Израел и Палестинци: Постоји ли начин да се обнови мир и да ли је решење две државе

Напад Хамаса на Израел и узвратни ваздушни и копнени напади израелске војске на Газу делују као мало вероватни увод у споразум који би могао да оконча израелско-палестински сукоб.

Али заговорници такозваног „решења две државе" верују да је насиље покренуто од октобра, парадоксално, унапредило њихова залагања.

Две недеље пре ужаса од 7. октобра, израелски премијер Бенјамин Нетанјаху најавио је у Генералној скупштини УН-а „зору новог доба мира" Израела и арапских суседа.

Четврт века током којег су „такозвани стручњаци" држали примат „сопственим приступом" преговарајући о решењу две државе са Израелом и будућом палестинском земљом између реке Јордан и Медитерана није изродило „ниједан мировни споразум", истакао је Нетанјаху.

„Под приступом који сам ја заговарао, 2020. године смо у рекордном року постигли невероватан напредак. Четири мировна споразума за четири месеца, са четири арапске земље", додао је.

То су били такозвани Абрахамови споразуми, којима је посредовала Трампова администрација, пошто је њену израелско-палестинску мировну иницијативу снашла иста судбина као и низ њених претходника којима је посредовала Америка.

Абрахамови споразуми из 2020. године:

Претходни арапско-израелски споразуми:

Замајац Споразума убедиће Палестинце да одустану од „фантазије о уништењу Израела и коначно прихвате пут истинског мира", изјавио је премијер.

Потом је подигао мапу „Новог Блиског истока", имплицирајући на палестинску предају и одустајање од решења две државе.

Верује се да је, за то време, Бајденова администрација утрошила мање енергије на израелско-палестински случај него било који од претходних седам америчких председника.

У фебруару је Стејт департмент за две државе рекао да делују „далеко", али да су САД „посвећене очувању хоризонта наде".

Политичка формула потпуно је изостала из позива Ентонија Блинкена израелским и палестинским лидерима упућених у септембру.

Много тога се променило.

„Сједињене Америчке Државе настављају да верују да је најбољи одрживи пут - и једини пут, ако ћемо право - преко решења две државе", рекао је државни секретар у Израелу 3. новембра.

Али контрадикције и препреке које су спречавале постизање мира пре 25 година само су постале, ако ништа друго, сложеније.

Како су пропале наде за мир

Нацрт споразума о две државе настао је пошто су Израел и ПЛО, предвођен фракцијом Фатах Јасера Арафата, прихватили узајамно признавање 1993. године после преговора задњим каналима у којима је посредовала Норвешка.

Међутим, такозвани Ословски процес никад није заживео и оставио је низ проблема који су били још теже решиви него раније.

Споразуми о „земљи за мир" установили су самоуправу Палестинске управе (ПА) на територији коју је Израел заузео и окупирао у рату из 1967. године.

Али војна окупација и јеврејска насељеничка активност су се наставили, са такозваним „питањима перманентног статуса" остављеним за касније преговоре.

У њих је спадао статус палестинских избеглица из онога што је постао Израел после првог Арапско-израелског рата из 1948. године, и пошто су Уједињене нације гласале за његово одвајање 1947. године.

Израел је анектирао Источни Јерусалим 1967. године и то је била нова зачкољица, са светим местима које су обе стране сматрале сувише важним да би их се одрекле.

После вишегодишњих дипломатских говоранција, ова питања коначно су дошла на ред током самита иза затворених врата у Кемпу Дејвид 2000. године који је организовао амерички председник Бил Клинтон, али тадашњи израелски премијер Ехуд Барак и председник Палестинске управе Арафат нису успели да премосте јаз.

За неуспех су сви окривљавали ону другу страну.

Израелски и амерички званичници рекли су да је Арафат одбио највеликодушнију понуду коју ће икада добити.

Палестинци су то назвали преваром, далеко испод њихових захтева, као што је главни град у Источном Јерусалиму.

Критичари су тврдили да је Израел у међувремену постигао главни циљ неутралисања највећег непријатеља.

Зашто се онда одрећи територије у коју је толико уложио, нарочито пошто је контрола безбедности делегирана Палестинској управи у областима насељеним Палестинцима?

Арафат је преговарао са позиције слабијег, док је амерички посредник делио однос са Израелом који је вероватно био тешњи од било које две државе у историји.

Било је и других значајних фактора који су се показали непремостивим на путу до решења о две државе.

Исламски покрет отпора Хамас, основан у Гази 1987. године, није био сагласан са уступцима ривала Фатаха за мир и проналазио је обиље прилика да саботира преговоре самоубилачким нападима од 1994. године па надаље.

И религиозни досељеници користили су указану прилику да прошире и учврсте јеврејско присуство на територији коју су доживљавали као да им је обећана од Бога.

Шта се дешавало после Осла?

Кад је 2000. године избио палестински устанак познат као Друга интифада, центар израелске политичке гравитације померио се значајно удесно.

Израелска Лабуристичка странка, погонска снага иза преговора у Ослу, постала је небитна, док су доминантне постале различите верзије деснице која подржава досељенике.

Гласачи су поверили Аријелу Шарону, из десничарске странке Ликуд и непоколебљивом Арафатовом непријатељу, да их извуче из хаоса.

Бунтовнички расположени палестински становници суочавали су се са израелском војном силом, док је Шаронов кабинет увео баријеру која раздваја Палестинце од Израела и од неких насеља на Западној обали.

Арафат је био сатеран у ћошак у Рамали све до пред смрт 2004. године.

Мање предвидљиво, Шарон је уклонио неколико хиљада досељеника који су живели међу 1,5 милиона палестинских становника Газе и повукао трупе до границе.

Четири изолована насеља на Западној обали су такође била евакуисана.

Последице плана о „извлачењу" биле су огромне, са намером да се заштити јеврејска мањима на израелској територији изолацијом густо насељене палестинске области.

Шаронов главни саветник рекао је једном новинару да је то пружило „довољну количину формалдехида" неопходну за окончање политичких преговора.

Ипак, овај потез је поделио Ликуд и отуђио присталице насељавања.

Непоколебан, Шарон је формирао нову партију за изборе 2006. године.

Због излива крви у мозак неколико недеља пред изборе никад нисмо сазнали да ли је постојао сличан план за Западну обалу.

Ако јесте, само је Шарон имао довољно утицаја да га спроведе у дело.

Арафатов наследник Махмуд Абас описао је то као издају Ословских принципа, док су Хамасови лидери у Гази извлачење славили као тријумф отпора.

Али уз египатску сарадњу, Израел је учврстио блокаду Газе уз редовне ескалације насиља, са упадима екстремиста и ракетним екипама које отварају ватру на Израел, и бомбардовањем и инвазијом да би се зауздао тај отпор.

За то време, на Западној обали Хамас се развијао.

Учешће на законодавним изборима Палестинске управе 2006. године довело је до Хамасове већине од гласача разочараних Фатаховим неуспехом да оствари палестинску независност или влада транспарентно без корупције.

Извршен је међународни притисак да се Хамас натера да се придржава претходних обећања Палестинске управе, оконча насиље и призна Израел, на шта он није био спреман.

Хамас је силом протерао Палестинску управу из Газе, што је довело до одвајања Газе, као центра оружаног отпора, од Западне обале којом влада Фатах посвећен мировним преговорима, мада без претераних изгледа за мир.

Али је било знакова варијација у ставовима Хамаса који су указивали на могућност будућег политичког ангажовања, са понудама за дугогодишњи прекид насиља и сугерисање да би на територији коју је Израел окупирао 1967. могла да се створи држава.

Али Хамас није променио повељу која позива на уништење Израела и наставио је да шири насеља на Западној обали и по величини и по броју становника.

Временом је Хамас искористио одсуство контроле у Гази да изгради војне капацитете, уз подршку савезника као што су Хезболах у Либану, који ће постати познати као Осовина отпора.

Нове парадигме

И док су 7. октобар и његове последице вратили вечито израелско-палестинско питање у жижу глобалног интересовања, на видело је избило неколико потпуно нових фактора.

На израелској страни је широки консензус да Хамас мора бити уништен, упркос последицама по цивиле у Појасу Газе.

Дискурс међу десничарским Нетанјахуовим присталицама подржава трајно уклањање популације Газе.

Гледано са палестинске стране, то би представљало још једну Накбу, арапску реч за „катастрофу", која се односи на период између последњих месеци 1947. године и почетка 1949, кад је око 700.000 Палестинаца постало избеглице са територије где је настао Израел.

На израелској левици, која је страховала да Нетанјахуова политика неизбежно води ка држави у којој влада апартхејд, уклањање Хамаса враћа бинарну једначину, уместо три ентитета - Хамаса, Палестинске управе и Израела.

То враћа рачуницу о две државе за преговарачки сто.

Један такав, аутор Аврам Бург, некада из Лабуристичке странке, рекао је за ББЦ да је Израелцима и Палестинцима потребно време да се опораве од „правог шока", али он верује да ће се они одлучити за опцију две државе која нуди једино одрживо окончање крвопролића.

„Која год политичка формула буде на крају обећала дугогодишњи спокој, њу ће прихватити већина Израелаца", тврди он.

Палестинци који преживљавају нападе на Газу, ескалацију досељеничког насиља и војни притисак на Западној обали или гледају како се они одвијају на ТВ-у и друштвеним мрежама, можда имају другачије мишљење о томе.

Анкета спроведена од 31. октобра до 7. новембра над Палестинцима који живе у Гази и на Западној обали, у организацији Арапског света за истраживање и развој (АВРАД), показала је да је 68 одсто испитаника рекло да је њихова подршка за решење две државе опала.

Палестинци ће такође бити свесни очигледног пораста међународне подршке њиховој страни.

Анкета коју су спровели Ројтерс/Ипсос показала је да су млади Американци мање склони да стану иза подршке Израелу него претходне генерације, док 40 одсто испитаника млађих од 40 година сматра да САД треба да буду неутрални посредник.

Прерано је знати како и да ли ће догађаји из 2023. године прерасти у више притиска на Израел него што је осећао у последње три деценије под заштитничким утицајем Вашингтона као главног спонзора мировних преговора.

За оне Палестинце који и даље подржавају мир, нема повратка отвореним преговорима који купују време за више насеља у будућој палестинској држави.

„Ако желе да буду озбиљни, мора да постоји конкретна акција, превасходно у дефинисању израелских граница и окончању окупације.

„Да поновимо исту лепу америчку реторику из мировног процеса, без акције, до тога не може доћи", каже Далал Ирикат, академик специјализован за разрешење сукоба.

Објашњење: Шта је Запоадна обала

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]