Други светски рат и злочини: Масакр над југословенским интернирцима у норвешком логору Беисфјорд

Пространа ливада над којом се надвијају шумовита брда окружена је бодљикавом жицом и стражарским торњевима одакле наоружани чувари мотре на југословенске затворенике.

Њих 900 доведено је у другој половини јуна 1942. у нацистички логор Беисфјорд у Норвешкој, унутар арктичког поларног круга, хиљадама километара далеко од куће - да раде и умру.

„Баш сам помислила када смо недавно били тамо како ја сада имам 37 година, а мој прадеда Живко Божичић је тада имао 36 - ја обучена и зебем, а они без довољно одеће, гладни и пребијени", говори Тина Мачић, потомкиња једног од убијених интернираца, за ББЦ на српском.

У овом логору у истоименом селу недалеко од града Нарвика, немачки нацисти су, потпомогнути домаћим квислинзима, у ноћи између 17. и 18. јула побили 287 југословенских затвореника за које су тврдили да болују од тифуса.

„Био је то највећи масакр у Норвешкој током Другог светског рата", наводи Алф Јенсен, историчар и едукатор у Центру за рат и мир и Ратном музеју Нарвика, у писаном одговору за ББЦ на српском.

У Норвешку је одведено више од 4.000 интернираца из Југославије, већином партизана и Срба, преко нацистичких логора у Београду и усташких у марионетској Независној држави Хрватској (НДХ), првенствено из Старог Сајмишта и Јасеноваца.

Крај рата у Норвешкој дочекало је свега 96 од 900 југословенских заробљеника из Беисфјорда, додаје Јенсен.

Зашто су југословенски интернирци одведени у Норвешку?

Краљевина Југославија је окупирана 1941. после пораза у Априлском рату, једанаестодневној инвазији Сила осовине коју су предводиле нацистичка Немачка и фашистичка Италија.

Земља је потом подељена између њих, па је већи део Србије окупирала Немачка, а формирана је квислишка НДХ, којом су управљале усташе, припадници хрватског фашистичког покрета предвођеног Антом Павелићем.

Убрзо су широм окупиране Југославије нацисти почели да отварају концентрационе логоре, места тортуре и смрти за Јевреје, Роме, Србе и „политички непожељне", већином партизане и комунисте.

На територији данашњег Београда најозлоглашенији и највећи били су, између осталих, логори Бањица и Старо Сајмиште, а на простору НДХ - Јасеновац.

„Били су то кажњенички логори, с тим што су ови у Србији били и извор талаца за стрељање и присилне радне снаге за упућивање у разне концентрационе и радне логоре, па и ове у Норвешкој", говори историчар Милан Кољанин за ББЦ на српском.

Велика потражња за радном снагом услед огромних губитака Немаца, првенствено у рату против Совјетског Савеза, ублажила је репресивне мере против устаника и становништва у окупираној Србији, а утицало је и на прилике у НДХ, пише он у научном раду.

У марту 1942. издато је наређење да се убудуће не стрељају сви заробљени устаници, већ да се „могу употребити као радна снага на окупираним подручјима".

„У међувремену, између Вишег вође СС-а и полиције у Србији Аугуста Мајснера и комесара Рајха за Норвешку Јозефа Тербофена је договорено да се из Србије у Норвешку на принудни рад упути 4.200 заточеника", пише Кољанин.

Присилно упућивање на рад у ову скандинавску земљу, на коју је Немачка извршила инвазију априла 1940. и на чијем је челу био сарадник окупатора Видкун Квислинг, у документима је називана „радни подухват Викинг".

Историчар Јенсен каже да је у Норвешкој постојала велика потреба за радном снагом првенствено због градње путева, али и железница и утврђења за потребе нациста који су водили поморске битке и операције у Северном леденом океану.

Они су, додаје, довозили и руду гвожђа из Шведске за ратну индустрију, а транспорт је углавном ишао ваздушним или морским путем, где је вребала британска морнарица.

Зато је било потребно довести југословенске интернирце како би „проширили број транспортних праваца", чиме би превоз руде, материјала и људи био ефикаснији.

„Тиме би, како су говорили, 'убили две муве једним ударцем' - решило би се питање пренатрпаних југословенских затвора и логора и покрила би се потреба за радном снагом у Норвешкој."

Последње путовање дуго хиљаде километара

Први југословенски интернирци су у Норвешку депортовани из логора на Бањици крајем априла 1942, да би наредног месеца Старо Сајмиште, где су претходно довођени и убијани Јевреји, постала нова, последња станица за одлазак на Скандинавско полуострво, каже Кољанин.

Пошто није било довољно људи, додаје, постигнут је договор између првог есесовца Србије Аугуста Мајснера и руководиоца оружаних снага НДХ Славка Кватерника да ће и „политички непожељне елементе" из усташких логора слати на принудни рад на север.

Тако су први заробљеници из усташког Јасеновца већ почетком маја доведени на Старо Сајмиште, да би истог месеца у три велика транспорта око 2.600 заточеника из Србије и НДХ били послати пут Норвешке.

„Од укупно 4.268 заточеника који су стигли у Норвешку, њих 2.287 су били са немачког окупационог подручја у Србији.

„Безмало сви заточеници из Србије су били Срби, а они су сачињавали и већину заточеника из НДХ - од 1.981 који су стигли у Норвешку, било је 1620 Срба (82 одсто), 179 Муслимана, 165 Хрвата и 17 осталих", наводи Кољанин у научном раду, позивајући се на податке новинара Љуба Млађеновића, аутора књиге „Беисфјордска трагедија".

Каже да су заточеници из Србије махом били партизани и други припадници Народноослободилачког покрета који се борио против окупатора, уз незнатан проценат криминалаца, док су у НДХ мањим делом били комунисти, већ су слати по националној основи.

„Великим делом то су били старији људи или дечаци, што се види и по структури. Уз то су били у веома лошем физичком стању.

„Мали број је био оних који су заробљени са оружјем у руци, углавном су то били илегални политички радници и сви они који су, на овај или онај начин, били сумњиви усташким властима", додаје Кољанин.

Југословенски интернирци упућени у логор Беисфјорд испловили су ка Норвешкој 12. јуна 1942. бродом Керкплајн из Шћећина у Пољској, где су дошли преко Беча.

„Био је то теретни брод, без кревета и скоро да није било хране или воде, као ни тоалета", објашњава Јенсен.

У далеку луку Нарвик стигли су 24. јуна, а онда су пешице наставили до логора Беисфјорд, удаљеног десетак километара.

Међу 900 заточеника било је радника, сељака, студената, ђака и учитеља различите старости.

Чак 88 затвореника имало је између 14 и 18 година, док је најстарији имао 65.

На простору Норвешке нацисти су подигли 620 логора, од којих је 615 водио Вермахт, оружане снаге Трећег рајха, док је осталих пет било под ингеренцијом СС-а, главне паравојне формације Нацистичке партије, под командом Адолфа Хитлера.

Један од њих био је и озлоглашени Беисфјорд, на готово 4.000 километара од Југославије.

Југословенски интернирци су били заточени и у другим норвешким логорима попут Ботна, Карасјока, Коргена и Осена.

Крвави нацистички пир

Логором је у једном тренутку завладала епидемија тифуса, инфективна болест која се појављује као пратећа појава рата.

Оболелим интернирцима нису давани лекови, а болест се ширила.

У посету логору која је трајала само сат времена, 15. јула 1942. дошао је и Јозеф Тербофен, комесар Трећег рајха за Норвешку, те саслушао шта официри и лекари имају да кажу.

„Претпостављамо да је он наредио да се сви болесни затвореници побију због опасности од заразе стражара и мештана", каже Јенсен.

Логор је потом подељен бодљикавом жицом на два дела.

Болесни затвореници су смештени у две бараке, док су ван логора ископана три велика јарка.

Из Беисфјорда је 17. јула увече изведено 588 здравих затвореника и послато у оближњи карантински логор у изградњи, у Горњем Јернвану, подно планине Бјернфел.

„Свим мештанима је наређено да остану унутра и навуку завесе", каже Јенсен.

Крвави нацистички пир почео је током ноћи.

У групама од по 20, болесни затвореници су одвођени до рака и стрељани из митраљеза са крова бараке и стражарског торња.

Они који нису на лицу места преминули, упуцани су из пиштоља.

Приметивши шта се дешава, група заточеника се затворила у једну од барака где су претходно сместили болесне и одбила да изађе.

Стражари су потом сасули рафалну паљбу на објекат, а онда и запалили обе бараке које су служиле као амбуланта.

„Не знамо да ли је у овом тренутку унутра било још живих затвореника, а како се ватра ширила, запалила се и трећа барака", додаје Јенсен.

У ноћи између 17. и 18. јула страдало је 287 југословенских интернираца, што се сматра највећим масакром затвореника у Норвешкој током Другог светског рата.

Испуњен завет и дух предака

Тина Мачкић из Гетеборга у Шведској одмалена слуша причу о прадедовима који су током Другог светског рата отишли у Норвешку, тамо правили путеве и нису се никад вратили.

О њиховој даљој судбини породица ништа није знала доскора, када су захваљујући кустосима Ратног музеја у Нарвику открили да је прадеда Живко Божичић један од интернираца из Беисфјорда.

Према књигама које су нацисти водили он је преживео масакр 17. јула и био је један од оних који су одведени у карантински логор у Горњем Јернвану.

Каже да су прадеда и остали логораши ту били привремено, спавали под ведрим небом и радили голим рукама.

Издржао је до 25. јула.

„Изгледа да је имао болест дизентерију и сумња се да су га упуцали", каже Тина Мачкић.

Њен прадеда је био Србин из села Уштица код Јасеновца, ожењен Хрватицом. Радио је као референт на железничкој станици, свирао тамбуру и учио томе комшије и пријатеље.

„Усташе су написале да је био партизан и да су га нашли у шуми са пушком, али то није истина, они су га из куће узели, само због националности, обичан је човек био", наглашава Тина Мачкић, списатељица и редитељка.

Када се са оцем и мајком упутила на север Норвешке у јуну ове године, знала је да је то „најбитније и највеће путовање са фамилијом".

„Било је тешко, емоционални ролеркостер, измешана осећања", описује Тина Мачкић, српског порекла, рођена у Шведској.

Највише их је погодило када су сазнали да је он заправо био у концентрационом логору, а не тек тако - на раду у Норвешкој.

„Најгоре је било кад смо сазнали да је ту баш дошао да умре", додаје.

Тинин отац Ђурица Мачкић, који у Шведској живи од 1970, каже да је био напет када је закорачио тлом којим је његов деда ходао.

„Нисам се могао опустити и емотиван сам био.

„Било ми је тешко, тресао сам се јер је толико година прошло и свашта су причали, али ми је драго да је моја фамилија прва из Уштице која је дошла", говори Ђурица Мачкић за ББЦ на српском.

Посетом стратишта предака испунио је и завет дат баки, Живковој супрузи, која га је очувала и на самрти замолила „да не заборави шта му је причала".

„Задовољан сам јер сам остварио то своје - пунији сам, био сам празан, о томе сам пуно размишљао и донекле сам испунио жељу, ради моје баке.

„Свакако најбоље путовање које остаје у сећању читавог живота", закључује Ђурица Мачкић.

Ђурици је у Норвешкој страдао још један рођак, осамнаестогодишњи Душан Јаковљевић, сестрић његовог деде, који га је надживео свега две недеље.

О другом деди, са очеве стране, Ђури Мачкићу, нису пронашли никакве податке.

'Ту сте да радите и умрете'

Нацисти су концентрациони логор у Беисфјорду, месту од око 150 становника, почели да подижу у првој половини 1942.

Кампом је управљало 30 СС официра, 150 немачких чувара и 40 норвешких стражара из милитантног крила норвешке нацистичке партије.

Материјал од кога су грађене просте дрвене бараке расуте по ограђеном простору допреман је железницом из Шведске, да би их на лицу места подизала једна норвешка столарска фирма, каже Јенсен.

У њима су скучено живели југословенски интернирци, слабо одевени и добрано исцрпљени од пута и мрцварења по фашистичким логорима.

„Југословенски интернирци нису имали статус ратних заробљеника, већ су их звали заточеницима (häftling).

„Нацистичка Немачка партизане није сматрала војницима, стога доведени интернирци нису имали право на заштиту према Женевским конвенцијама", објашњава Јенсен.

Каже да је идеја била да у тим баракама бораве током зиме, док би лети радили на путевима према граници са Шведском, због чега су и насилно доведени.

Постројавање је било ујутру и увече, радило се по 15 сати дневно, како на околним путевима и стазама, тако и на железничкој станици у Нарвику где су истоваривали робу.

„Командант логора (Вилхелм Геке) је говорио да морају да раде док не падне мрак, а у северном делу Норвешке сунце не залази током (дела) лета (такозвани поларни дан)", објашњава Јенсен.

Стражари су брутално малтретирали затворенике, терајући их да трче око логора или да раде склекове тако исцрпљени.

Постојала је, додаје, и такозвана игра „гурање колица", где би чувари наредили двојици или тројици логораша да седну, а онда би кажњени заробљеник морао да их гура укруг.

Норвешки историчар каже да су их нацисти „стално тукли", говорећи им да су ту доведени да „раде и умру".

„Када би падали, чувари би их газили гвожђем ојачаним чизмама и викали да су лењи, бескорисни саботери" описује Јенсен.

Оброци су били мизерни, а припремали су их сами интернирци у кухињи.

Неки мештани Беисфјорда су кришом покушавали да помогну остављајући им храну или одећу на путу када иду да раде ван логора.

„Али када би неко открио да се затвореник домогао нечега, био би строго кажњен, можда чак и смрћу", каже Јенсен.

Повратак преживелих

Рад у другом концентрационом логору у Горњем Јернвану није се много разликовао од оног у Беисфјорду.

Југословенске интернирце дочекала је голет и неколико барака за стражаре, да би тек после две недеље били направљени објекти за затворенике.

Није се стало ни са шиканирањем, па су тако морали да трче шест кругова око логора, док су они који нису могли да испуне норму - убијани.

Карантин је укинут 25. августа 1942, а током пет недеља проведених тамо, 242 затвореника је умрло.

На дан повратка у Беисфјорд, стрељана су још 43 болесна затвореника.

У логор се вратило њих 346, али је до 25. октобра преминуло још 194 интернираца.

Повратнике су дочекали кревети на спрат у баракама, уведено је купање једном недељно, углавном водом из реке, а понекад су добијали и комадић сапуна.

Напослетку је преосталих 152 интернирца послато у друге логоре, али многи нису дочекали крај рата.

На месту спаљених барака никле су нове, а уместо Југословена, у логор су дошли Совјети, према којима се боље опходило.

Вермахт је преузео контролу над логорима у марту 1943. и од тада су преостали југословенски интернирци третирани као ратни заробљеници.

Јенсен каже да су од пролећа 1944. могли су да примају пакете од куће и писма Црвеног крста.

Током последње две године рата, у Норвешкој је умрло 330 југословенских заробљеника, док је под влашћу СС-а, током првих девет месеци, забележено 2.034 смртних случајева.

'Логор смрти'

Међу југословенским интернирцима била су и двојица дечака од 14 година - Симо и Миле.

И управо су њих двојица главни јунаци норвешког стрип-романа Логор смрти (Dødsleiren) ауторке Ингебјерг Јенсен.

Списатељица каже да о њима не зна много, осим да су из два српска села у Хрватској која су била на удару усташа.

„Логор Смрти је моја четврта књига о деци која су страшно страдала током Другог светског рата у Норвешкој.

„Мој циљ је одувек био да испричам скривене приче о рату и угњетавању, посебно о искуствима деце", објашњава Јенсен у писаној изјави за ББЦ на српском.

За њихове судбине је сазнала захваљујући Центру за рат и мир Нарвик, а да направи стрип се одлучила пошто је прочитала књигу Љуба Млађеновића Беисфјордска трагедија.

Тако се упознала са „свим страхотама логора и о томе како су Југословени, не само Срби, покушали да се организују против својих угњетача, у готово немогућим условима".

„Најтежи задатак ми је био да одаберем који од вишеструких хорора да визуализујем, а да притом покажем како су се ствари одвијале и како су могли да задрже мали трачак наде,

„И нашла сам - хуманост и солидарност су одговори", истиче норвешка списатељица и новинарка.

Књига је у Беисфјорду за неколико дана продата у 300 примерака, а преведена је и на српски језик.

„Знам да људи овде мисле да је то сурова и снажна прича, а многи кажу да нису знали да се то догодило у Норвешкој.

„Мислим да знам зашто - жртве из других земаља се не рачунају као норвешке", закључује Ингебјерг Јенсен.

Сећање не бледи

Логор је сравњен са земљом 1946.

Седам од двадесетак СС официра који су радили у Беисфјорду и Горњем Јернвану су ухапшени и послати у Београд у пролеће исте године.

Свима је изречена смртна казна.

Норвешки чувари који су убили неког или малтретирали затворенике су такође ухапшени и изведени пред суд.

„Веома мали број је одговарао после рата, а иначе та политика кажњавања је била веома проблематична", сматра историчар Кољанин.

Посмртни остаци југословенских заробљеника убијених у заточеништву у Норвешкој пребачени су 1953. на четири гробља, од којих је највеће у Ботну код Рогана у централном делу земље.

Управа за културну баштину је на лето 2011. заштитила остатке логора у Горњем Јернвану, док је Центар за рат и мир Нарвик у сарадњи са овом институцијом у близини подигао споменик у знак сећања на југословенске заробљенике који су тамо погинули.

На месту масакра у Беисфјорду данас је спомен парк, а у част страдалим Југословенима у овом концентрационом логору подигнут је споменик 1949. године

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]