Сексуално насиље и Балкан: Исповести, сведочења, оптужбе - случај силовања из Србије покренуо је лавину у региону

„Нисам тражила", „Не значи не" и „Ниси сама" - речи које се на исти начин разумеју и у Србији, Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини.

Ове снажне поруке су ујединиле Балкан, а уједно су то, између осталих, и називи Фејсбук страница подршке женама које су преживеле силовање или се сусретале са сексуалним узнемиравањем.

Оне броје хиљаде чланова из целог региона, који се после крвавих ратова можда сад први пут овако понео, откако је објављена исповест глумице Милене Радуловић у којој каже да ју је Мирослав Мика Алексић, власник школе глуме, напаствовао пре девет година.

Алексић је у недељу ухапшен, а више девојака је поднело кривичне пријаве против њега за силовање и сексуално узнемиравање.

Грудва је кренула

Како дани пролазе, чини се да ова тема о којој се деценијама, можда и вековима ћути, не јењава, већ се попут грудве увећава.

Реаговали су факултети из Београда, Загреба и Сарајева, а страница Нисам тражила која постоји од 18. јануара већ има више од 17.000 чланова.

Сваког дана, стотине жена пишу, под именом или анонимно, о језивим искуствима или сећањима на непримерене поступке мушкараца, наставника, тренера, а неретко и будућих послодаваца.

Говоре о искуствима у свим животним добима, али махом у пубертету.

Заједничко свим примерима сексуалног насиља је што починитељи полазе из тога да „имају моћ и контролу над жртвом", каже за ББЦ Јосипа Тукара Комљеновић из хрватске невладине организације Женска соба - центар за сексуална права.

„Најчешће су то нама познате особе у које имамо поверење, да ли је то на отац, партнер, шеф или породични пријатељ.

„Одатле полази страх жртве да говори о томе", каже социолошкиња за ББЦ.

Тешко је, ужасно тешко, силована сам са седам година од стране маминог рођака и никоме не говорим о томе јер не желим да ико више осим мене пати. Закопавам то дубоко стално.

Kако ваљда предатори могу да намиришу жртву наставило се дешавати и даље у основној школи (ја сам наравно себе увијек кривила и питала се како је могуће да ми се то опет дешава мора да је у мени нешто криво или да ја нешто криво радим или изгледам када се понавља).

Део једне од десетина исповести са странице Нисам тражила

Покретачице странице „Нисам тражила" откриле су да нису очекивале толико исповести.

„Kренуло је као спонтана иницијатива јер су све администраторке странице биле подстакнуте чињеницом да се у средини у којој живимо константно чудимо и осуђујемо насиље које се догађа женама у другим срединама, али саме нисмо спремне говорити о томе.

„Дакле, правимо се да се то код нас не догађа", изјавиле су оне за Јутарњи лист.

Иницијативу су покренуле четири колегинице, бивше студенткиње на Академији сценских уметности у Сарајеву: Ана Тиквић, Надине Мичић, Матеа Маврак и Асја Kрсмановић.

С тим у вези, Академија сценских уметности из Сарајева оформила је Комисију за превенцију сексуалног и родно заснованог узнемиравања и саветника ком се студенти могу директно обратити, контакте можете пронаћи овде.

Академија драмске уметности Свеучилишта у Загребу, такође, позива све да пријаве родно и сескуално насиље и злостављање.

Факултет драмских уметности у Београду саопштио је да покреће посебну платформу „ФДУ - Против насиља", са намером да се активно бави превенцијом и спречавањем сваке врсте злостављања и злоупотребе у образовним процесима, а посебно проблемима везаним за сексуално узнемиравање.

Све поруке и пријаве можете послати на адресу [email protected].

Групу „Нисам тражила" подржали су и из СТЕМ тим платформе која се бави промовисањем жена у науци и технологији.

„Случај из Србије је била кап која је прелила чашу, сви знају да се то дешава, сви смо свесни, међутим нико о томе не прича.

„Ако се о нечему не прича, по дифолту то се и не дешава и зато ми је стварно било драго што је та девојка проговорила", каже Неира Мујагић из Сарајева, ауторка СТЕМ тим платформе.

О томе се мора говорити, али без срамоћења или окривљавања жртве, додаје.

„У свим струкама се то дешава, ми то доживљавамо од средње школе, преко факултета.

„То се дешава и мушкарцима, али су углавном жене", истиче Мујагић.

„Нисам тражила,имала сам само 14 година...он 21. Осуђен је на само годину дана, суђено му као млађем пунолетнику!

Први пут уместо од гинеколога, имала сам преглед од патолога јер судски гинеколог је био на одмору. Није исто радити са мртвима и са живима.Тада сам мислила да је боље да нисам жива.

Више од тога болело је то што ме је околина осуђивала! `Да није хтела не би јој се то догодило!`

Поручујем му: „Ниси ме убио, ниси ме сломио, наставила сам, подигла се боља и јача!"

Неира Мујагић очекује да ће се нека промена десити у наредном периоду и да су младе девојке „та прекретница".

Има 21 годину и студира грађевину у Истанбулу.

„Моја мајка то не може да уради, јер има близу 60 година, али је на нашој генерацији да променимо нешто и кажемо доста је".

Жеље насупрот реалности

Инфлуенсерка Ана Јакшић из Београда о овим темама је доста писала на друштвеним мрежама.

На питање очекује ли да ово буде почетак неке системске и дубинске промене у друштвима, одговара „да - када бисмо причали о жељама".

„Када бих причала реално - не очекујем готово ништа осим да будуће потенцијалне жртве буду упозорене на време.

„Многи од наведених предатора су имали и пријаве, па се ништа није догодило", каже Јакшић.

Мало се, каже, нада да ће због проговарања (предатори) почети више да обраћају пажњу на понашање.

„И то је отприлике максимум мог надања".

Покренут је сајт predatorisrbija.com на ком девојке могу да региструју личне исповести сексуалног узнемиравања са именом и презименом, које ће бити анонимно објављена.

„Нико, нико није жељан крви, само се женама смучио живот и не желе више да ћуте, само хоћемо да се заштитимо", додаје Јакшић.

Пријављени случајеви - само врх леденог брега

Kривично дело силовања као једно од најтежих против полне слободе спада у групу дела где је феномен „тамне бројке" према свим истраживањима, па и у Србији, међу најзаступљенијим, каже у писаном одговору за ББЦ Ивана Стевановић, директорка Института за криминолошка и социолошка истраживања.

Тамне бројке су термин који се у криминологији означава за нерегистроване случајеве.

Из хрватске организације Женска соба - Центар за сексуална права кажу да на једно пријављено силовање дође 15 до 20 непријављених случајева.

„Ово што се сад дешава је одлично, јер више од 90 одсто девојака никад никоме ни родитељима, ни партнерима или пријатељима на каже шта се догодило.

„За 11 месеци у Хрватској је пријављено 150 случајева, али то је само врх леденог брега", каже Јосипа Тукара Комљеновић из ове организације.

Ни кад дође до суда ситуација није много боља, процеси дуго трају, а казне буду благе.

У Србији је 2016. такозваним Маријиним законом уведена забрана застаре кривичног дела против полних слобода кад су учињена према малолетницима.

За теже облике силовања запрећена казна је од пет до 15 година у Србији, али се те вишегодишње ретко изричу.

Од укупно 81 пресуде, изречено је само 20 казни изнад пет година затвора, колико износи законски минимум за ово кривично дело, писала је Политика 2019, на основу података објављених у истраживању „Казнена политика у Србији - закон и пракса".

„То показује болећивост наших тужилаца и судија и према силоватељима, зато не чуди број повратника.

„Тужиоцима је лакше да докажу блаже облике кривичног дела, а за њих је запрећена и блажа казна", каже за ББЦ Вања Мацановић, правница Аутономног женског центра.

„Сматрам се ето, сретном, јер срећом нисам доживела ништа горе од ситуација које ћу подијелити овде.

Искрено, ситуације у јавном пријевозу када би се неки мушкарац, барем 30 година старији од мене, случајно `очешао` о моју стражњицу или ме примио за вагину престала сам бројати".

Пристанак је кључ

Из АЖЦ траже измене закона како би пристанак, као у Конвенцији Савета Европе, био кључни за дефиницију силовања, а не то да ли је жртва пружала отпор и на који начин је приморана на сексуални однос.

„Ако се доказује само то да ли је жртва пружала отпор, шта ћемо са девојкама које се заледе у таквим ситуацијама?

„Зато сматрам да би овај случај могао да буде прекретница и велики испит за тужилаштво", додаје Мацановић.

На сајту српског Министарства унутрашњих послова сексуално насиље дефинише се по томе да ли је било пристанка.

„Сексуално насиље је сексуални акт без сагласности или могућности избора жртве да да пристанак, независно од тога да ли се акт одиграо, затим сексуални акт или покушај тог акта када особа није у стању да се сагласи или одбије учешће услед болести, инвалидитета, утицаја психоактивних супстанци, узраста, односно застрашивања, уцене или притиска, болан и понижавајући сексуални чин", наводи МУП.

Србија има један од најстрожих Кривичних законика, сматра Ивана Стевановић.

„Мишљења сам да тежина запрећене казне није уопште нешто што опредељује жртву да пријави било које кривично дело, већ чињеница да ће осумњичени бити ухапшен и санкционисан", додаје Стевановић.

У Хрватској је од 2020. подигнута минимална запрећена казна са једне на три године.

„Већина силоватеља добија минималну запрећену казну", каже Комљеновић.

Судски поступци трају од три до осам година, што је често демотивишуће за жртве.

Додаје да по хрватском закону, ако је малолетна особа преживела сексуално насиље, од његове или њене 18. године почиње рок од 10 година до застаревања тог случаја.

„Ако се одлучите пријавити насиље са 25 године може, са 28 не.

„Србија је имала одлично лош пример и тако је настао Маријин закон", наводи она.

Шта може да се учини?

Охрабрује што су жене из целог региона јавиле да поделе искуства и трауме, наводи Ивана Стевановић из Института за криминолошка истраживања.

Други део приче је, додаје, да би правосудни систем требало да умањи трауматичне последице које жртва неминовно пролази у сваком кривичном поступку.

„У смислу стварања услова за коришћење савремених аудио и техничких помагала која ће омогућити да жртва свој исказ даје ван просторија тужилаштва и суда, омогућавања безбедног окружења и осећаја безбедности.

„Затим, давања законских гаранција за забрану унакрсног испитивања и суочавања, давања статуса посебно осетљивог сведока и ограничења броја давања исказа, поготово за малолетнике", предлаже Стевановић.

Неки кораци су направљени, али је то и даље споро, сматра и Комљеновић из Женске собе.

Нису довољне само измене закона или правосудног система, потребне су и политичка воља, али и образовање о овим питањима „од вртића до факултета".

„Кад би превенцијски програми како препознати насиље били обавезни у образовном систему, могло би да дође до смањења предрасуда и осуде жртава `што је попила, што је носила кратку сукњу`, као и коме се обратити у таквим случајевима, што би био пут ка здравијем у друштву", закључује Комљеновић.

Психичку, правну и лекарску помоћ жртве из Србије могу затражити и позивима на:

СОС линије за жртве насиља - 0800 222 003 СОС телефона Аутономног женског центра - 0800 100 007СОС телефона Центра за подршку женама - Јединствени СОС телефон за Војводину - 0800 101010

У Хрватској такву помоћ пружа Женска соба +385 1 6119 174

У Босни и Херцеговини Женска мрежа је направила списак организација, које можете видети овде

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]