Карцином и здравље: Како саопштити и прихватити дијагнозу рака

Када је јула 2013. године Нишлијка Лепосава Милутиновић због непријатности коју је осећала испод груди отишла лекару, није мислила да ће на кревету уз ултразвучни апарат доживети шок.

Док је радиолог радио преглед, рекао јој је да јој је жучна кеса препуна камења и да има сенку на јетри.

Слутила је да се иза те сенке крије нешто опако.

„Тумор често прво назову сенком, пре него што имају храбрости да кажу да је тумор. Ја сам то знала. Тата ми је умро од рака на плућима", прича Лепосава за ББЦ на српском осам и по година касније.

„За мене је то на оном кревету био шок. Када сам изашла из ординације, у том тренутку сам већ сахранила себе. Већ сам почела да размишљам како имам још неколико месеци живота. Била сам паралисана."

Дефинитивну дијагнозу рака јетре добила је два месеца касније, а захваљујући бризи лекарке која јој је саопштила налазе, почела је оптимистичније да посматра болест.

Лекари у Србији годишње неколико десетина хиљада пута изговоре за многе од исто толиког броја пацијената најтежу дијагнозу до тада.

Око 40.000 људи у Србији годишње добије дијагнозу малигне болести.

Како ће је прихватити и проћи даље кроз лечење, умногоме зависи од начина на који им лекари саопште резултате и какви су даљи кораци, сагласни су сви - и пацијенти, и лекари, али и психолози.

Ово су приче Лепосаве, Драгане, Горице, Предрага и лекара и психолога који ту болест добро познају.

Погледајте видео о тома могу ли мРНК вакцине да помогну у лечењу рака

Лепосава Милутиновић, рак јетре: „Писала сам тестамент, али ми је лекарка улила оптимизам и сачувала живот"

Лепосава је живела безбрижно до јула 2013.

Чувала је унуке и радовала се сваком тренутку живота.

Непријатност у пределу стомака испод груди био је разлог да се обрати лекару.

Од ултразвука на коме је добила наговештај да нешто није у реду, до налаза хистопатолога и добијања дијагнозе, прошла су два месеца.

Лепосава је све то време слутила о чему се ради, али никоме није говорила.

Плашила се како ће њени најближи реаговати.

„Много ми је било тешко. Ни са ким нисам причала осим са кумом. Она је докторка и професорка на Медицинском факултету.

„Била је са мном и на ултразвуку и од почетка упућена у све."

Лепосава је борбу са раком прошла са оцем, па је зато бринула и размишљала шта да каже деци.

Одучила је да им до добијања налаза патолога, не говори ништа.

У међувремену су јој долазиле најцрње мисли.

„Писала сам тестамент, размишљала шта ћу коме да кажем, како ће ми читати песму Мике Антића као некролог.

„Много ми је било тешко, признајем.

„Живело ми се. Деца су добра, имам унучад, све је некако лепо ишло у животу.

„Много ми је било тешко, много несанице, много размишљања како је то све болно и тешко, за мене физички, за децу психички", присећа се Лепосава како су пролазила два месеца до добијања коначне дијагнозе.

По њу је отишла на Клинику за ендокринологију Клиничког центра Србије у Београду.

„Срећом, добила сам упут за Београд и наишла на изврсну докторку.

„Када сам у јесен 2013. дошла код ње, када ми је рекла да то може да се оперише, осетила сам се мало боље", прича ова Нишлијка.

Докторка јој је, каже Лепосава, све лепо објаснила, била јој је подршка и уливала наду да ће наставити да живи.

„Мој живот је био у њеним рукама и захваљујући њеном залагању, ја сам и данас да не кажем здрава, али сам жива, што је много важно", каже Лепосава.

До скора је ишла на шестомесечне контроле, а сада се са лекарком виђа једном годишње на контролном прегледу.

Пред одлазак на контролу, каже, постоји мали страх да вести опет не буду лоше, али када изађе из ординације са добрим резултатима „лети кроз ходник".

„Радујем се животу. Лепо је. Живот је леп. То ми је постало гесло."

Рак јетре убраја се у ретке туморе и према последњим доступним подацима Међународног центра за истраживање рака Светске здравствене организације, током 2020. године широм света дијагностикован је код око 905.000 људи.

То је чинило око пет одсто од укупног броја малигних обољења регистрованих те године.

У Србији је, према подацима ове агенеције СЗО, током 2020. дијагностиковано 49.043 малигна обољења.

Дијагнозу рака јетре добило је 996 људи.

Горица Ђокић, рак јајника: „Докторка, ја ћу то победити"

Горица Ђокић је имала 47 година када јој је пукла циста на јајнику.

Завршила је на операционом столу, а врло брзо после хируршког захвата, позвала ју је докторка да би јој саопштила дијагнозу рака јајника.

Новембра 2014. године Горица је, каже, доживела преломну тачку у животу.

„Ту се живот мења и дијагноза каналише човека у другом смеру", прича Горица за ББЦ на српском.

Моменте и дешавања у ординацији тог дана никада неће заборавити.

„Докторка је била веома љубазна и професионална у том тренутку.

„Једноставно, приметила сам и ја да хоће нешто да ми каже. Наслућивала сам да нешто није како треба, да није у реду.

„Предухитрила сам је и питала да ли је тешка болест", присећа се тренутка суочавања са дијагнозом.

Осетила је, каже, да је лекарки скратила муке саопштавања дијагнозе.

Докторка је потврдила да резултати нису добри и да Горица има малигно обољење.

„То је неописив моменат. Тренутак када чврсто стојим на земљи, али мислим да лебдим. То је нешто што вас потпуно паралише", прича Горица.

Ипак, успела је, каже, да се сабере и изговори: „Докторка, ја ћу то победити".

„Била је то буквално прва реченица коју сам изговорила када сам се повратила из шока. Како, не знам, али сам то рекла", каже ова 55-годишња Београђанка.

Осетила је да је докторки тада лакнуло.

„Видела је у мени борца, неког ко хоће да се бори и неће лако да се преда."

Тако је изгледало прво Горичино суочавање са дијагнозом рака.

Није знала ништа о њој, али је била спремна да настави лечење и да слуша лекаре.

Код добијања дијагнозе малигне болести, важно је не препустити јој се, прича она.

„Ако тако заиста човек гледа и рационализује болест, сигурно ће имати резултата. Све потиче из главе. Ово је борба и са самим собом.

„Не можемо да кажемо да је то крај, да је то смрт.

„Заиста морамо још једном да сагледамо ствари, да упознамо дијагнозу, да упознамо начине лечења, да верујемо лекарима, да верујемо себи, да верујемо у Бога или у шта год да се ухватимо", прича Горица.

Рак је у њеном случају био у почетном стадијуму, али на првој операцији није било уклоњено све.

Уследила је друга операција, а затим шест хемиотерапија.

Све то, уз опоравак, трајало је 17 месеци.

„Толико ми је било потребно да се вратим", каже Горица.

Било је тешких момената, али је имала јасан циљ - желела је да се излечи.

Она каже да у оваквим случајевима, какве год да су прогнозе, пацијент мора да има такав циљ.

Горица сада живи „колико-толико нормално", труди се да минимизује главне окидаче стреса и иде на редовне шестомесечне контроле.

„Живим од контроле до контроле.

„Када одрадим контролу, у једном периоду сам мирна и онда опет тако до наредне магнетне резонанце, тумор маркера и одласка лекару са резултатима."

Каже да живи опрезно и ослушкује организам.

„Опрезна јесам, али не живим у параноји и страху. Страх није савезник.

„Он је највећи непријатељ и ако се њему предате, паралисаће вас. Нисам желела да ме страх савлада."

Према подацима Међународне организације за истраживење рака, током 2020. у свету је установљено 313.959 дијагноза рака јајника.

У Србији је утврђен у 967 случајева.

Према подацима Америчког института за истраживање рака, Србија је у 2018. имала највећу стопу оболевања од рака јајника на свету.

Светска коалиција за борбу против рака јајника проценила је 2018.да ће у свету до 2035. године стопа оболевања од овог малигнитета порасти за око 55 одсто годишње, а смртност за око 67 одсто.

Предраг Слијепчевић, леукемија: „Овакве дијагнозе треба саопштавати у присуству психолога"

Предраг Слијепчевић је дијагнозу рака добио не једном, већ четири пута.

Леукемија му је први пут дијагностикована 2008, а болест се наредне четири године још три пута враћала.

Сва четири пута, дијагнозу му је саопштавала једна од две лекарке које су га лечиле.

Захваљујући начину на који му је све саопштено и приступу лекара, он је, каже, данас жив.

„Једна је отворенија, директнија, попут мене, што у таквим ситуацијама може да буде лоше, јер ми употребимо речи тачно, изворно, тачно говорећи оно што јесте, али се то разуме као страшно.

„Друга лекарка је много мекша, много нежније, са много више емпатије изговара то и више приђе човеку", прича Предраг за ББЦ на српском.

Његовом карактеру више одговара приступ прве лекарке и каже да би управо начин саопштавања дијагнозе могао да се усклади са тим какав је пацијент.

„Било би добро да може да се бира по карактеру пацијента ко ће му и како то изрећи, али, нажалост, то не може.

„Базично, прва докторка коју сам поменуо саопштава то на један тврђи начин и човека одмах припрема за борбу, која је евидентно потребна.

„Ја сам због тога жив. Она ми је у првом разговору рекла оно што је било важно да чујем.

„Срећом, ја сам то умео да чујем. Неки други пацијенти нису и зато су умрли.

„Када се мекше објасни, ни то неки људи не чују. Све зависи од пацијента", прича Слијепчевић.

Код саопштавања дијагноза болести које су смртоносне, пацијент је прво у шоку и зато је приступ лекара јако важан, додаје.

„Ем је човек у шоку, ем ако му не кажеш довољно јасно да мора да се бори, ако му смањиш количину опасности, он неће ангажовати све своје ресурсе, јер се неће довољно уплашити и забринути.

„Са друге стране, ако му кажеш превише, он помисли да је мртав. Почне да паничи. Зато је важно наћи средину", каже Предраг.

Слијепчевић сматра да би овакве дијагнозе пацијенту требало да се саопштавају у присуству психолога, који ће одмах после тога наставити да ради са њим.

„Степен преживелих би био значајно већи у том случају."

Колики год да је шок, важно је остати иоле рационалан, објашњава Слијепчевић.

„Човек мора да пронађе снагу у себи да би могао да преживи и суштински човек себи може значајно да повећа шансу начином размишљања и понашања."

Слијепчевић из сопственог и искуства бројних пацијената са којима је у контакту, каже да се лекари труде да помогну максимално пацијенту, али да су и сами под стресом због саопштавања вести и борби пацијената.

„И лекари су људи. И лекари се распадају и то више него пацијенти, јер су драстично више изложени притиску.

„Моја количина задивљености њиховом снагом да издрже да им толико пацијената умире је неописива."

Погледајте и причу о борби Катарине Тривић са леукемијом

У Србији је током 2020. дијагностиковано 1.054 случаја леукемије, подаци су Међународне агенције за истраживање рака, док је широм света исту дијагнозу добило око 470.000 људи.

Леукемија је те године била десета најсмртоноснија малигна болест широм света и однела је око 311.000 живота.

Драгана Тодоровић, рак дојке: „Оптимизам је кључ"

Када је пре неколико година Драгана напипала куглицу величине грашка на левој дојци, отишла је гинекологу у једну приватну клинику.

„Ма, није то ништа. Вероватно масно ткиво или нешто слично. Да нисте тако витки не бисте то ни приметили", рекла јој је докторка.

Годину дана касније, добила је сасвим другачији одговор од гинеколога у градском дому здравља.

„Безазлено зрно грашка је за 12 месеци порасло толико да се већ могло видети голим оком", прича 49-годишња Драгана.

„Ово мора одмах напоље, рекла ми је докторка после ултразвучног прегледа.

„Вероватно је фиброаденом, бенигни тумор. Заказала сам вам операцију на Онколошкој клиници, код првог хирурга који је био слободан", присећа се Драгана лекаркиних речи.

Порицала је у првом тренутку у себи оно што је чула.

Уследила је операција, а увече када је попустила анестезија, осетила је болове и схватила да уместо једне, има две ране.

Стигле су и лоше вести.

„Морао сам да те исечем и испод мишке јер је тумор изнад твоје дојке ипак био малигни, али се није даље проширио. На срећу, и све испод мишке јечисто", рекао јој је хирург.

Драгана каже да не постоје речи којима би описала како се тада осећала.

„Могу само да опишем физичке манифестације: утрнуле су ми усне и прсти на рукама. Занемела сам."

Операција је била први корак, а да би се потпуно решила болести, морала је на зрачење.

„Скоро два месеца сам свако вече, осим викендом, ишла у болницу на зрачење. Дуго, напорно, фрустрирајуће.

„Појачајте исхрану, радите на имунитету, јер зрачење не боли али исцрпљује организам. Након једне терапије ваше тело се осећа као да је изгубило неколико хиљада калорија, говорио ми је радиолог, а ја га нисам озбиљно схватила.

„Живела сам нормално, опуштено. Излазила сам увече, радила преко дана и правила се као да све могу.

„А нисам могла, без обзира на душу која ми је давала снагу."

Много је смршала и сваки вирус у граду ју је, каже, закачио.

„То је био мој начин да се изборим са зеленим зидовима болнице које сам морала да гледам свако вече, са болном кожом која је постала бордо после две недеље зрачења, са несносним сврабом потом.

„На плафону собе у којој се ради зрачење налазе се фотографије облака. Пронашла сам један у облику срца. За мене је то био знак да ће све бити у реду."

Драгана каже да је оптимизам кључ сваког успеха, па и борбе против карцинома и многих других болести.

„Схватила сам то у болници дивећи се женама које су се шалиле на рачун сопствене асиметрије после операције, херојима чију снагу сам упијала."

После карцинома плућа, рак дојке други је по броју дијагностиковнаих у Србији.

Током 2020. године, дијагнозу овог малигног обољења добиле су 6.724 жене.

Реч онколога:„Најтеже је некоме рећи најгору дијагнозу и истовремено улити наду да није крај"

Ивана Минић је медикална онколошкиња у Институт за онкологију и радиологију Србије (ИОРС) и бар једном дневно пацијентима саопштава лоше вести.

„Те вести се односе на постављену дијагнозу, активност малигне болести, поремећај у раду и функцији органа, недоступност адекватних видова лечење, утицај лечења на каснији живот", прича за ББЦ др Минић.

Каже да нико не воли да саопшти лошу вест, али да је од лоших вести горе лагање и обећавање немогућег.

„Изневерене наде су још један пораз, а тим људима је то најмање потребно у том тренутку", прича др Минић.

„Да ли је теже мени да саопштим лошу вест или мом пацијенту који би требало да је прими?

„Ми морамо да имамо вентиле и механизме да се боримо са стресом који овај посао носи, али не сме се заборавити да је та прича пацијентова - не наша", прича др Минић која учествује у доношењу конзилијарних одлука.

Конзилијум лекара одлучује о лечењу пацијената.

После одлуке конзилијума, поједини пацијенти ИОРС-а упућују се даље лечење на одељењу нуклеарне медицине.

Реч је о пацијентима којима је оперисан карцином штитасте жлезде.

Пацијенти обично већ на то одељење долазе упознати са чињеницом да имају рак, али се дешава и да први пут управо од запослених на том одељењу чују дијагнозу, као и даљи ток лечења и прогнозе.

„Када неком треба да саопштите да има малигну болест, најтеже је кроз исту реченицу рећи да је то озбиљно, али да није неизлечиво, да није нерешиво", прича др Марина Поповић која ради на овом одељењу.

„Некоме кроз једну реченицу треба да кажете најгору дијагнозу у његовом животу до тада, а том истом реченицом треба да му улијете наду да то није крај свега, да практично на томе може да се ради.

„Мени је најтеже да нађем равнотежу између та два, јер не реагују сви исто", прича др Поповић.

Додаје да колико год се временом лекари навикну и да им изговарање таквих дијагноза постане нормална ствар, увек када први пут прича са пацијентима, размишља шта је њима у глави и како ће реаговати.

„Неизвесност како ће неко реаговати када му се саопшти дијагноза је стварно тешка.

„Увек је непредвидиво, а трудите се да дате неком сваку информацију, да га не ускратите било чега, да он мисли да је све супер јер је завршио са операцијом, а са друге стране не желите ни да неком уништите наду да ће сутра бити све добро", прича др Поповић.

С обзиром на карактеристике самог малигнитета штитасте и чињенице да је у више од 90 одсто случајева реч о карциномима који су добри хистопатолошки, саопштавање је мало лакше у односу на друге врсте рака, каже она

„Треба на неки начин представити пацијенту да је болест добра, да је можда најбоља дијагноза од свих које се могу добити, али не можете да се опустите и да одете кући и то је то.

„Рак је рак, какав год он био.

„Важно је наћи равнотежу како некоме да кажете да ће бити добро, али да није завршио са нама, и мени је то најтеже."

Одељење на коме она ради, налази се у подруму Института и има посебну собу за изолацију пацијената који добијају терапију радиоактивног јода.

Када попију капсулу, која би требало да уништи све остатке ткива жлезде, као и метастазе ако је до њих дошло, пацијенти се смештају у изолацију, јер нису безбедни за околину.

„Пошто смо ми друга линија лечења карцинома штитасте жлезде, после хирургије, оно што пацијенти најтеже поднесу је што мисле да ће хирургијом решити све и онда када дођу код нас, од старта су истраумирани јер мисле да је све готово, а сад ипак има још нечег.

„Прво су оперисани, мислили су да је добро, али је ипак малигно, па им је то неко саопштио после операције, па излазе на конзилијум и онда им се каже да су оперисани, да је то извађено, али да није довољно.

„Онда генерално код нас сви долазе у страху", објашњава др Поповић.

Упознајте МладиЦе - имали су рак, а данас помажу деци и младима с истим проблемом

Докторки Ивани Минић најтеже је да саопшти лоше вести младим људима.

„То су одрасли, а ипак деца. За њих је живот тек почео, а већ је наишао на непремостиве препреке. То је јако тешко и стресно", прича Минић.

Додаје да је важна добра комуникација са пацијентима и да се на тај начин створи однос поверења.

„Комуникација са пацијентом је вештина која се стиче и учи", каже др Минић.

Правовремене и разумљиве информације ће пацијенту помоћи да поврати осећај контроле и узме активно учешће у лечењу, додаје.

Докторка ИОРС каже да је велико умеће показати емпатију према пацијенту, задржати објективност и професионалну дистанцу, али уз топлину и поверење и поштовање избора пацијента.

„Врло је важно да се разуме ситуација у којој се пацијент налази као и да се стекне увид да ли је правилно схватио добијене информације", каже лекарка.

Објашњава да пацијент у првом контакту са онкологом обично чује само прве информације, филтриране кроз страх и неизвесност.

Др Поповић каже да пацијенти различито реагују на не баш лепе вести.

„Постоје људи који када чују да имају дијагнозу карцинома, доживе блокаду, и онда све даље што покушавате да им кажете, до њих не допире.

„Нама некада пацијенти изађу из ординације, а ми имамо утисак да ништа нису слушали", прича ова докторка нуклеарне медицине.

Погледајте и видео о борби венецуеланских лекара током пандемије вируса корона

Објашњава да се дешава да људи плачу, да су узнемирени, често дођу сами и неспремни, а многима је потребно да им ту буде неко од чланова породице.

„Генерално је много страшно када неко крене да плаче.

„То су ситуације у којима морате да саслушате ту особу и да будете нежни према њој, а са друге стране имате обавезу да саопштите дијагнозу, да кажете шта је даљи ризик од болести и зашто мора да прими ту терапију".

Када пацијент заплаче, треба застати и смирити га, па тек онда наставити са објашњавањем даљег процеса.

Има и пацијената који потпуно рационално прихвате информације и спремни су одмах за наставак терапије, објашњава докторка.

Поповић каже да је саопштавање још теже у случају повратка болести.

„Саопштити дијагнозу је једно, али саопштити исту дијагнозу други пут је стварно страшно", каже она.

Лекари су, макар на одељењу где она ради, развили одбрамбени механизам.

Воде се тиме да је колико год пута имају нешто лоше да кажу, толико пута имају и позитивну мотивацију да знају из искуства да ће пацијент бити добро и да ће му помоћи.

„Мислим да је та равнотежа између добрих и лоших вести нешто што ме одржава.

„Позитивна сатисфакција је када неко дође и каже вам да је добро зато што сте га саслушали, зато што сте му помогли", каже др Поповић.

Др Минић прича да је у послу упознала изванредне људе, „громаде храбрости и пожртвовања".

„Сви они оставе неки траг и сећање, и надам се да ме чине бољим човеком. Лекције добијамо свакодневно", каже др Минић.

„Не саопштавамо ми само лоше вести, саопштавамо и добре. И то би требало знати и умети. Радовати се и не узимати заслуге на себе", додаје.

Менталне кризе лекара

Због рада са људима који болују од малигних болести, лекари наилазе на кризе, које су према речима др Минић неминовне.

„И ми смо само људи, тешко је остати непристрасан.

„Поред породице, пријатеља, животног стила, на располагању нам је и наше психолошко саветовалиште", прича.

Др Поповић додаје да је потребна већа психолошка подршка здравствених радника у Србији генерално, а нарочито оних који раде са онколошким пацијентима.

„Било би добро да на неки начин постоји обавеза да се у одређеном временском периоду јавите психологу, да попричате.

„Код нас постоји та чувена реченица - пацијенти ће са овог Института да оду, али ми не одлазимо никад.

„Ми смо одабрали то да радимо и зато сви када оду на одмор, првих пет дана буду под огромним стресом, јер буквално нисмо ни свесни шта све слушамо и кроз шта све пролазимо, јер некако то схватамо као посао."

У установи у којој ради постоји психолошка подршка како за пацијенте, тако и за лекаре, али др Марина Поповић никада није отишла на разговор.

Реч психолога:„Потребна је подршка и за лекаре и за пацијенте"

Као психолошкиња у саветовалишту на Институту за онкологију и радиологију Србије ради др Марија Андријић.

Каже да је постављање дијагнозе малигне болести изузетно стресан догађај који најчешће уводи особу у такозвану психолошку акцидентну кризу, која захтева висок степен психолошке укључености и ангажовања.

„Од прве сумње на малигну болест па до краја захтевног и дуготрајног онколошког лечења оболела особа се може суочити са различитим, веома болним психичким реакцијама.

„Заблуда је да је особа која доживљава ова емоционална стања психички слаба.

„Управо супротно, дати себи дозволу на испољавање емоција одраз је унутрашње снаге, храбрости и спремности да се властита реакција прихвати као људска и природна", објашњава др Андријић за ББЦ на српском.

Погледајте и причу о менталном здрављу током пандемије

Шок и неверица су најучесталије и прве реакције при саопштавању дијагнозе малигне болести.

„Особа често наводи да се осећа утрнуло и укочено. Најчешће није у стању да одмах прихвати и обради информацију, већ верује да је дошло до неке грешке у дијагностици.

„Услед емоционалне залеђености може се јавити и немогућност да се изрази било која емоција.

„У таквим стањима веома је тешко слушати и запамтити било шта друго што би лекар саопштио, а везано је за дијагнозу, прогнозу и лечење", каже психолошкиња Института за онкологију и радиологију Србије.

То стање је краткотрајно и пролазно, а тада, као и у читавом периоду лечења, важна је подршка породице и пријатеља.

После почетног шока, најчешће се јављају мање хаотична али болнија емотивна стања, прича психолошкиња.

„То су страх, забринутост, узнемиреност, љутња, туга, осећај кривице, усамљености, доживљај беспомоћности, промене у расположењу, тешкоће у концентрацији, поремећај у спавању, исхрани или дневном функционисању."

У таквим тренуцима, објашњава, разговори са психологом могу бити од користи и веома значајни посебно у критичним тачкама лечења.

Ко и како саопштава дијагнозу рака?

Марија Андријић каже да дијагнозу малигне болести треба „увек да саопшти лекар, који је једини компетентан да адекватно информише и објасни пацијенту план и циљеве лечења".

„Важно је да пацијент стекне поверење у онколога који ће га упутити у све изворе подршке и оснажити га да буде активан у свом лечењу.

„Нажалост, дешава се да се дијагноза болести не саопштава увек на адекватан начин, тако да пацијенти некада сами из налаза прочитају дијагнозу, добију информације путем телефона или им то саопшти неки члан породице."

Психолошка подршка лекарима

И лекари су због оваквих дијагноза и лечења изложени стресу, а према речима психолошкиње Андријић, „здравствена професија подразумева рад у средини која сагледава лекаре и медицинске сестре као свемоћне суперхероје".

„У многим културама као и код нас постоји уверење да добар доктор не треба да се жали, не осећа бол, нема психичке тегобе и може безусловно да прихвата све притиске на послу.

„Лекари и медицинске сестре који показују симптоме стреса доживљавају се као слаби и неадекватни за обављање здравствене делатности", прича психолошкиња Института за онкологију и радионлогију Србије.

Погледајте и видео о менталном здрављу током пандемије

Срећом, додаје, и то се мења.

„У последње време на мала врата улази феномен синдром сагоревања на послу који управо указује на потребу да се о менталном здрављу лекара и медицинских сестара поведе рачуна.

„Истраживања нам говоре о драматичном проценту сагорелих здравствених радника и последицама који он оставља на безбедност пацијента и здравственог система уопште."

Психолошкиња из Института за онкологију и радиологију Србије каже да је у тој установи доступна стручна психолошка подршка запосленима и да на разговоре код психолога поред пацијента долази и лекаре и медицинске сестре што се у пракси показало као јако корисно.

„Посао онколога и онколошких сестара је изузетно психички захтеван.

„Наше скорашње истраживање је показало да се већина запослених осећа емоционално исцрпљено због природе посла."

Каже да се током дугог онколошког лечења, лекари и медицинско особље вежу за пацијенте.

„Наши запослени се суочавају са акумулираном патњом деце, адолесцената и одраслих.

„Није ретко да осете тугу због губитка или смрти пацијента, неизвесност за исход лечења, преиспитивање одлука, осећај кривице, љутње или превелике одговорности.

„Све ово утиче и на њихов професионални и приватни живот", закључује психолошкиња.

Према подацима Међународне агенције за истраживање рака из 2020. године, што су уједно и последњи доступни подаци, у Србији је у тој години потврђено око 49.000 дијагноза рака.

Било је највише дијагноза рака плућа (8.048), дојке (6.724) и дебелог црева (5.989).

По учесталости следе рак простате (3.144), бубрега (2.549), панкреаса (1.589) и материце (1.539).

Светски дан борбе против рак установљен је 2000. године на првом Светском самиту против рака који је одржан у Паризу.

На овом састанку, лидери владиних агенција и организација за борбу против рака из целог света потписали су Париску повељу против рака, документ који садржи 10 чланова који оцртавају заједничку глобалну посвећеност побољшању квалитета живота пацијената оболелих од рака и континуираном улагању у унапређење истраживања, превенцију и лечење рака.

Светски дан борбе против рака обележава се 4. фебрура.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]