Израел и Палестинци: „Живот ме је сатерао у ћошак“, каже ББЦ новинар у Гази

Младићи у фармеркама и јапанкама стоје у реду као у погребној поворци испред болнице Насер у Кан Јунису.

Откако је Израел 1. децембра започео интензивно бомбардовање југа Појаса Газе, страдале су стотине људи.

Ово је само још једна ноћ у напетом сумраку испред хитног пријема.

Људи у болничким одорама стоје сталожено испред.

Гласови се појачавају и људи се окупљају око њих.

Сваки привид реда се распршује - људи су истраумирани и исцрпљени.

Пристиже аутомобил, његова сирена трешти, а фарови трепћу - извлаче младића из њега и стављају на носила, потом га брзо уносе унутра.

Још једна кола стижу, прекривена прашином, и помажу детету да изађе.

Он може да хода и врло је млад, има само четири или пет година.

Наредног дана у центру, Самах Илван, мајка шесторо деце, моли за помоћ.

„Желим да пошаљем поруку читавом свету и арапском свету споља", каже она.

„Желим да пошаљем поруку свету да смо невини. Ништа лоше нисмо урадили."

Она маше двема празним флашама за воду и каже да су њена деца - пет девојчица и један дечак - жедна.

„Постали смо као пси и мачке. Можда пси и мачке и имају неко склониште. Ми га немамо. Осуђени смо на улицу."

Још од Хамасовог напада на Израел 7. октобра, живот је избачен из колосека.

Хамас, који је проглашен терористичком организацијом у Великој Британији, ЕУ и САД, убио је најмање 1.200 људи и одвео око 240 у Газу као таоце.

Уследиле су недеље жестоког бомбардовања и израелска копнена инвазија на северни део Појаса Газе.

Министарство здравља које води Хамас каже да је погинуло више од 15.800 људи, углавном жене и деца.

Договорено је седмодневно примирје током којег су размењени неки таоци за палестинске затворенике.

Али сада се рат вратио и ја сам сам у Кан Јунису док ми је породица у централној Гази.

Све до пре неколико дана ово је било најсигурније место за сателитски камион, са добрим сигналом.

Одувек сам био поносан што сам новинар, али понестаје ми опција.

Живот ме је сатерао у ћошак.

Могао сам да путујем сваких неколико дана у централну Газу да посетим породицу.

Али сада су Израелци затворили један пут, а други је веома опасан.

Пореклом сам са севера, али сам побегао на југ са породицом након што смо добили наређење да то урадимо од израелска војске, која је рекла да је југ „безбедно место".

Сада нас она упозорава на „опасну копнену операцију" у Кан Јунису и говори да морамо да се преместимо даље на југ до Рафе, на самој граници са Египтом.

Упркос свему што се десило мени и мојој породици од почетка рата, ово је први пут да се осећам потпуно изгубљено.

Одузета ми је сва снага воље и контрола.

Навикао сам да пружам породици безбедност и сигурност, да увек имам неки план.

Али сада ме изједа неодлучност.

Да ли да одем до Рафе, наставим да радим и надам се да ће моја породице бити добро?

Или да покушам да се пробијем назад до њих, престанем да извештавам и, ако дође до најгорег, макар ћемо умрети заједно?

Надам се да нико никада неће морати да доноси овај ужасан избор, који и није неки избор.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]