Трагедија у Београду: Дубона и Мало Орашје месец дана касније, „утисак је да се цела ситуација ставља у запећак"

Окамењена тишина.

То је вероватно најкраћи опис атмосфере у селима Дубона и Мало Орашје код Младеновца, у атару којих је осумњичени 21-годишњак убио осморо и ранио 12 углавном младих људи у ноћи између 4. и 5. маја, само дан после масовног убиства у београдској школи када је убијено деветоро деце и чувар.

Месец дана касније, живот се наставио у овим местима на 60 километара од Београда, али тихо и скрушено.

Ту је и систем заказао, јер је „деловао постухумно", каже мештанин Дубоне Дејан Младеновић.

„Ако нисмо део Београда, ваљда смо део ове државе, нисмо неко племе у Замбији, а и да јесмо постоје нека људска права.

„Долазили су психолози, причали с децом, свака част за то, али глобални утисак о целој ситуацији је да се ставља у запећак", истиче он.

Како каже, о првом злочину у Основној школи Владислав Рибникар зна се свака појединост данима и недељама, што се не би могло рећи за трагедију која се њима догодила.

„Не знам зашто је то тако, јесу ли наше жртве мање вредне, јесмо ли ми грађани другог реда или није убијено довољно?", пита се згрожено Младеновић.

Председник Србије Александар Вучић посетио је Дубону и Мало Орашје, две и по недеље после убиства, и разговарао са породицама жртава.

Четврти мај и сцене које `леде крв у жилама`

На улазу у село Дубона, које припада београдској општини Младеновац, успут пролазим гробље.

Понедељак је пре подне.

Поред свежих хумки са белим крстовима и хрпе цвећа, срећем мушкарца и жену у црнини.

Мештани ми касније кажу да су то вероватно родитељи брата и сестре који су заједно убијени.

Њихове и слике трећег убијеног младића из овог места израњају из белог зида основне школе поред клупа и ограде, где су данима паљене свећа и остављано цвеће.

Мурал још није готов, али има јасне обрисе.

На теренима у школском дворишту, играју се деца, али без уобичајене вриске.

Користе последњи радни дан до изненада завршене школске године.

Ту ме дочекује Младеновић и каже да од трагичне вечери сеоска кафана не ради, а полиција дежура код школе и породичне куће осумњиченог за убиство, који је из истог села.

„Добродошла у Дубону", каже ми са сетом у очима.

Један од убијених био му је брат.

Познавао је и друго двоје, као и осумњиченог, јер Дубона је село са око хиљаду становника.

Те вечери када се десила пуцњава он је радио у Сопоту, на око 15 километара од Младеновца, а друг му је јавио шта се десило.

Стигао је за десетак минута, али је већ све било готово, хитна помоћ је одвезла неке од повређених, а тела двоје погинулих су лежала на поду, окупили су се мештани.

Те слике описује као „језиве".

„Сцена катастрофална, родитељи ту, јауци.

„Осим њихових гласова, мртви мук, а у том тренутку у центру села више десетина људи, можда сто, сцена да заледи крв у венама", каже 35-годишњи пољопривредник из Дубоне.

Осумњичени 21-годишњи нападач У. Б. из Дубоне ухапшен је тек после вишесатне потере, а у претресу викендице где се крио пронађен је прави арсенал оружја, па и недозвољеног аутоматског.

Двадесет дана после убиства, осумњичени је из притвора у Смедереву премештен у затвoрску болницу Окружног затвора у Београду, како би се извршило психијатријско вештачење, навели су из Вишег тужилаштва у Смедереву за Радио-телевизију Србије.

Ухапшен је и његов отац, који је војно лице, због сумње да је извршио кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја, а неколико недеља касније и ујак осумњиченог, коме се на терет стављају иста дела као и оцу осумњиченог за масовно убиство.

Док разговарам с Дејаном у породичној кући, примиче се његова бака Десанка са сузама у плавим очима.

Кад су срели родитеље убијеног дечка, који су им рођаци, отац је био избезумљен од бола, а мајка „без суза и без речи", препричава.

„Не знаш како да им приђеш, а да не приђеш не можеш... кад да му изађеш пред очи.

„А никакву лепу реч не можеш да кажеш, да не да бог ником, њихов син је био за понос целе околине, не само нама", каже и бризне у плач, а из центра села чују се црквена звона.

Село се потпуно променило

Од дана трагедије, њихово село се потпуно променило, наставља Дејан, „није ни принети оном што је било".

„Једна и основа тема је то што се десило, покушавамо како можемо да оставимо трагове, да остане спомен у сећање на њих троје.

„На школи се осликава мурал, поставићемо и спомен плочу поред школе за то смо све сами скупљали средства", додаје.

У плану им је и да скупе новчану помоћ и за осморо рањених из Дубоне, од којих је већина у тежем стању.

Дубона је мало место, где има емпатије и заједништва, описује Младеновић.

„Лакше падне све то кад поделимо међусобно.

„Нас је ова трагедија само ујединила још више, све радимо сложно и уједињени једни са другима", додаје.

Оно што му смета је одговор надлежних, који је за њега „трн у оку".

„Да су надлежни радили свој посао како треба, до овога не би ни дошло.

„Били су асоцијална породица (породица осумњиченог), склона насиљу и нападима на комшије, убиствима паса, а на све се то ћутало, по систему - гурнућемо испод тепиха и чекаћемо да се слегне", каже Младеновић са огорчењем у гласу.

Братислав Гашић, министар полиције, таксативно је у расправи у Скупштини Србије навео сва претходна дела осумњиченог У. Б. и кривичне пријаве против њега поднете, али никада није одговарао.

Између осталог, пре три године против њега је била поднета кривична пријава због тога што је ударио полицајца мотоциклом и тешко га повредио.

После два масовна убиства у само два дана, главна порука власти била је да „систем није заказао", а држава је иницирала акцију добровољне предаје нелегалног оружја.

Мало Орашје: „Нема ту шта да се прича"

Од Дубоне до Малог Орашја стиже се за мање од десет минута вожње, док се успут смењују зелена поља и воћњаци.

Тако је све до споменика погинулим космајским партизанима стрељаним током Другог светског рата који је постао место злочина и 80 година касније.

Ту миришу борови, а на ветру и даље лелујају тробојке на венцима у знак сећања на младе који су ту изгубили животе почетком маја.

Поред стратишта и даље стоје две дрвене столице, а уз свеће и конзерве пива - на дан злочина ту се прослављала слава Ђурђевдан.

Месец дана од убиства, у Малом Орашју обележено је литијом и црквеним поменом кроз село у недељу, а ја одлазим тамо дан касније.

Наредни, такође празнични дан у православном календару мештани овог воћарског краја проводе заједно, али повучено.

У рано поподне стижем у центар села које припада смедеревској општини, а оморина и тишина су такве да неколико паса спава около, као да је неко тешко августовско поподне.

Чују се само аутомобили и трактори кад прођу улицом.

Група мушкараца разговара испред продавнице, у пола гласа, иако се неки освежавају пивом.

Сваки понаособ одбија да говори за медије.

И жена која у крилу држи унуку, љубећи је у главу, каже ми јетко да „те деце више нема", да нико не може да их врати и да „нема шта да се прича", ма колико их пуних месец дана опседали новинари.

На паноу месне аутобуске станице доминирају умрлице петоро младих из овог села.

Њихове умрлице су и на свим бандерама, а на згради је осликан велики мурал с именима настрадалих, поруком ЖИВИТЕ и свећом која догорева.

„Пре је овде било весело, раздрагано, а сад све у себи", каже пензионер Миша који живи у овом селу.

И њихово село се од трагедије „много променило".

„Променило се поверење између људи, није као што је било, народ се пре виђао, па се чешће обилазио, а сад је то све неко избегавање.

„Страх је ушао међу људе, ниси сигуран нигде", каже он, јављајући се комшијама у пролазу.

Све настрадале из Малог Орашја који су убијени у истој ноћи почетком маја је познавао и каже да су били „дивна деца".

„Нема шта да се прича, све је испричано, опасне су то ствари, али мора да се живи.

„Избегавају људи, свима је тешко, ником није лако", додаје, присећајући се како су се раније људи дружили и ишли на игранке, а данас се сви склањају.

Школа за ђаке нижег разреда је у то време била закључана, иако је капија дворишта била отворена, а и порта оближње цркве била је празна.

Ни продавачице у две радње нису расположене да причају.

„Још је све тужно, ружно, незгодно, непријатно, сусрети су врло незгодни", каже пензионер из Смедерева док се склања у хлад чекајући да стигне аутобус.

Не жели да се представи, али истиче да су му сви убијени из Малог Орашја били ближи или даљи рођаци.

„Не можете да се сретнете са породицама, да причате, а и са другима је комуникација тотално престала", додаје он.

Суочавање са траумом: Топао загрљај и разговор

Психијатри и психолози смедеревске болнице Свети Лука отворили су телефонске линије за помоћ, али су им се мештани више лично обраћали, каже Јасна Недељковић Митревски, начелница психијатрије у овој установи.

То што се људи међусобно не посећују, затварају и отуђују је уобичајени први одговор на трауму, оцењује она за ББЦ на српском.

„Они су и даље у шоку, причају о актуелном догађају, али трауму још нису обрадили".

Додаје да ће тај процес трајати бар два или три месеца.

Многа деца и млади су, каже, била у непосредном контакту са настрадалима и са њима су лекари и психолози разговарали у школама још од првог дана.

„Деца су се највише јављала.

„Ишли смо и по селима, у првим данима и мислим да су они почели да се отварају и појединачно да долазе", каже докторка.

Иако су сви свесни да пет изгубљених младих живота нико не може да врати, важно је да се читава заједница суочи са траумом, истиче Недељковић Митревски.

„Не може без суочавања, па даље кроз интеракције и разговоре.

„Најбоље је топао загрљај и додир, ако треба и лек, али мора тако, кроз заједништво", каже докторка.

Шта би још могло да се уради?

Најморалнији чин који би држава могла да уради јесте да се пружи финансијска и свака друга помоћ породицама настрадалих и рањених, каже Дејан Младеновић.

Скреће пажњу на случај рањене двадесетогодишње Невене Вујић којој је ампутирана шака.

За бионичку руку, протезу која би јој олакшала живот, потребно је прикупити 50.000 евра, а држава даје 11.000 евра, објављено је на сајту Општине Младеновац.

„Ако је то морално, онда стварно немам речи.

„Кад причамо о људскости и помоћи, ето држава је рекла сама за себе, не морам ја сељак из Дубоне ништа више да кажем", каже Младеновић.

Додаје да је кик-бокс клуб направио хуманитарни турнир да помогне акцију, а да је општина само поделила ову објаву на Фејсбук профилу.

Због свега тога сумња да ће трагични догађаји допринети томе да се читаво „посрнуло друштво тргне" и промени.

„Уз све форсирање по медијима којекаквих криминалаца и старлета, да се не изразим другачије, тешко да ће се то обистинити.

„Ето завршила се школа, а није се завршила Задруга, толико о томе да се ради на било чему што ће нас вратити у нормалне токове, ништа ми не улива наду да ће институције ићи ка томе да се то не промовише".

Школска година се завршава 6. јуна, а финале ријалити програма Задруга на Телевизији Пинк, често критикован због учешћа осуђених криминалаца или других оптужених за тешка кривична дела и неморал и насиље, најављено је за 8. јун.

У данима који следе, страдалој деци и младима у масовним убиствима биће дат 40-дневни помен.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]