интерпретиран као човек који није припадник нити једне политичке, идеолошке стране", већ као „човек који не може да седи и гледа окупацију", каже Ристановић.

„Тај део нам увек бежи, ти људи који нису припадници нити једног покрета отпора, већ као Зарић, самоиницијативно и самостално излазе да помогне у ослобађању свог града", закључује историчар.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]