Интервју петком: Писац Георги Господинов о носталгији, туговању и 'временским капсулама'

Сећања, маштања, туга, носталгија и мука малог човека да сачува сопствени живот од заборава у токовима историје - о томе бугарски писац Георги Господинов размишља већ више од три деценије каријере.

Његов роман „Временско склониште" недавно је освојио престижну Међународну награду Букер за „дубинско пропитивање утицаја политичких режима на свакодневни живот грађана".

Тако је постао први Бугарин, и други књижевник са Балкана, после албанског писца Исмаила Кадареа 2005. године, који је овенчан овим признањем.

„Одувек сам се трудио да докажем да књижевност са периферије, настала на 'малим' језицима, има право да се бави великим светским темама.

„Од тренутка када сам номинован за награду, речи подршке стизале су од колега из свих крајева Балкана - надам се да ће награда дати ветар у леђа сваком писцу из региона, а нарочито младим ствараоцима", каже Господинов за ББЦ на српском.

Иако се прославио прозом, Господинов за себе каже да је „песник".

Живи у Софији, главном граду Бугарске, пише поезију, кратке приче и и сценарије за филмове.

У временском склоништу

Налик путовању кроз време био је и наш разговор са писцем.

Започет јула 2019. године у Београду и брижљиво чуван у временској капсули хард диска, завршио се четири године касније, јула 2023.

Свет се у међувремену променио, а управо је то тема романа који је у мају освојио Букера.

Када смо се први пут срели, зачетак књиге која га је прославила већ је постојао у пишчевој глави.

„Испровоцирали су ме догађаји у Европи и свету, нарочито после 2016. - за мене је то била година када се отворила Пандорина кутија.

„Хтео сам да на папиру ухватим анксиозност која је лебдела у ваздуху последњих неколико година", каже Господинов.

Додаје да је био узнемирен „растом национализма и популизма" који се захуктао референдумом о Брегзиту 2016. године, када је Уједињено Краљевство одлучило да напусти Европску унију, а додатно се појачао избором Доналда Трампа за председника Америке 2017.

„Прошлост је преплавила свет као поплава, а осећај за будућност као да је ишчезао.

„Док сам писао последње редове романа, почела је пандемија ковида - дистопија романа помешала се са дистопијом коју смо живели", додаје.

Господинов је прошле године номинован за Нобелову награду за књижевност, али му је тада измакла.

Дела Георгија Господинова преведена на српски језик

Извор: издавачка кућа Геопоетика

Совјeтски Савез као референтна тачка

После Другог светског рата, Бугарска и још неке источноевропске и централноевропске земље нашле су се у сфери совјетског утицаја.

Господинов је рођен 1968, у години Прашког пролећа - периода либерализације у тадашњој Чехословачкој, што се није допало совјетским властима.

У жељи да зауставе заокрет ка Западу, Совјетски Савез (СССР) је августа те године извршио инвазију на Чехословачку, што је изазвало јака антисовјетска осећања.

Ситуација у комунистичкој Бугарској, где је Господинов одрастао, била је много другачија - власти су градиле култ Совјетског Савеза.

„Ми никада нисмо имали сопствено Прашко пролеће, ни револуцију, и мислим да је то важно за наше колективно памћење, баш зато што се никада није догодило", прича писац.

Атмосфера у којој је провео детињство у унутрашњости Бугарске, у околини града Јамбол, на око 300 километара од Софије, била је прожета совјетском пропагандом.

„Сећам се да се петком на државној телевизији приказивао програм на руском језику, иако је Бугарска званично била независна земља", каже.

Бог је, подсећа, у комунизму био забрањен, а ипак је прва књига са којом је дошао у контакт била Библија.

„Бака је свакога дана у шест поподне вадила Библију, замотану у новински папир, и читала наглас, али шапатом", присећа се.

Први сусрет са смрћу за Господинова је била сахрана совјетског државника Леонида Иљича Брежњева, коју је као четрнаестогодишњак гледао на телевизији.

„Био сам у школи, телевизор су поставили у ходник и све су нас извели са часа да гледамо", додаје.

Зато је, како објашњава, Совјетски Савез за њега био референтна тачка када је писао роман „Физика туге" (2012), који садржи аутобиографске елементе.

Цео мој пубертет укратко се може описати кроз компликовану политичку ситуацију осамдесетих.

Први пољубац с девојчицом.

Умире Брежњев.

Други пољубац (са другом девојчицом).

Умире Черњенко*. 

Трећи пољубац.

Умире Андропов*. 

Је л' их ја то убијам? 

Први неспретни секс у парку.

Чернобиљ. 

Извор: Георги Господинов, Физика туге

*Константин Устинович Черњенко и Јуриј Владимирович Андропов били су генерални секретари Комунистичке партије Совјетског савеза (КПСС), односно лидери СССР-а, између 1982. и 1985.

Господинов каже да воли да преплиће историјске догађаје и живот појединаца.

Сматра да се о историјским догађајима не може говорити без личних прича.

„Не свиђа ми се када људи покушавају да објасне комунизам кроз некакве конгресе, правила и сличне глупости, јер постоје и појединци, који имају сопствена сећања и трауме из тог периода."

Чехословачка и Бугарска су, у две засебне револуције, ставиле тачку на еру комунизма 1989. године, после пада Берлинског зида.

Десет година касније, Господинов је објавио прозни првенац - „Природни роман", који је одмах био запажен, а књига је преведена на 23 језика.

Погледајте видео: Шта је довело до пада Берлинског зида

'Временска капсула' за будућност

Велико место у пишчевом стваралаштву имају такозване 'временске капсуле'.

Код Господинова су то колекције разноразних предмета и спискови свега и свачега којима његови јунаци покушавају да спасу тренутке од заборава.

„Када људе муче страхови, они покушавају да се припреме за најгоре - праве спискове, труде се да све што је важно сачувају у једном коферу", каже.

Примећује да је „језик је можда највећа временска капсула" коју људи имају.

„У језику све остаје сачувано за будуће генерације", каже.

Од када је роман „Временско склониште" први пут угледао светлост дана 2020. године, у свету су се десиле велике промене.

У марту те године почела је пандемија ковида.

Господинов каже да је недавно у џепу јакне пронашао медицинску маску и узео је у руку са осећајем као да држи „реликт из прошле ере".

„Када бих правио временску капсулу о претходних неколико година, спаковао бих ону дивну емпатију коју су људи имали једни за друге у првих неколико месеци пандемије", каже.

А убацио би и „бележнице које је исписао у том периоду, као и списак старих филмова", који су му помогли да прекрати време у карантину.

Када се књига 2022. године појавила на енглеском у преводу Анђеле Родел и кренула да осваја срца читалаца из разних делова света, руска инвазија на Украјину већ је била у току.

„Као подсетник на фебруар 2022. године, желео бих да сачувам прве фотографије рата у Украјини.

„Волео бих да у временску капсулу спакујем и начин на који ме је ћерка погледала тог јутра, када је рат почео, са мешавином страха и оптуживања, као да ми пребацује што сам јој обећао да рата неће бити".

Погледајте видео: Музеј књиге и путовања - од књиге од слоновог измета до легата Павла Вуисића

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]