Израел и Палестинци: „Водио сам децу поред експлозија и иструлелих лешева“, прича ББЦ сниматеља из Газе

После више недеља израелског бомбардовања, Џехад ел-Машрави и његова породица су 16. новембра побегли из дома у северном делу Појаса Газе.

Сниматељ ББЦ сервиса на арапском језику износи живописно и шокантно сведочанство шта су он, његова жена и деца доживели док су ишли на југ.

Упозорење: Текст садржи узнемиравајуће детаље.

Пошли смо у великој журби.

Пекли смо хлеб кад смо схватили да гађају куће преко пута, бомбардовали су их једну за другом.

Знао сам да ћемо ускоро и ми доћи на ред.

Још раније смо спаковали торбе у случају да се то деси, али је све било толико брзо да смо заборавили да их понесемо.

Чак ни врата нисмо затворили.

Одуговлачили смо да одемо јер нисмо желели да селимо моје старије родитеље и годинама смо штедели да бисмо изградили кућу у Ал Зејтуну, али смо на крају ипак морали да пођемо.

Мој син, беба Омар погинуо је у тој кући у новембру 2012. године, кад га је погодио шрапнел који је пао на нашу кућу у другом рату са Израелом и нисам могао да дозволим да изгубим још једно дете.

Знао сам да на југу нема струје и воде, и да људи стоје сатима у редовима да би користили тоалет.

Али на крају, зграбивши само флашу воде и мало остатака хлеба, придружили смо се хиљадама других који су се запутили путем Салах ал-Дин на југ, где је Израел тврдио да је безбедно.

Много чланова моје породице је кренуло: моја супруга Ахлам, четворица синова, који имају две, осам, девет и 14 година, моји родитељи, браћа, сестре, рођаци и њихова деца.

Пут Салах ал-Дин

Пешачили смо сатима и знали смо да ћемо на крају морати да прођемо кроз израелски контролни пункт постављен током рата.

Били смо нервозни и моја деца су упорно запиткивала: „Шта ће нам војска радити?".

Зауставили смо се на око километар од пункта и стали у огроман ред људи који је испуњавао читав пут.

Тамо смо чекали више од четири сата и мој отац је изгубио свест три пута.

Израелски војници су нас посматрали из бомбардованих зграда са једне стране пута и још више њих са брисаног простора на другој страни.

Како смо се приближавали контролном пункту, видели смо више војника у шатору на брду.

Мислимо да су одатле управљали пунктом на даљину, гледајући нас кроз двогледе и користећи разглас да би нам говорили шта да радимо.

Близу шатора била су два контејнера са отвореним странама.

Сви мушкарци морали су да прођу кроз један, а жене кроз други, док су камере биле непрестано уперене у нас.

Кад смо прошли, израелски војници су тражили да виде наша документа и фотографисали нас.

Све је изгледало као судњи дан.

Видео сам педесетак људи приведених, све мушкарце, а међу њима двојицу мојих комшија.

Један младић је заустављен зато што је изгубио документа и није могао да се сети броја личне карте.

Другог мушкарца у реду крај мене је израелски војник назвао терористом, а онда и њега одвео.

Речено им је да се скину у доњи веш и да седну на земљу.

Некима је касније речено да се обуку и оду, док је другима стављен повез преко очију.

Видео сам како четворицу притвореника са повезима преко очију, међу њима и моје комшије, одводе иза пешчаног брда поред уништене зграде.

Чим су нестали са видика, чули смо пуцње.

Не знам да ли су стрељани или не.

Погледајте и ову причу

Мој колега из Каира контактирао је друге људе који су прешли исти пут као и ја.

Један од њих, Камал Алџоџо, рекао је да је непосредно пошто је прошао кроз исти контролни пункт недељу дана раније видео мртва тела, али није знао како су ти људи страдали.

Моја колега је причао и са човеком по имену Мухамед који је прошао кроз исти контролни пункт 13. новембра.

„Војник је тражио да скинем са себе сву одећу, чак и доњи веш.

„Био сам наг испред свих тих људи који су пролазили поред мене. Била ме је срамота.

„Одједном је војникиња уперила пушку у мене и насмејала се пре него што ју је брзо уклонила. Био сам понижен", рекао је Мухамед за ББЦ.

Испричао је и да је морао да чека наг око два сата пре него што му је дозвољено да пође.

Иако смо моја жена, деца, родитељи и ја безбедно прошли контролни пункт, двојица моје браће били су задржани.

Док смо их чекали, израелски војник је почео да виче на групу људи испред нас који су покушали да се врате ка контејнерима да виде шта је са њиховом родбином, која је била задржана.

Користио је разглас да им каже да наставе даље и да остану на удаљености од најмање 300 метара, а онда је војник почео да пуца у ваздух у њиховом правцу да би их заплашио.

Чули смо много пуцњаве док смо чекали у том реду.

Сви су плакали, а моја мајка је јецала: „Шта се десило са мојим синовима? Да ли су их убили?".

После више од сат времена, моја браћа су се коначно појавила.

Израелска војскаје за ББЦ рекла да се „појединци осумњичени за повезаност са терористичким организацијама" задржавају због прелиминарног саслушања, а ако остану осумњичени, пребацују их у Израел на додатно испитивање.

Други се „промптно пуштају", каже израелска војска.

Наводе да одећа мора да се скине да би се проверило да ли имају експлозивне прслуке или неко друго оружје и да се притвореници облаче чим то постане могуће.

Додају и да намера није да се „наруши безбедност и достојанство" притвореника и да израелска војска „ради у складу са међународним правом".

Израелска војска каже и да „не пуцају на цивиле који се крећу хуманитарним коридором са севера на југ", али кад су млади људи покушали да се крећу у супротном смеру, „на њих је пуцано да би се распршили, након што им је речено преко разгласа да се не приближавају положају трупа, али су ипак наставили то да раде".

Додају и да је звук пуцњева уобичајен и да „звук пушчане ватре сам по себи не наговештава пуцање са одређеног места или одређеног типа".

Моја жена и ја смо осетили олакшање кад смо кренули даље и кад је контролни пункт нестао са видика иза нас, aли нисмо имали представу да је најтежи део пута тек пред нама.

Разбацани, иструлели делови тела били су прекривени мувама док су птице кљуцале посмртне остатке.

Одавали су један од најгорих мириса које сам осетио у животу.

Нисам могао да поднесем помисао на то да их моја деца виде тако да сам се продрао из петних жила, рекавши им да гледају у небо и само наставе да ходају.

Видео сам спаљени аутомобил са одсеченом људском главом унутра.

Руке обезглављеног, иструлелог леша још су се држале за волан.

Било је такође много лешина магараца и коња, неки од њих само костури, и огромних гомила смећа и покварене хране.

Потом се на споредном путу појавио израелски тенк, који се кретао ка нама огромном брзином.

Уплашили смо се и да бисмо се склонили, морали смо да трчимо преко лешева.

Неки људи у маси су се саплитали о тела.

Тенк је нагло променио правац кретања на око 20 метара од главног пута.

Одједном, поред пута, била је бомбардована једна зграда.

Експлозија је била застрашујућа и шрапнели су летели на све стране.

Погледајте и ову причу

Пожелео сам да нас свет прогута.

Били смо уздрмани и исцрпљени, али смо наставили даље према кампу Нусеират.

Стигли смо тамо увече и морали смо да спавамо на тротоару.

Било је ледено.

Покрили смо синове мојом јакном, увукавши им шаке у рукаве да бисмо их загрејали.

Нашег најмлађег сина покрили смо мојом кошуљом.

Никад ми у животу није било толико хладно.

Кад је ББЦ питао за тенк и тела, израелска војска је рекла да се „током дана тенкови крећу рутама која се укрштају са путем Салах ал-Дин, али да није било случајева у којима се тенк кретао према цивилима који путују са севера на југ Појаса Газе хуманитарним коридором."

Кажу да не знају за случајеве нагомиланих лешева на путу Салах ал-Дин, али да је било случајева да су возила из Газе „избацивала тела током путовања, која је израелска војска накнадно уклањала".

Потрага за сигурним местом

Наредног јутра смо рано кренули за Кан Јунис, други највећи град у Гази.

Платили смо некога да нас повезе део пута у колима која је вукао магарац.

Потом смо у Деир ал-Балаху ушли у аутобус који је требало да вози само 20 људи, али се укрцало њих 30.

Неки су седели на крову док су се други држали за врата и прозоре споља.

У Кан Јунису смо покушали да нађемо сигурно место и да одседнемо у школи Уједињених нација која је претворена у склониште, али је она била препуна.

Уместо тога, изнајмили смо складиште испод стамбене зграде и остали тамо недељу дана.

Моји родитељи, браћа и сестре су одлучили да остану у Кан Јунису, али када је бомбардована локална пијаца, моја жена и ја смо одлучили да поведемо децу даље на југ до Рафе да би била са њеном породицом.

Успели су да наговоре некога да их повезе аутом, а ја сам им се касније придружио аутобусом, али је он био толико пун да сам морао да се држим споља за врата.

Сада изнајмљујемо мали помоћни објекат са кровом од лима и пластике.

Ништа нас не штити од шрапнела који падају.

Све је скупо и не можемо да дођемо до многих ствари које су нам потребне.

Ако желимо пијаћу воду, морамо да стојимо у реду три сата, а немамо довољно хране за три оброка дневно, тако да више не ручамо, само доручкујемо и вечерамо.

Мој син је јео једно јаје сваки дан.

Јаје - можете ли то да замислите?

Сада више не могу ни то да му приуштим.

Све што желим је да напустим Газу и да будем на сигурном са децом, чак и ако то значи да морамо да живимо у шатору.

Додатно извештавање: Абделрахман Абуталер из ББЦ-ја на арапском у Каиру

Погледајте сминке Газе у рушевинама и пепелу

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]