Северна Македонија, Балкан и земљотрес: Како се Скопље уздигло из рушевина и помирило свет пре 60 година

Јулска жега као да је зауставила време на улицама Скопља, престонице Северне Македоније, док ретки пролазници последњег дана радне недеље пролазе покрај Музеја града.

Невољно бришући зној са чела, полусклопљених капака у одбрани од сунца, лењо бацају поглед ка сату на каменој фасади старе, делимично урушене зграде.

Раздвојене под оштрим углом, казаљке светло зелене боје тешком муком одолевају рђи и показују „5.17".

Двоумећи се да ли је сат покварен или је време заиста стало, бацам поглед у супротном смеру, ка сату на левом ручном зглобу, а он показује „15.47".

„Није он ту да показује време, него да се не заборави земљотрес", добацује ми уз широк осмех омањи, тамнопути човек у касним четрдесетим годинама, видевши да трагам за одговором.

Пре 60 година, сат се зауставио баш у 5.17 ујутру, у тренутку када је 26. јула 1963. године Скопље погодио најразорнији земљотрес у новијој историји града, а ова зграда тада је била Главна железничка станица.

Време је тада на тренутак застало и за Мирјану Симеоновску, осмогодишњу девојчицу из највећег града некадашње југословенске републике, која је са родитељима живела на четвртом спрату зграде у центру Скопља.

„Спавала сам са мајком у соби када се догодио први потрес, а током другог, неколико тренутака касније, срушио се зид и на мајку је пала бетонска плоча, а на мене неколико цигли и малтер", препричава данас 68-годишња Мирјана за ББЦ на српском.

Њен отац је у том тренутку био у дневној соби, спремао се за посао, отрчао је до прозора и „видео како се суседне зграде руше".

„Схватио је о чему се ради и дошао до собе да нам каже да се не плашимо, а када је отворио врата, видео је испред себе провалију - тај део стана се скроз срушио, а мајка и ја смо биле под рушевинама", присећа се ова Скопљанка.

У земљотресу јачине 6,9 степени Рихтерове скале у Скопљу страдало је 1.070 људи, око 4.000 било је повређено, велики део града је порушен, а више од 100.000 становника остало је без домова, наводи се на сајту енциклопедије Британика.

Сматра се најсмртоноснијим земљотресом у земљама бивше Југославије.

Осим по разорним последицама и великом броју погинулих, Скопље је током седме деценије 20. века остало упамћено и као „град солидарности" због велике и ефикасне акције обнове града у којем су учествовале десетине земаља света, напомиње архитекткиња Даница Павловска-Циги за ББЦ на српском.

„Развој града је постао динамичан, добио је нови печат модернизма и детаља, из међународне помоћи су проистекле значајне и нове идеје, попут плана Кенза Тангеа, који се и данас изучава на факултетима широм света", каже бивша председница Асоцијације архитеката Северне Македоније.

План реконструкције Скопља осмислио је јапански архитекта Кензо Танге, који је претходно сличне идеје спроводио у Луци Токија и Хирошими, али су у рад били укључени стручњаци из Уједињених нација, Пољске, Југославије, Немачке, Америке и других земаља.

„Мастерплан за Скопље" био је први пројекат који је Јапанац водио ван матичне земље, „почетак његове иностране каријере" и „прекретница", описује Норитака Танге, архитекта и син Кенза Тангеа, за ББЦ на српском.

Док су водећи стручњаци из различитих земаља Скопље учинили „лабораторијом иновативне архитектуре", и град је дао сопствени допринос свету - помогао му је да, макар краткорочно, преброди хладноратовске поделе, каже Мирјана Лозановска, професорка архитектуре на Универзитету Деакин у Аустралији.

„Био је ово свакако најважнији пројекат сарадње међу земљама које су биле на различитим странама током Хладног рата, а УН су подржале овај пројекат више него било који други у то време.

„То је стварно показало жељу света да буде уједињенији, па се због реконструкције Скопља дошло од тога да се чекало ко ће први притиснути дугме (за нуклеарни напад) до жеље да свет буде више хомоген и да се миром превазиђу поделе", напомиње стручњакиња за ББЦ на српском.

'Од Скопља ни 'С' није остало'

Највећа природна катастрофа која је погодила Скопље у 20. веку затекла је тада 14-годишњу Фанче Павловску у Градској болници у центру града.

Тамо је примљена три дана раније због операције слепог црева, а 26. јула у пет часова ујутру медицинска сестра ју је посетила како би јој измерили температуру, присећа се пензионерка у разговору за ББЦ на српском.

„У 5.15 дошла је тачно до мог кревета да узме топломер, а два минута касније почела је цела зграда да се љуља и да крцка.

„Како је мој кревет био до прозора, парчићи стакла су почели да падају по мени и сестра се вратила, брзо ме зграбила и ставила ме је испод оквира од врата, који су у болници били јако широки", сећа се сцена од пре 60 година 74-годишња Скопљанка.

Иако се љуљала, болница се није урушила, а када је потрес завршен, особље је повело пацијенте ван зграде.

„Успела сам да сиђем негде око 5.40, са свих страна су били повређени људи, али ја тада још нисам знала да је то био земљотрес, већ сам мислила да смо нападнути или бомбардовани, јер је такво било време и то ти је прво падало на памет.

„Тек око 11 часова сам срела пријатељицу моје мајке, коју сам упитала шта се догађа и да ли нас бомбардују, а онда ми је она рекла да није то, већ да се догодио земљотрес - од Скопља ни 'С' није остало", описује весела жена.

Павловска је 1963. године била једна од укупно 218,9 хиљада становника Скопља, показују подаци сајта worldpoulationreview.com.

Око половине њих за само неколико минута изгубило је домове.

Ова природна непогода „изменила је целу физономију" града који лежи на реци Вардар, каже за ББЦ на српском Јасмина Најдовска, историчарка из Државног архива у Скопљу.

Најдовска је једна од организатора изложбе „Пад и успон Скопља", која ће поводом 60. годишњице земљотреса бити организована у Градској скупштини.

Први у низу потреса трајао је 20 секунди, а неколико њих га је пратило, додаје она.

„Први је био и највећи, он је практично и изазвао сва оштећења и био најразорнији за Скопље, они после њега били су много мањи", описује Најдовска.

Погледајте причу људи који су преживели земљотрес у хрватској Петрињи 2020. године:

Док је највећу штету претрпео ужи центар града и насеље Карпош, било је и делова Скопља који нису значајно страдали у земљотресу.

Један од њих је и Кисела вода, данас једна од централних градских општина, а тада периферно насеље македонске престонице.

У њему је са породицом живео 20-годишњи студент Симеон Стојановски, кога је тог 26. јула 1963. године „пробудило некакво дрмање кревета".

„Чуо се и неки звук, као да неко корача, брујање...

„Знао сам одмах шта је, али дотад никада нисам осетио земљотрес - истрчао сам из куће, на спрату су били бака и дека, који су се брзо спустили доле, а отац, мајка и брат су били на селу", присећа се у разговору за ББЦ на српском овај витки 80-годишњак изразито плавих очију.

Скопљанац каже и да неко време није могао да се освести после земљотреса.

„Некако је чудно, рекао бих да је то био шок, а не страх или нешто друго", описује пензионер вртећи главом.

Када се уверио да су му сви укућани добро, а кућа неоштећена, Симеон се упутио на узвишење у близини куће, како би осмотрио шта се догодило у граду, али то није помогло, па је одлучио да се спусти у град.

Живот под рушевинама у мирису 'тела и паљевине'

Стојановски је убрзо преко радија сазнао да је „Скопље порушено", а када је стигао у центар града, уверио се да су лоше вести истините.

„Прошетао сам целим центром, који тада није био много велик и имао сам шта да видим.

„Рушевине свуда около, а људи којима је неко преминуо или остао затрпан под рушевинама су плакали, владало је потпуно стање шока", препричава 80-годишњак.

Када се широм Југославије сазнало за несрећу у Македонији, председник Јосип Броз Тито обећао је помоћ најјужнијој републици.

„Сви народи Југославије ће се удружити како бисмо ублажили невољу која се надвила над вашу републику", рекао је Броз, пренео је ББЦ.

Југословенска народна армија (ЈНА) била је прва која је притекла у помоћ Скопљанцима, како би се спасили рањени и рашчистиле рушевине, док је Броз посетио град три дана после потреса.

Међу првим одредима који су ушли у град после катастрофе били су они из Струмице, места на југоистоку Македоније, у којима је служио Стеван Рајн из Земуна.

У Скопље је стигао „негде око поднева", а сећа се да је била „велика врућина", каже онижи пензионер за ББЦ на српском.

Распоређени су да рашчишћавају рушевине дотадашњег Хотела Македонија и делимично оштећене железничке станице, на којој се сат зауставио у тренутку потреса.

„Био сам младић од 23 године, а гледао сам тела мртвих, покидане руке и ноге...", набраја Рајн, кратко застаје, па наставља.

„Ту је било баш много мртвих, осећао се мирис паљевина и тела - сви смо дрхтали, по два или три дана нисмо ни јели, ни пили воде, повраћали смо", присећа се он немилих призора.

Тамо су затекли и „преплашен народ", али су мештани према војницима били „фини" и захваљивали су се на помоћи коју су им пружили, каже Рајн.

И годинама касније, овом пензионеру у сећање навиру призори које је видео у Скопљу, граду у који се ни после 60 година више није враћао.

„Остане ти то, и сада бих могао да се сетим слика и да их нацртам - толико пута се и сада сетим тога", прича 83-годишњак.

Кад 'оседиш преко ноћи'

Док се овај војник борио са потресним призорима које је свакодневно гледао, породица Мирјане Симеоновске проживљавала је већу драму.

Пошто се стан њене породице урушио, ову осмогодишњакињу „брзо су извукли уз мале огреботине".

Али, њена мајка прошла је знатно лошије - прво је морала да сачека да стигне помоћ како би подигли бетонску плочу и ослободили је испод рушевина.

„Мајку су после тога морали да задрже у болници, јер јој је поломљен кук, карлица и бутна кост - оперисали су је у мобилној болници у Куманову, а после су је пребацили у Ниш, затим и у Београд", каже Симеоновска.

У тренутку земљотреса, брат јој је боравио код рођака у Новом Саду, граду на северу Југославије, а родитељи нису желели да му кажу шта се десило како се не би забринуо.

„Али, како то обично бива, отишао је до трафике и видео на насловној страни 'Илустроване политике' нашу срушену зграду.

„Једва су га убедили да смо преживели", присећа се 68-годишњакиња из Северне Македоније.

Убрзо је већи део њене фамилије евакуисан из Скопља, али не и отац, који је „морао да иде на посао", прича Мирјана.

„О стресу који је преживео за време и после земљотреса сведочи чињеница да му је преко ноћи коса оседела", истиче.

За разлику од Мирјанине, у породици Фанче Павловске није било повређених у земљотресу.

Готово и да је читава породица остала на окупу - сви су били заједно, осим ње.

Пошто је напустила Градску болницу у којој је дочекала потрес, 14-годишња девојчица је преспавала у „монтажним баракама", а наредног дана су је превезли у Врањску Бању, нешто северније од данашње границе Србије и Северне Македоније.

„Пошто нисам видела брата, сестру, мајку и оца и нисам знала шта се њима десило, одлучила сам да побегнем у пиџами, јер ми је све остало у болници у Скопљу.

„Стигла сам до Врања и по целом граду сам се распитивала да ли је неко чуо нешто о мојој породици, мислила сам да су и они у Врању", наводи Фанче.

Када потрага није дала резултате, аутобусом се запутила у Скопље.

„Када сам стигла, прво сам видела мајку - сазнала сам да су сви добро.

„Сестру и брата су послали код бабе и деде у Ресен на југу Македоније, а кућа нам је остала практично нетакнута", присећа се како је одахнула.

Али, недаћама није био крај.

„Таман што сам ушла у кућу да се оперем и да се обучем, ето стижу полицијска кола из Србије - у Врању су се секирали што је нестала 14-годишња девојка и дошли су код мајке да провере, а она им рече 'ево, само што је дошла'.

„Опростили су ми пошто сам била малолетна и доживела сам стрес, само су записали да сам жива и здрава код родитеља и мајка је морала да потпише", сада са осмехом прича 74-годишња Скопљанка.

'Шатори и страхови'

Када је потрес престао, муке се нису завршиле за мештане Скопља.

Напротив, тек су почеле.

Породица Симеона Стојановског, који је 1963. имао 20 година, наредних месец дана није ноћила у кући, иако тај објекат није био видно оштећен земљотресом.

„Људи су спавали по парковима, а ми смо спавали у шатору у дворишту куће можда и месец дана због страхова од новог рушења", прича Симеон.

Размишљајући како да помогне у санацији штете, пријавио се да „преноси књиге из порушених факултета и библиотека у објекте који су остали читави", каже Стојановски.

И живот Фанче Павловске наишао је на неочекивано скретање - неколико недеља пре земљотреса, завршила је основну школу и уписала је средњу, са жељом да постане учитељица.

„Требало је да кренем у учитељску школу те јесени, али је она у земљотресу скроз срушена и изгубљени су сви документи", присећа се са сетом 74-годишњакиња.

Одлучила је да лето и део јесени проведе помажући старијима који су рашчишћавали рушевине.

„До октобра сам провела у шаторима са студентима, била сам довољно велика да могу да помажем у санирању штете.

„Нисам могла баш да радим тешке послове, али сам носила воду, храну и друге ствари", прича она.

'Град солидарности'

Мештани и војници нису били једини који су притекли у помоћ Скопљу, већ на том задатку „била ангажована цела Југославија", напомиње историчарка Јасмина Најдовска.

„Све југословенске републике у то време дале су не само људски потенцијал, већ и финансијску помоћ.

„Јосип Броз Тито је одмах издао наређење војсци да дође у Скопље и помогне у спашавању и санацију штете.

„Мислим да данас то не би било тако брзо и због другачијег државног и друштвеног уређења, али и због тога што више нисмо једна, велика држава", каже она.

И у годинама након несреће, у Југославији је издвајано 15 одсто укупног дохотка за помоћ највећем граду тада најјужније републике, пише недељник Време.

У акцију су се врло брзо укључили и странци, а рашчишћавање града трајало је до краја 1963. године, каже историчарка Најдовска.

„Почетком 1964. године саграђени су први монтажни објекти или бараке, како су их називали тада, а поред југословенских република и Уједињених нација, чак 86 других држава пружило је тада помоћ Скопљу, због чега се и данас оно назива градом међународне солидарности.

„Били су ту и Руси, Бугари, Румуни, Финци, Американци, Швајцарци, Италијани, Канађани, Немци, Грци, Пољаци, Португалци, Новозеланђани...", набраја скопска стручњакиња.

Улице, објекти и делови града добијали су називе у част земаља које су донирале помоћ, па у Скопљу и данас постоје Финска и Московска улица, док болница изграђена уз донацију Румуније носи име „Букурешт", по главном граду ове државе.

Само у прве две године, настало је „11 монтажних насеља, школе, обданишта и болнице", каже она.

„Атмосфера после земљотреса је носила велики набој, градили смо нешто ново и своје, нешто у шта смо се заљубили, у град који ће постати наша судбина", каже стручњакиња.

У октобру 1963. године чланице Уједињених нација једногласно су одлучиле да притекну у помоћ Скопљу на захтев југословенског председника Јосипа Броза Тита, наводи се у студији „Оживљавање Скопља", чији су аутори професорка Мирјана Лозановска и њен хрватски колега Игор Мартек.

И док су десетине земаља подржале Југославију у настојању да обнови порушени град, који је тада био један од највећих у земљи, Скопље је учинило услугу и тада подељеном свету.

У атмосфери Хладног рада и затегнутих односа земаља Запада и Истока, те 1963. године дошло је до првог великог пројекта на којем су сарађивали војници, архитекте и други стручњаци из Совјетског Савеза, Јапана, Америке и Немачке, указује професорка Лозановска.

„Председник Тито био је способан да добије тако значајне инвестиције са свих крајева света и поклоне у виду читавих зграда које су дароване Скопљу, а које су градили тимови страних стручњака.

„Овај пројекат је стварно показао жељу света да буде уједињенији и постојање оптимизма да ће свет постати хуманији, пример је великодушности и пожртвованости", додаје она.

Обнова по јапанским идејама

После изградње привременог смештаја за мештане, уследила је и коренита реконструкција града.

Скопска архитекткиња Даница Павловска-Циги описује је као „рез", који „није био само историјски".

Пре него што се приступило обнови, прво је било потребно проценити који објекти би могли да се санирају, а којима нема спаса.

„Успостављени су критеријуми и одређивала се категорија објеката на основу тога колико су оштећени - обележавани су црвеном, жутом и зеленом бојом, чак и са једном, две или три цртице, што је одређивало судбину објеката", објашњава Павловска-Циги.

Али, додаје и да је дошло до неколико грешака у „постземљотресним условима, када нису могли да се покрију сви аспекти процене".

„У том периоду смо изгубили доста вредних објеката - чак и оних који нису морали да се сруше, попут Позоришта, Народне банке или Официрског дома у Скопљу", каже архитекткиња у пензији.

Уједињене нације расписале су 1965. године конкурс за израду плана изградње Скопља, на који су позване четири архитектонске фирме из Југославије и исто толико из света.

Међу њима је био јапански архитекта Кензо Танге, дотад познат по плану уређења Луке Токија и града Хирошиме, који је био уништен атомском бомбом крајем Другог светског рата.

Јапанац је поднео предлог плана 31. маја 1965. године, освојивши 60 одсто прве награде, док је преосталих 40 одсто додељено југословенском тиму стручњака предвођеним архитектама Радованом Мишевићем и Федором Вензлером.

Танге је у плану реконструкције Скопља „додатно развио" идеје које је раније изнео у плану за Токио из 1960. године, применивши их у „реалним околностима", каже његов син Норитака у писаном одговору за ББЦ на српском.

„Идеје које је овде претворио у дело имале су далекосежан значај за будућност просторног планирања градова", додаје потомак славног архитекте.

На каснији изглед Скопља утицао је и рад Тангеа на обнови Хирошиме, у којој је провео велики део младости, наводи Норитака.

„Био је дубоко посвећен реконструкцијама оба града, иако су узроци девастације Хирошиме и Скопља били потпуно различити - први је уништио рат, а други природна катастрофа", описује.

Танге је био задужен за развој центра града, док је главни архитекта за регионални план Скопља био Пољак Адолф Циборовски.

Поред њих, у град су стигле реномиране архитекте из Југославије, Немачке, Италије и других земаља, који су сматрани „великим ауторитетима од светског значаја", каже Даница Павловска-Циги.

„Јавили су се да помогну заиста велики умови у архитектури и урбанизму тог времена и они су уклопљени у једно решење, а ја сам апсолутно због тога и одлучила да будем архитекта касније у животу", прича она.

Професорка Лозановска наводи да су кључни делови плана били да се град развија „линеарно" на север и југ, да се изграде Капија града и Градски зид, као и Трг републике који је требало да се простире на обе обале реке Вардар.

„Многи су се дуго питали где су ти објекти које је Танге изградио у Скопљу, али они не постоје - овај конкурс није расписан за зграду или више објеката, већ за мастерплан развоја града", објашњава.

Иако неколико идеја из плана није касније остварено, многе институције града које су градиле друге архитекте, попут Поште, Железничке станице, Универзитета или Градског трговинског центра и друге, биле су предвиђене пројектом.

„Неки објекти нису урађени по Тангеовом моделу, али када погледате приказ његовог плана из ваздуха и Скопље из ваздуха, можете приметити да је то заиста врло слично", каже Лозановска.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

'Незаборавно искуство које не желим никоме'

Шетајући покрај здања Поште у Скопљу, за око ми запада ишарана фасада, попуцани плочник и бусенови траве у пукотинама бетонске конструкције здања насталог 1974. године.

Неколико стотина метара даље, са друге обале Вардара, на Пошту мотри велика бела зграда Археолошког музеја, изграђеног током пројекта „Скопље 2014", када је град добио ново рухо.

Окружују је десетине високих бронзаних споменика посвећених личностима из македонске историје.

Ове две слике су парадигма данашње Северне Македоније, сматра архитекткиња Даница Павловска-Циги.

„То су урбане структуре које се чувају као мало воде на длану у другим друштвима, јер су атипичне, дају посебност граду, али у Северној Македонији то није случај - опстају само објекти који имају намену и садржај унутра, попут Универзитетског дома или Историјског архива", прича она.

Павловска-Циги је учествовала и у разним иницијативама за очување архитектуре града настале после земљотреса 1963. године.

Једна од акција била је она за очување Градског трговинског центра (ГТЦ), за који каже да је „један од вредних и уникатних објеката" које је град добио после земљотреса.

„Он припада људима који га воле, бранили смо га и успели смо за сада да га одбранимо", каже.

Али, са колегама није успела да добије дозволу да зграду Поште „обнове, оплемене и претворе у музеј архитектуре".

„Неко време је било политичке воље за то, али је касније све пропало", додаје стручњакиња.

Док Павловска-Циги страхује за архитектонско наслеђе града, њена суграђанка Фанче Павловска осети нелагоду сваки пут када сазна да је у близини Скопља дошло до земљотреса.

Отпијајући гутљај црне кафе, Фанче се присећа једног примера - земљотреса из 2016. године, када је у Скопљу измерена јачина од 5,1 степени Рихтерове скале.

„Тада су овде испуцали зидови", показује 74-годишња пензионерка прстом по кући у Финској улици, која је назив добила у част те земље са севера Европе, чијом донацијом је изграђено монтажно насеље после земљотреса 1963. године.

„Све је то једно искуство које сте претходно доживели и не можете да га заборавите - не желим га никоме", каже Скопљанка.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]