Албанци у Србији: „Док се не реше сукоби Београда и Приштине нема бољитка"

Између 'две ватре'.

Назив омиљене дечије игре можда би најбоље могао да опише живот у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи, мултиетничким општинама на југу Србије, надомак Косова, где већински живе Албанци.

Прошло је петнаест година откако је Косово прогласило независност од Србије, готово четврт века од оружаних сукоба, нешто мање од побуне албанских екстремиста у овој области, али последице сваког инцидента између Београда и Приштине становнике такозване Прешевске долине не заобилазе.

„Ми нисмо бирали да живимо овде, једни поред других, тако је суђено. Не тражимо љубав, већ поштовање.

„Преко нас се ломе српско-албански односи, погођени смо сви, и Албанци и Срби, дискриминисани и скрајнути", говори Газмин Делмио из Прешева за ББЦ на српском.

А све их мучи растућа немаштина и мањак послова у општинама које су већ годинама међу најсиромашнијим и најмање развијеним у Србији.

До Прешева више не саобраћа ни аутобус, те је једини начин да до њега дођете уколико имате аутомобил.

„То је на Косову, нема аутобуса до тамо", говори ми, на моје изненађење, шалтерска службеница на главној, београдској аутобуској станици.

Када сам јој рекла да је Прешево на југу Србије, она ништа није одговорила.

И на аутобуској станици у Нишу, највећем граду на југу Србије, који је од Прешева удаљен око 150 километара, говоре ми да до овог места нема превоза, „јер је на Косову".

Аутобуси возе до Бујановца, удаљеног око 30 километара од Прешева, а даље настављам аутомобилом.

Смењују се запуштене њиве и брда.

Прође тек понеки ауто или мањи камион.

'Волео бих да ме Србија гледа као свог грађанина'

Зграде у овом мултиетничком месту су махом старе и дотрајале, а шарени графити на фасадама су једино што разбија сивило новембарског поподнева.

Недалеко од општинске зграде живи Газмин Делмио.

Одрастао је на тим плочницима.

„Није лако, чини ми се да је после 2008. године још теже, пре свега у економском смислу и то не трпимо само ми, већ и Срби, само зато што су им комшије Албанци", прича он за ББЦ на српском.

У његовој петочланој породици ради само син и то у иностранству, што је, како каже, постало уобичајено, јер многи млади одлазе.

Ћерке су му завршиле факултет у Приштини, али Србија не признаје те дипломе, па не могу да пронађу посао.

„Моје ћерке зато и Србију гледају као туђу земљу.

„А ја, ја бих волело да ме Србија гледа као њеног грађанина, овде сам рођен, али Албанци у Прешеву готово и да не гледају Србију као своју државу јер су дискриминисани", говори.

Он наводи пример здравственог центра у Врању, највећем граду у том крају, где међу 700 запослених нема ниједног Албанца, иако је 40 одсто пацијената управо те националне припадности.

„Како нису запослили бар једног лекара или возача, ма портира.

„То су вам проблеми, то треба да се решава, да деца имају књиге, да се ради, а спорови око историје и географије нек' се решавају после", додаје на чистом српском.

Иако су га учили у школи, његова деца српски језик слабо користе.

„Сретнемо се комшија Пеђа и ја, разговарамо на српском и наше жене, а деца на енглеском, али такво ти је време", додаје овај 53-годишњак.

Уличне табле у Прешеву су двојезичне, али пролазници углавном причају на албанском.

На том језику су и називи радњи, мада сви запослени разумеју српски и одговарају вам без проблема.

Газмин се и даље дружи са пријатељима из детињства, махом Србима.

Међусобно се посећују и воде, како каже, нормалан живот, али је проблем када се умеша политика.

Сваки пут када дође до нових сукоба између Београда и Приштине, тензија се прелије и на њих.

„Тада се плаше и Албанци и Срби.

„Многи моји познаници и пријатељи који су тих дана планирали да оду до Ниша и Врања, одлажу пут, јер не знају шта може да се деси сутра", додаје овај Албанац проседе косе и браон очију.

'Све је теже и теже'

У близини општинске зграде у Прешеву стоје бисте и српског и албанског учесника Народноослободилачке борбе у Другом светском рату, а ту је и џамија.

Иза ње је кућа полусређене фасаде и прозора, пред којом расте огромна смоква.

У сличном стању су и околни објекти.

Са друге стране улице, у приземљу зграде попуцалих зидова отворен је кафић, у којем је свако друго место попуњено.

Неколико корака даље младић коврџаве косе чека да се огласи хоџа како би ушао у џамију да се у њој помоли.

Нијазет има 31 годину, завршио је спорт и физичко васпитање у Приштини, али му се диплома попут многих не признаје.

Млади махом одлазе у Приштину и у главни град Албаније, Тирану, на студије, јер на југу Србије нема факултета где би настава могла да се слуша на албанском.

„Тиме би се решио проблем диплома, јер када бисмо овде имали студије на нашем језику, не бисмо одлазили на Косово или у Албанију и имали бисмо дипломе које су у Србији валидне", каже ми.

Студије албанског језика и културе, постоје више од једног века у Београду, а албанологија је и данас једна од катедри на Филолошком факултету у Београду.

Иако би Нијазет волео да остане у родном Прешеву и да ради као наставник у школи, шансе за то су, каже, минималне.

Зато попут многих вршњака учи немачки, надајући се да ће отићи и да ће му бар тамо бити боље.

„Све је теже и теже", одговара ми на енглеском.

Српски разуме, али га слабо користи, иако се дружи са Србима.

У њиховој свакодневној комуникацији, каже ми да користе искључиво енглески.

Разговор прекида глас хоџе који позива на молитву.

Нијазет ми одмахује и придружује се другим мушкарцима који одлазе у правцу џамије.

Низ главну улицу неколико ученика весело чаврља на албанском, док попречним, скученим сокацима прође тек по неки старији мештанин, забринутог погледа.

'Политика уноси раздор, обичан народ живи у миру'

Неразвијеност је видљива и у Бујановцу, али до њега бар има превоза, и из Београда и из Ниша.

Аутобуска станица је на самом улазу у место, а до централне улице треба 10 минута хода.

На сваком кораку преплићу се српски и албански језик.

Свака друга радња је под кључем.

Раде тек мале пиљаре, кафићи и мали киосци брзе хране.

У Бујановцу је некада било неколико фабрика, данас је то појам, прича ми Борко Јањић.

„Хеба, фабрика воде, која је некада запошљавала 500 радника, данас има пет пута мање, а од гумопластике остао је знак", показује ми руком ка сивој, пустој згради.

Затичем га на дрвеној клупи под лименом надстрешницом такси стајалишта у близини празног главног парка.

Иако је у пензији, поново ради.

Не би он, али деца не могу да нађу посао, „па да им се нађе док не буде боље".

„Овде је највећи проблем што млади не могу да се запосле, а не то што смо мешовита средина. Па, одувек смо и били", констатује Јањић за ББЦ на српском.

Једина места где има посла су Дом здравља или катастар.

Јањић је 35 година возио приградски аутобус, махом по албанским селима и не памти да је било када чуо једну ружну реч.

„Возио сам и Албанце и Роме и Србе, увек коректан однос, политика је та која уноси раздор, а обичан народ живи у миру.

„Битно је какав си човек, ми све делимо, помажемо се, посећујемо се, они нама долазе када су нам славе, ми њима када је бајрам. Лоше је и нама и њима, сви одлазе, јер смо скрајнути. Па, ми смо 1999. прегурали заједно", додаје овај 70-годишњак.

Током 1999. године, НАТО је бомбардовао тадашњу СР Југославију, заједницу састављену од Србије и Црне Горе, да би се, како су тада рекли представници западне војно-политичке алијансе, зауставила хуманитарна катастрофа и прогон Албанаца на Косову које су спроводиле српска полиција и југословенска војска.

„Никад није било напетости, ми се међусобно дружимо, наша деца се друже", говори проседи Јањић.

То се види и у кафићима, где људи испијају кафу и међусобно причају и на српском и на албанском.

„Мирдита", поздравља ме смеђокоси конобар.

„Добар дан", отпоздрављм.

'Избрисани'

Устав Србије признаје 23 националне мањине, а према последњем попису Албанци су пета најбројнија мањинска групација.

Њихови политички представници годинама упозоравају да се Албанци дискриминишу и путем пасивизације адреса, односно да им се адреса брише, што представници власти у Србији негирају.

Теути Фазлии је адреса пасивизирана 2020, под образложењем да на њој не живи.

„А ја сам у то време била у Бујановцу, где живим са породицом, била је тада и пандемија, уложила сам жалбу, али су је одбили.

„Не може нико да ти брише адресу ако ниси једног месеца или викенда код куће. Не могу људи да седе кући и чекају када ће полиција да дође и изврши контролу", говори она за ББЦ на српском.

Њен адвокат Александар Оленик објашњава да овим поступком људи не могу да обнове лична документа, што у праски значи да не могу да се лече, купују некретнине.

Без личних докумената не могу да отворе рачун у банци, нити могу да се запосле, а ускраћено им је право да гласају, додаје.

„Ово је дискриминација по националној основи и погођени су само Албанци са југа Србије, док они који живе рецимо у Новом Саду или Београду нису добијали оваква обавештења", тврди он за ББЦ на српском.

Фазлиу ће се жалити и Европском суду за људска права у Стразбуру.

Шаип Камбери, који на предстојећим републичким изборима 17. децембра, представља листу „Политичка борба Албанаца се наставља - Шаип Камбери", коалицију четири албанске странке из Прешева и Бујановца, тврди да је дискриминација последица сукоба Београда и Приштине.

У политици је од 1990. године када је формирао странку која се залаже за учешће и интеграцију Албанаца са југа Србије у државне и јавне установе.

Иако је ушла у парламент, Камбери каже да његова партија „никада није била прихваћена као партнер у прављењу било које владе, што говори о приступу које владајуће странке имају према националној мањини, схватајући их као непријатеље - као страно ткиво у домаћем телу".

За лош положај Албанаца у Србији, овај политичар криви и међународну заједницу.

Ослободилачка војска Прешева, Медвеђе и Бујановца (ОВПРМБ) предводила је побуну у новембру 2000, заузевши висинске тачке на подручју Бујановца и Прешева.

После полицијских и војних акција, и у сарадњи са међународном заједницом, шест месеци касније ситуација је стављена под контролу.

„НАТО је тада гарантовао да ће надгледати процес интеграције Албанаца - формирање мултиетничке полиције и масовније укључивање у државне институције, али је процес заустављен", говори разочарано.

'Решења увек има, али не и воље'

Једно време је у сенци политичких преговара Београда и Приштине била и идеја да се Прешевска долина, посебно Бујановац и Прешево, припоје Косову.

Ипак, тадашњи амбасадор Ричард Гренел, изасланик Беле куће за дијалог Србије и Косова, изјавио је да о размени територија никада није разговарано у његовом присуству и да не постоји тајни договор о томе.

Спекулисало се да се север Косова припоји Србији, а југ Србије Косову.

„Оно што се покушава изградити за српску мањину на Косову, могло би бити једно од потенцијалних решења и за мањине у Србији", сматра Шаип Камбери.

Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа између Београда и Приштине, познатији као Бриселски споразум, донет је 2013. године, а у једној од његових кључних тачака предвиђено је формирање Заједница српских општина.

ЗСО је замишљена као механизам заштите српског становништва на Косову, али до сада није установљена.

Газмин верује да за све постоји решење, али да је потребна воља, коју тренутно не види.

„Oвај наш Балкан ти је такав, сукоби су некако нормални, али ако нас ова држава сматра својим грађанима треба да се побрине за нас, у супротном наставиће се ово препуцавање двеју страна.

„Док се не реше проблеми Србије и Косова нема бољитка, јер је све кренуло низбрдо после 2008, није да смо и пре тога имали бог зна шта, али су се политичари бар стидели, ови сада се ни не стиде", додаје.

Погледајте видео:

Петнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]