Музика: Шејн Мекгован, фронтмен групе Поугс, славан по музици и испадима

Бенд Поугс (The Pogues) су једном описали као тесно повезану гомилу професионалних музичара коју предводи потпуна хаварија.

Али та хаварија, њихов харизматични певач Шејн Мекгован, важио је за једног од најбољих песника и текстописаца свог времена.

Једно од највећих наслеђа бенда Поугс је у успешном спајању традиционалног ирског плеса са разарајућим панк акордима из Северног Лондона.

Попут других ирских поета, као што је Брендан Бијан, Мекгован је инспирацију црпео из безнадежног алкохолизма и постао је познат по легендарним испадима, колико и по музици.

Шејн Патрик Мекгован рођен је у Кенту 25. децембра 1957. док су његови родитељи, ирске националности, били у посети пријатељима.

Првих шест година детињства провео је у идиличном сеоцету Типерерију, а потом се породица преселила у Енглеску.

Већи део живота је кроз музику испољавао осећања Ирца у егзилу, иако му је касније Ирска и постала дом.

Мекгованова мајка је награђивана певачица ирске традиционалне музике и успешна списатељица.

Са 12 година, Шејн је добио стипендију престижне Вестминстер школе.

Није се уклопио и избачен је са 16 година пошто је ухваћен са дрогом.

Радио је у Лондону у продавницама плоча и кафићима како би задовољио љубав према музици, али и потребу за пићем.

Мекгован је већ тада неповратно опчињен енергијом и хаосом панк покрета.

Први пут је у вести доспео када су га фотографисали обливеног крвљу јер му је био одгрижен део увета током концерта бенда Клеш (The Clash).

Слика је објављена у разним новинама, а испод је писало „Канибализам на свирци Клеша".

Једно време се опробао и у новинарству, уређујући фанзин Панк.

Ирско искуство

Са 20 година, 1977. придружио се бенду Nipple Erectors, скраћено The Nips, који је окупио Шејн Бредли у Северном Лондону.

Тада познат као Шејн О`Хулиган, Мекгован је постао фронтмен и главни текстописац групе која је објавила четири сингла, пре него што се распала.

Тако је било док није направио састав Pogue Mahone („Пољубиш ме у дупе" на галском), где је коначно могао да помеша грубост панка са ирском поезијом и сентименталношћу његових стихова што је одушевило и критику и публику.

Песме Мекгована, често са јаким ирским републиканским утицајима, осликавају живот Ираца у дијаспори, било да су у Северном Лондону или много даље.

Често је говорио да је под великим утицајем Брендана Бијана, човека који је као и Мекгован био талентовани писац, али склон пићу.

Музичар и активиста Били Брег је то описао „као да су дошли до народне музике, зграбили је за ревере и бацили низ степенице".

Од 1984. до 1990. бенд, чији је назив дипломатски скраћен на The Pogues, објавио је пет албума са песмама A Pair of Brown Eyes и A Rainy Night in Soho које су постале класици.

Поезија

Бенд Поугс наступао је као гостујући састав на турнејама групе У2, а врхунац је био концерт у њујоршком Медисон Сквер Гардену.

Певачица Кирсти Мекол сарађивала је са бендом на снимању Њујоршке бајке (Fairytale of New York), песме коју је написао Мекгован и која је заузела друго место на британским топ листама, поставши касније једна од најпопуларнијих и најомиљенијих песама које се пуштају током божићних празника.

Иако се појавила у промотивном споту за песму, њих двоје су секвенце снимали одвојено.

Ова нумера била је један од разлога што се тај албум бенда, под називом If I Should Fall from Grace with God, продао у више од милион примерака широм света.

Магазин Фејберс објавио је један том његове поезије под називом Погезија (Poguetry) и Мекгован је постао главни музичар који заступа права ирске заједнице у Лондону.

Касније је био признат због тога што је повратио сјај музици бунта и пабова са панк аранжманима, иако су у почетку на њих гледали мање благонаклоно и неки из његове матичне ирске заједнице, оптужујући га да им доноси лошу репутацију и ствара стереотип о „пијаном падију (Ирцу)".

Заправо, веза између Мекговановог животног стила и излазака, и зора о којима је певао, почела је све више да се губи и до 1991. чланови године Поугс су одлучили да избаце њиховог оснивача из бенда због све ненормалнијег понашања.

Васкрсење

Једна од његових пријатељица, певачица Шинејд О'Конор, позвала је једном приликом полицију када га је видела како узима хероин.

То му је помогло да се реши тог порока.

Али, Мекгован је наставио да игнорише упозорења лекара о конзумирању алкохола.

Основао је нови бенд Папе (The Popes), а 1994. је објавио албум The Snake који му је донео нова признања.

Три године касније објављен је албум Crock of Gold, на чијој је насловници била слика таличног ирског патуљка (леперкона), коју је насликао Мекгован и која симболизује демоне који су га прогањали у животу.

Вратио се у бенд Поугс 2001. године, што је означило оживљавање групе, која је у годинама после тога распродавала многе дворане у Великој Британији, Ирској и Америци.

Њихове распродате божићне свирке постале су празнична традиција за уживање, где је публика опијена Гинис пивом певала сваку реч, а све пијанији Мекгован је очајнички једва стајао наслоњен на микрофонски сталак.

Када је 2005. године Њујоршка бајка имала друго издање, достигла је друго место на британским топ листама, а циљ је био да се прикупи новац за хуманитарну организацију Криза током Божића.

Пет година касније почео је да наступа са другим саставом под називом Шејнова банда (The Shane Gang), а чланови су претходно свирали у ирском рок бенду In Tua Nua.

Телевизијски документарац, приказан 2015. године, усредсредио се на његову одлуку да уради нове зубе, јер су му је последњи природни испао седам година раније.

Деветочасовна операција је у том документарном филму Гардијана описана је као „успон на стоматолошки Монт Еверест".

Одликован и ожењен

Упала плућа у комбинацији са повредом кука, коју је задобио падом у даблинском студију 2015. године и ломом карлице, приморали су Мекгована да принудно и дуго буде трезан у болници наредне године.

Напунио је 60 година 2018, а тада је већ користио инвалидска колица.

За ту прилику је организован гала концерт, у Националној концертној дворани у Даблину, којем су присуствовали и Ник Кејв и Боби Ђилеспи.

Тада му је ирски председник Мајкл Хигинс уручио Награду за животно дело.

Показало се да је та година била сјајна за певача, пошто се оженио ирском новинарком Викторијом Мери Кларк на церемонији у Копенхагену.

Венчање је уследило после 11 година веридбе.

ББЦ Радио 1 објавио је 2020. да неће емитовати оригиналну верзују Њујоршке бајке те године пошто може да увреди публику, јер садржи термин који се сада сматра хомофобичном увредом и доводи до бројних расправа.

У сличном периоду, у задњи час је донета одлука да се реченице које певач изговара у документарцу о његовом животу Crock Of Gold: A Few Rounds With Shane MacGowan редитеља Џулијена Темпла) за британску публику објаве са преводом, јер су се многи жалили да тешко разазнају шта говори.

Мекгован је био један о великана популарне музике који је успевао да преживи и деловало је да његови испади не могу да баце у сенку његову креативност.

Једном се хвалио да је већина од 300 песама колико је написао, створена под утицајем алкохола и опијата.

„Нисам ушао у бенд да бих пио млеко", чувена је његова реченица.

Пошто је примљен у болницу током новембра, његова супруга је преко друштвених мрежа објављивала новости о његовом здравственом стању, уз редовне фотографије Мекгована из болничког кревета.

„Шејн је изашао из болнице! Бићемо заувек захвални свим лекарима и свом особљу болнице Свети Винсент - најбољи су!", објавила је 23. новембра.

Поставила је и фотографију на којој је певач изгледао слабашно, носио је шешир и ешарпу лежећи у кревету.

Када је објављено да је преминуо, саопштила је:

„Немам речи да објасним колико сам благословена што сам га упознала, волела бескрајно и безусловно и што смо заједно провели толике године живота, љубави, задовољства, забаве и смеха уз толико авантура.

„Не умем да опишем губитак који осећам и жудњу да видим још његових осмеха, који су обасјавали свет".

„Биће заувек моја светлост, мера мојих снова и љубав мог живота. Најлепша душа, анђео, Сунце, Месец, мој почетак и крај", написала је.

Моја светлост и мера мојих снова (...will always be the light that I hold before me and the measure of my dreams) завршни су стихови једног од највећих хитова ирске групе Кишна ноћ у Сохоу (А Rainy night in Soho).

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]