Земљотрес у Петрињи и књижевност: Како Крлежа, Андрић и Селимовић лече ране града после потреса

„Разнолики су и многи болови који задешавају људе на овој земљи, гдје се љепшом душом дубље јеца, али ког је један сам' од ових истинских великих болова задесио, брат је мој и пријатељ".

Та реченица Ива Андрића последњих неколико дана, са једне од зграда разрушених у децембарском снажном земљотресу, гледа становнике Петриње.

Знају Петрињци добро о чему Андрић прича - добро су упознали бол и јецало се, али је та патња многе и зближила. Умеју недаће то да учине.

„Верујем да књижевност лечи од живота и проблема у животу. Књижевност је заправо живот, а живот је књижевност", каже за ББЦ на српском Мартина Грбеша из Петриње, ауторка акције Пронађи смисао у граду.

У потресу јачине 6,2 степена Рихтерове скале, који је 29. децембра погодио Петрињу и околину, погинуло је седморо људи, међу којима је и дванаестогодишња девојчица.

Месец дана касније Мартина је рушевине у центру града излепила књижевним цитатима.

„Било ми је важно да цитати говоре о људима, о свакодневници и о градовима", истиче Грбеша, иначе професорка хрватског језика и књижевности.

„Јер град нису само грађевине, град су људи", додаје.

Шта се десило?

Грбеша у разговору за ББЦ каже да јој идеја за акцију дошла „врло стихијски и непромишљено".

„После читавих месец дана преживљавања и сналажења како преживети, хтела сам да делујем у смеру онога што јесам и што радим - а то је књижевност", наводи она.

„Књижевност је обележила цео мој живот, то је нешто што волим, живим и радим".

Зато је изабрала, како каже, 25 „свевременских цитата" и њима украсила рушевине.

Највише има Крлеже, али и Андрића, Селимовића, па и Толкина, а Грбеша истиче да их није бирала по националној или жанровској припадности.

„Ови цитати, када их пресликате у било које време, савршено могу да опишу ситуацију у којој се налазимо и коју живимо. Нарочито Крлежини и Андрићеви", истиче.

„Крлежине речи, на пример, савршено важе за Петрињу, тако да људи који живе овде тек сада схватају колико је он био у праву колико је заправо био добар".

Циљ акције је културна ревитализација Петриње, каже.

„Питање је само колико ће људи дати књижевности прилику да их она научи животу, јер она то заиста може", истиче 29-годишња Грбеша.

„Овај град се може ревитализовати на много начина, али ако сваки појединац стреми у свом смеру, ка нечему за шта живи и што воли, могла би чуда да се направе", додаје.

Како каже, само је важно да се иде напред, а не уназад.

„Тако бисмо у догледно време у овом порушеном граду могли да направимо, добијемо и остваримо нешто добро".

Међутим, читаву акцију умало да упропасти непријатељ против којег нема спаса - киша.

„Двоумила сам се јер су папири у питању, али сам себи рекла 'кад сам их одштампала полепићу их, па шта остане - остане'.

„Ишла сам насумично центром града и лепила - није битно који је цитат где, јер је читав ужи центар града велика прича, само свако то значење треба да препозна у сопственом контексту. У томе је ствар", додаје.

Земљотрес

То 29. децембра 2020. године тресло се тло широм Балкана.

Епицентар земљотреса био је у Страшнику, насељу у саставу Петриње, а велику штету претрпела су и сва околна места.

Од седам жртава земљотреса пет је из оближњег насеља Мајске Пољане.

Грбеша је у то доба године на малом годишњем одмору јер деца не иду у школу током празника.

„Тај дан је био сасвим нормалан, лежала сам на кревету, листајући мејлове за школу и спремајући се за туширање. Одлагала сам то, одлагала и онда је ударило".

Одмах је, у чарапама и поткошуљи, излетела напоље, каже.

„Имала сам само четири цигарете у џепу - то ми је заправо био највећи шок, прво сам потражила цигарете и то нешто што ћу заувек памтити…

„Да није било више тих вражијих цигарета, да сам само у глупим чарапама и поткошуљи излетела напоље - а у дворишту поред живи мој ученик којем предајем.

„Ето о чему сам размишљала у тако гротескној ситуацији - како немам грудњак, да ме ученик којим случајем не види и да немам цигарета".

Грбеша због тог дана, како каже, више никада неће одлагати туширање.

У последњих месец дана су, каже, она и њени суграђани доживели много тога, али није потонула јер увек стреми ка томе да треба гристи и гребати.

„Увек ћу одмахнути руком, рећи 'догодило се то што се догодило, ајмо даље'. Па не можемо седити над томе и плакати…

„Данима смо били на улици, спавали смо у аутима, али некако смо успели све окренути на добре вибрације.

„Били смо сви заједно, дружили смо се, седели смо око ватре и чекали да ли можемо кући. Тако су ти дани прошли, осетили смо то заједништво", наводи.

Живот после земљотреса

Живот је у међувремену урадио оно што најбоље зна - наставио се.

Међутим, центар Петриње и даље је затворен док надлежни врше даља испитивања и поправке, због чега тамо има мање људи него раније.

Ипак, то не значи да је Петриња град духова, како се понекад може чути у медијима, истиче Мартина.

„Необично нам је то, јер је тај центар града некада - пре месец дана - врвео од аутомобила и људи, а сада тога нема.

„Онда новинари прођу кроз део који је затворен и кажу то је град духова, нема никога. Па логично да нико не жели да се задржава ту кад прети опасност од урушавања зграда, али људи и даље живе у околним улицама".

Петриња, истиче, не може да буде град духова кад у њој „постоје људи који се ујутру буде, перу зубе, доручкују, иду на посао, враћају се кући, спавају и живе своје животе".

„То ме јако боли кад неко тако каже", наводи.

Ипак, прибојава се да би град могао да остане само грађевина, а људи могли да оду, ако се у скорије време нешто не уради.

„Тога се плашим, јер град нису грађевине, град су људи".

У данима и недељама после земљотреса, Петриња, као и читава област Сисачко-мославачке жупаније, добила је велику подршку и помоћ из читавог региона.

Ту се поново враћамо на истински велики бол, душу која јеца и то ко је коме брат и пријатељ, са почетка текста.

Мартина каже да је у месец дана од земљотреса први пут доживела да види црно-белу карактеризацију људи.

„Постојале су две крајности, није било средине. Или бескрајно безрезервно добри или безрезервно гнусни људи. Мада је и са њима добро, јер барем знате на чему сте.

„Добри људи учинили су све да помогну, а онда смо и ми, као примаоци те помоћи, све то ширили даље".

Али такође је видела како неки људи „профитирају од свега, како пуне складишта и раде то што раде, а могао их је земљотрес згромити да никада више не изађу из кућа".

О књигама

ББЦ: Шта су то књиге?

Мартина: Књиге су живот. То је то, нема даље. Нема потребе филозофирати, звати теоретичаре књижевности. Свако ко је икада написао неку књигу у њу је унео цео свој живот, део себе, своје особе, свога бића и постојања. То је то, једноставно је.

ББЦ: Омиљена књига?

Мартина: Јао, немојте ме то питати, то је као да питате маму које јој је најдраже дете. Мислим није исто, али је веома тешко изабрати. Прво што ми падне на памет је Исушена каљужа Јанка Полића, његов једини роман.

ББЦ: Онда барем нека препорука?

Мартина: Из последњих годину дана истакла бих Кристијана Новака - Чрна мати земља и Циганин али најљепши. Нов, савремен аутор, фантастично.

Шта даље?

Мартина се после свега вратила пред школске клупе и ђаке, што је нешто чиме је одувек желела да се бави.

„У хрватски језик сам се заљубила у петом разреду, због учитељице, прекрасне жене, за коју се видело да је са уживањем нама клинцима, балавурди, преносила знање.

„Треба јој скинути капу до пода", истиче.

Због тога је пре пет година завршила управо хрватски језик и књижевност, а недавно је поново дипломирала - овог пута библиотекарство.

„Интересује ме ужасно много ствари и ја бих све одједном, а не може. Тако је други факултет испливао, а ја увек кажем да желим да учим док сам жива, па докле иде".

На питање да ли ће бити још сличних акција, Мартина каже да не зна.

„Код мене то дође стихијски - вечерас могу да се пробудим у три ујутру и да ми нешто падне на памет. Тако функционишем".

Једна ствар је посебно мучи.

„У последње време сам у тако грозној фрци и збрци да барем два-три месеца нисам ништа прочитала - страхота и срамота.

„Да, читам неке стручне ствари, јесу то књиге, али не можда оно што бих волела".

А како види период који је пред њом?

„Само сматрам да не треба морално и ментално падати, треба гледати даље, што звучи врло једноставно, али заправо је врло, врло тешко.

„Све што се догађа око нас, политичке игре, све то те демотивише, пушта те да се давиш у каљузи и мочвари - зато је важно наћи клику који ће вас гонити напред".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]