Сексуално злостављање: Хоће ли измене Кривичног законика Србије донети правду за жртве силовања

Мина и Јована* живе у Србији, никада се нису упознале, раздваја их 200 километара, али их спаја иста траума - силоване су.

Мина је имала 19 година, Јована непуних 17.

„Од речи силовање ухвати ме стрес. Није само до речи, остала је траума.

„Та искуства сам дубоко закопала у себи, ту су, али просто не волим да их се сећам, а опет сматрам да жртве треба да говоре и не би требало да се стиде, јер нису криве за оно што им се десило", говори Мина 17 година касније за ББЦ на српском.

Силовање није пријавила, баш као ни Јована.

„Месецима нисам никоме рекла, нисам могла себи да објасним шта се десило, покушавала сам да преживим пакао који ми је цепао груди и стомак.

„Сећам се сваког тренутка, сатима пре, током и после напада, сваког мириса, додира, ударца, призора, звука. Сећам се када то желим, а и када не желим", прича Јована за ББЦ на српском.

Министарство правде је почетком септембра 2023. године предложило измене Кривичног законика којима се предвиђа да се за све облике кривичних дела силовања, обљубе над немоћнима и са дететом може изрећи и казна доживотног затвора.

Ова казна уведена је 2019, а први пут изречена две године касније Нинославу Јовановићу, познатијем као „Малчански берберин", због отмице и силовања дванаестогодишње девојчице у околини Ниша.

Мина и Јована се слажу да се ради о помаку, али не и коначном решењу.

Из Центра за подршку женама указују да није све толико до закона, колико у начину односа према жртви и дефиниције кривичног дела силовања.

„Србија је ратификовала и усвојила све међународне конвенције и стратегије, али је све мртво слово на папиру.

„Треба радити на сталној едукацији, институције не разумеју шта је превенција и да је њена суштина да спречи да не дође до неког насиља", каже Биљана Степанов, директорка центра, за ББЦ на српском.

Додатни проблем данас представља непостојање надзора над починитељима по изласку из затвора, упозорава Степанов.

'Када се борите за сопствени живот, ништа не осећате'

Мало је година које Мина Делић из Сенте, на северу Србије, памти као 2006.

Једне топле јунске среде враћала се од другарице познатом, широком улицом коју је посебно волела због мириса околног дрвећа.

Пресрео је непознати мушкарац и ухватио око струка.

Покушавала је да се извуче, али је он све јаче држао, да није могла да се помери.

Некако је успела да га удари песницом у лице.

„Само сам размишљала како да останем жива и нетакнута", док се присећа, рукама у ваздуху илуструје сцену.

Док полако испија чај, препричава мучно сећање.

„Он ме одједном пушта, не знам како, видела сам да погледом тражи његов бицикл, стојим и питам се да ли ме је стварно пустио.

„Крећем да трчим колико су ме ноге носиле, нисам се окретала, али ме је на углу улице сустигао, пала сам, и он преко мене", препричава данас 36-годишњакиња зелених очију.

Вриштала је и тражила помоћ, али нико није изашао, иако се све одигравало у насељеном крају.

Успела је да му се отргне и потрчала што је брже могла.

Мајица, дланови, стопала, колено, фармерке, леви кук - све је било натопљено крвљу.

„У том тренутку ништа нисам осећала, јер када се борите за сопствени живот, не осећате ништа - само желите да преживите", додаје тихо.

Крварење није престајало, свакодневно је одлазила на превијања, а није могла ни да седи.

После три недеље, одлази у полицију.

„Били су бесни зато што раније нисам пријавила, што не могу да се сетим сваког детаља, а ја нисам могла да стојим, довезли су ме до станице.

„Доживели сте то што сте доживели, а они још и вичу на вас", разочарано одмахује главом.

'Једино што сам знала јесте да ме је неко повредио'

Месец дана касније, Мина је са пријатељима отишла на музички фестивал који се сваког лета одржавао у њеном родном месту.

Желела је да заборави на болове и немили догађај.

Још је пила лекове.

Због свежих рана није могла дуго да стоји, а и мало је попила, да покуша да се опусти.

Одједном остаје сама и тада је младић њених година одвлачи са стране, до једног од расклопљених шатора.

„Занемела сам, скаменила сам се, нисам могла да говорим, нисам могла да вичем, да ходам.

„Само сам изустила да сам невина, у том тренутку ваљда мој једини начин да кажем не, нисам желела да ме ико пипне, опорављала сам се од покушаја силовања, тело ми је било у ранама.... ", док говори, благо се стресе.

Младић ког је познавала је силовао.

Наредне дане је провела код другарице, покушавајући да схвати шта јој се десило.

„Осећала сам горчину и немоћ, била сам збуњена, уплашена, физички ме је све болело, једино што сам знала јесте да ми се десило нешто што није требало, да ме је неко повредио и да не знам како да се носим са тим", прича док седимо у углу једног београдског кафеа.

Полицији није пријавила, вођена претходним искуством - није имала снаге да поново, како каже, пролази кроз исту трауму и неразумевање.

Довољно јој је било што је сама преиспитивала сопствене поступке.

Прошло је много година док јавно није изговорила да је силована.

Знали су најближи, нису је осуђивали, али нису са њом ни разговарали, нити је причала са психологом.

Траума је чучала у њој.

„Када сам, годинама касније, испричала блиској женској особи шта се десило, рекла ми је 'ћути, барем је био згодан', што је ваљда требало да буде утешно.

„Код нас се и даље све своди на изглед, а ту су и коментари 'што је ишла сама', 'што се тако обукла', 'што је попила', 'што није имала нож', а до те године Сента је за мене била најбезбедније место, нисам ни сањала да нешто овако може да се деси".

Мина се убрзо одселила због студија, али су се слике враћале кад год би посетила породицу и корачала широком улицом и парком.

Коме се обратити?

Сексуално и свако друго насиље може да се пријави било којој полицијској станици на број 192.

У Центру за подршку женама у Кикинди, у Војводини, помажу на умањивању повреда и трауме изазваних сексуалним насиљем кроз оснаживање жртава и пружање непосредне подршке у превазилажењу последица повређивања.

Жртвама помажу и око лекарских и лабораторијских прегледа и сарађују са полицијом и здравственим установама.

Полиција је у обавези да после позива обавести тужилаштво, које би у року од 48 сати требало да узме исказ жртве, а потом да је упути на лекарски преглед, објашњава Вања Мацановић, правница Аутономног женског центра (АЖЦ), за ББЦ на српском.

Медицински извештаји су важан доказ у судском поступку и зато је битно обратити се лекару уколико постоје видљиве или невидљиве повреде, како би биле саниране и забележене.

Међутим, жене углавном не пријављују силовање или то учине после неколико година, када више нема медицинских доказа, већ само сведочење жртве, што отежава судски процес.

Уколико има довољно материјала, тужилац подиже оптужницу и покреће се кривични поступак.

Додатни проблем на који указују из АЖЦ-а јесте што се очекује да ће при сваком давању исказа, жртва поновити сведочење на исти начин, хронолошким редом, као што је претходно урадила у тужилаштву и полицији.

„То је немогуће, то су трауме, исцепкана сећања, све им се враћа у деловима и онда испада да не говоре истину. Одбрана се може ухватити за то, окривљујући их да лажу, а уколико нема довољно елемената, суд може да донесе решење и одбаци читав случај.

„Ми тиме малтретирамо жртву, јер пролази кроз нову трауму", каже Тања Игњатовић, психолошкиња која годинама ради са жртвама насиља.

Психичку, правну и лекарску помоћ жртве из Србије могу затражити и позивима на:

Шта је силовање према законима?

Да би силовање било окарактерисано као кривично дело, у већини европских земаља закони и даље наводе присилу, употребу и претњу силом или немогућност одбране.

Иако Истанбулска конвенција предвиђа укључивање фактора пристанка у дефиницију силовања, у већини земаља и даље није тако, па ни у Србији.

Истанбулска конвенција је међународни споразум Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици.

Циљ Конвенције коју су усвојиле све земље у региону Балкана је нулта толеранција на насиље.

Аутономни женски центар годинама указује да треба променити дефиницију силовања.

„Ако се доказује само то да ли је жртва пружала отпор, шта ћемо са девојкама које се заледе у таквим ситуацијама?", кажу из центра за ББЦ на српском.

'Она је хтела, па није, што се напила, што је отишла код њега у стан'

Сексуално насиље се и даље најмање пријављује, а најчешћи разлози за ћутање су страх, неповерење, срамота, самоокривљавање.

Уколико се охрабре, жртве га пријаве после неколико година - када су довољно удаљене од починиоца, кажу из АЖЦ-а.

Ту си и коментари попут 'она је хтела па није', 'она се понашала овако', 'што се напила', 'што је отишла код њега у стан', 'рекла је не, а мислила је да', 'што је носила кратку сукњу', 'што је ишла ноћу касно по мрачним улицама', због којих се жртве још више повлаче и не проговарају.

„Свака жртва жели да заборави шта јој се десило, неке само желе да се извуку из тога, јер свако сећање повређује.

„Додатни разлог је и дужина трајања процеса: некада и деценијама, а кроз све жртве пролазе саме, јер институције не пружају никакву психолошку помоћ", каже Игњатовић.

Глумица Милена Радуловић је у јануару 2021. изнела оптужбе да ју је учитељ глуме Мирослав Алексић силовао, а убрзо је још неколико девојака пријавило иста искуства.

Радуловић је оптужила Алексића за сексуалне нападе када је имала 17 година.

Алексић је оптужбе најпре негирао на саслушању у Вишем јавном тужилаштву у Београду, а потом и на почетку судског процеса.

Суђење Алексићу, оптуженом за силовања полазница и полна узнемиравања, траје више од годину и по дана.

Крајем 2021, Нина Стојаковић, политиколошкиња и чланица Покрета слободних грађана, писала је на Твитеру о искуству њене сестре која је покушала да пријави насилника, али у полицији није добила заштиту.

У низу њених твитова, појавио се коментар „Што њена сестра насилника није пријавила раније", што је покренуло кампању #нисампријавила уз сваку објављену трауматичну исповест на друштвеним мрежама.

Од тада су жене из Србије и региона, које су претрпеле неки вид насиља и силовање, написале су под овим хештегом више од 15.000 објава на Твитеру (данас Иксу).

'Кнедла величине света у грлу'

Међу девојкама које су се огласиле била је и Јована.

„Када чујем глас још неке преживеле, осећам заједништво у болу, притисак на грудима и кнедлу величине читавог света у грлу, жељу да је загрлим и заштитим од напада којима ће, сасвим неизбежно, бити изложена.

„Потребна је огромна храброст да жена себи призна шта је преживела, да тај бол који не јењава прогута и да из њега крикне довољно гласно да се чује у јавности и, иако је болно и тешко, верујем да је важно", говори она.

Силована је у стану у ком је тада живела са родитељима.

Посетио ју је друг коме је веровала и никада није ни помишљала да јој може наудити, јер се према њој увек опходио са поштовањем.

„Није било ни погледа ни речи који би ми ставили до знања да жели да ме повреди", говори Јована годинама касније.

Од пријаве је одустала још те вечери.

Била је малолетна и није могла да поднесе и терет који би родитељима донело сазнање шта је преживела.

„Није било биолошких трагова на очекиваном месту, сатима сам се трљала свиме што сам нашла у кући, а подливе сам данима и недељама касније крила шминком и одећом", сећа се и данас.

Када нека од жртава силовања проговори јавно, телефон организација за пружање подршке звони више него обично.

Само у 2022. години, Центру за подршку женама обратило се око 3.000 жртава.

Обраћају им се и жене које су годинама ћутале, али су се осмелиле када би приметиле да им се ћерка или неки други ближи члан породице налази у сличној ситуацији.

Тада се идентификују и желе да помогну.

„Код неких је траума толико дубока и тешка да дођу до преломне тачке када не могу више саме да се носе са њом, па морају да поделе са неким - али је све индивидуално", каже Биљана Степанов.

Од почетка 2023, Центру се обратило и неколико мушкараца да пријаве насиље које су доживеле жене из њихове породице, јер оне саме нису могле.

Степанов каже да се ради о великом помаку, јер се и мушкарци освешћују и схватају колико је важно тражити помоћ.

Од мрачних пролаза до уских тротоара

истраживала Кристина Кљајић, ББЦ новинарка сарадница

Велики број жена искусио је неку врсту сексуалног узнемиравања у јавном превозу, физичког или вербалног, и свака трећа учесница студије осећа се непријатно, наводи се у Студији о родној равноправности у саобраћају.

Жене бирају осветљеније и сигурније руте, удобнију обућу у којој се могу слободније кретати, носе бибер спрејеве, ножеве и електро-шокере, објашњава социолошкиња Јелена Ризинић.

Из МУП-а Србије за ББЦ кажу да су од почетка 2023. године до јула месеца пријављена 273 кривична дела у јавном простору у којима су жене нападнуте.

Међу њима, 45 кривичних дела било је у близини становања, а девет у јавном превозу.

Анализе различитих података о насиљу и криминалу у САД и Шведској показују да мушкарци и жене другачије реагују на сличне услове средине и да су жене осетљивије на назнаке опасности, али и на напуштене, оронуле зграде и просторе, указује Ризинић.

Шта ће донети измене закона?

Важећим законом је у Србији за теже облике силовања запрећена казна од пет до 15 година, али се дуже затворске пресуде ретко изричу.

Према подацима Републичког завода за статистику, током 2022. пријављено је 499 кривичних дела против полне слободе, међу којима 58 за силовање.

Истовремено је донето је 273 осуђујућих пресуда, 14 за силовање, за дела почињена током 2022. и током ранијих година.

„То показује болећивост наших тужилаца и судија и према силоватељима, па зато не чуди број повратника.

„Тужиоцима је лакше да докажу блаже облике кривичног дела, а за њих је запрећена и блажа казна - наша тужилаштва просто не штите жртве", каже правница Вања Мацановић.

Положај жртве би могао да буде сигурнији и уколико би им био додељен статус посебно осетљивог сведока, што значи да не морају да сведоче пред починиоцем.

Мацановић наводи да се у Хрватској ова пракса већ примењује - жртва даје исказ у посебној просторији у присуству психолога.

Уколико не жели поново да сведочи, пред тужилаштвом или на кривичном суду, овај исказ се емитује и сматра се валидним сведочењем.

„Предвиђене измене закона, које се односе на продужење затворских казни за насилнике, значе да нас је неко чуо, што није мала ствар, каже Јована, жртва силовања.

Али то је „само кап у мору неопходних промена".

„Могућност изрицања доживотне казне силоватељима је важна, али није довољна и није коначно решење", сматра она.

Само сазнање да „осуђени силоватељ неће више добити прилику да угрози било коју од нас ништа не мења у погледу дефиниције силовања и других зверстава."

„А управо су овакве дефиниције део проблема - на оптуженичкој клупи седи жена која је преживела, а не њен нападач", говори Јована.

Читав систем, од полицијске станице до суднице, устројен је тако да обесхрабри и понизи жртву и правду постави изван њеног домашаја, те зато многе жене одустају од пријаве силовања, сматра она.

Казнене мере за кривично дело силовања на Балкану

Казне се разликују од земље до земље и од околности под којима је силовање извршено.

У Федерацији је прописано од једне до 15 година затвора, а у Републици Српској, од две до 15 година, осим у случају смрти малолетника, када се може досудити и доживотна казна затвора.

После рата у Босни и Херцеговини, од 1992. до 1995. године, силовање и сексуално злостављање је „препознато у међународном праву као инструмент рата и средство терорисања локалног становништва", објаснио је Дејвид Филипс, директор Института за изградњу мира и студије људских права на Универзитету Колумбија у Сједињеним Америчким Државама за ББЦ на српском.

Током рата силовано је и сексуално злостављано између 12.000 и 50.000 жена, процене су Уједињених нација.

Жене у Босни су проговориле и сведочиле о злоделима, а ужаси које су преживеле постали су докази пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију. Сексуално насиље у рату први пут је тада проглашено за злочин против човечности.

'Прво шапатом, па пуним гласом'

Мина Делић и данас живи у родном месту.

Бави се фотографијом, хоби јој је традиционално стреличарство, а има и неколико мачака.

Од шесте године свира клавир, а однедавно је почела да наступа и пред пријатељима.

Сметају јој галама и гласна музика.

„Схватила сам да не умем да изградим однос са партнерима, постала сам неповерљива", прича и руком показује невидљиви зид који је створила око себе.

„Осетљива сам на повишен мушки тон, одмах одреагујем стресно: мушкарац не мора ни да повиси тон, довољно је да се понаша мало навалентније и одмах осетим одбојност - постала сам плашљива срна", каже.

У торби увек носи бибер спреј, тешко јој је када види сцене силовања, злостављања и малтретирања у филму.

Али не окреће главу, јер жели да се суочи са страховима.

Јована говори о претрпљеном болу, али су прошле године да би уопште превалила преко усана реч силовање.

Болно искуство поделила је са пријатељицом.

„Прво шапатом, па пуним гласом.

„Говорим ономе ко би да чује зато што сматрам важним да кажем све што би могло да помогне било коме да схвати да није сам или да схвати позицију у којој се неко ко доживи такво зверство налази", каже.

Данас завршава студије, у срећној је вези, али бол не престаје, прати сваки удах.

„Не знам да ли ће икада проћи. Научила сам да живим са њим, као хронични бол лоше срасле кости, ту је, увек.

„И даље ме све заболи или доживим напад гушења када без најаве чујем ту реч. То је ваљда тако, али живот и даље вреди, леп је", додаје оптимистично.

*Идентитет саговорнице познат је редакцији

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]