Teхнологија и историја: Адриано Оливети - креатор чувене писаће машине који није умео да на њој куца

Била је црне боје, направљена од ливеног гвожђа, тешка 17 килограма, са 42 типки поређаних у четири реда, осам табелационих типки и једном типком за размак.

Прва писаћа машина у Италији, Оливети М1 произведена је 1911. године, а направили су је радници фабрике писаћих машина у Ивреи, надомак Торина.

Када је постао директор фабрике, Адриану Оливетију је његов отац Камило рекао да све може да уради, али да никада не сме да отпусти ниједног радника.

„Ми смо одговорни за њихове животе", говорио му је отац док му је почетком 1930-их препуштао управљање великим здањем, познатије као фабрика од црвених цигли које је тада имало тек 200 запослених.

Прво што је урадио, тада тридесетогодишњак који се тек вратио из Америке, Адриано Оливети, отворио је нове прозоре на двоспратној грађевини, да би убрзо реконструисао целу фабрику, када је црвену циглу заменио стаклом.

Била је то најмодернија грађевина не само у Ивреи, већ и у целој Италији, због које је данас овај италијански градић заштићена културна баштина Унеска.

„Мој деда је био као река која полако улази у пукотине стена, а затим набујало излази на површину", каже Бенџамин де Лигори Карино, његово унук и председник Фондације Адриано Оливети за ББЦ на српском.

„Нисам га упознао јер је умро пре него што сам рођен. Мајка ми је често причала о њему.

„Често је био несхваћен у друштву и у времену у којем је живео."

Ко је био Адриaно Оливети?

Када је имао тринаест година отац га је одвео да ради у производњи.

Посао који је описивао као досадан и увек исти, натерао га је да настави да се школује и студира за инжењера на Факултету политехинике у Торину.

Као најстарији од петоро деце, било је логично да ће он управљати фабриком, док су његова два брата и две сестре били део управног одбора који је заједно са њим одлучивао о свему.

Често су се сукобљавали због Адријанових одлука заснованим на принципу да корпоративни профит мора да буде уложен у корист заједнице.

„Замишљао је друштво које ће бити у хармонији са технологијом", каже Де Лигори Карино.

Фабрика Оливети и све оно што се развило заједно са њом у време док ју је Адријано водио, од 1932. године до 1960. године када је и преминуо, била је пример јединственог пројеката друштвене реформе способног да одржи развој, једнакост и социјалну правду.

„Радници су имали биоскоп и библиотеку.

„Деда је инсистирао на томе да сви морају да учествују у културном животу. Многи од њих су били неписмени", прича Де Лигори Карино.

Оливети је изградио и насеље за раднике, затим вртић.

Женама је дозволио да буду годину дана на породиљском одсуству, што није билло могуће у то време ни у једној другој фабрици у Италији у којој су жене радиле.

Човек који је пројектовао будућност

Када је преузео посао 1932. године, тада су и произвели нови модел писаће машине.

Некадашња Оливети М1 постала је Оливети М20.

Поред типке за размак, имала је и две типке за велика и мала слова, типку за повратак реда, затим за померање реда унапред, као и типке кејпслок и бакспејс (велика слова и типка за уназад).

Била је и даље тешка 17 килограма.

Тада су производили 13.000 примерака годишње и почели су да их извозе у иностранство.

Пред почетак Другог светског рата, Оливети је направио још један, новији и напреднији модел М40, а број радника је порастао на 4.000, углавном из Иврее у којој је тада живело око 12.000 људи.

Када је успостављен фашистички режим Бенита Мусолинија, Адриано Оливети је тадашњој власти представио пројекат за развој заједница италијанске регије Вале д'Аоста.

Између осталог, планирао је да у сваком граду отвори по једну библиотеку.

Међутим, пошто је био прекрштени Јевреј и због неслагања за расним законима, долази у сукоб са тадашњим властима и последње две године рата проводи у егзилу у Швајцарској.

„Никада није научио да куца на писаћој машини. Током две године у избеглиштву, ручно је написао најзначајније дело - Политички поредак заједница (L'Ordine politico delle Comunità)", каже за ББЦ на српском Гаетано Адолфо Марија ди Тондо, председник историјског архива Адриано Оливети.

Ова књига изражава идеје које чине програмску основу „Покрета заједница" (Movimento Comunità), направљеног 1947. године.

Биле су то идеје за успостављање нове политичке, социјалне, економске равнотеже између централних власти и локалних заједница.

Франко Ферароти, социолог и политичар, био је дванаест година његов саветник и најближи сарадник

„Први пут смо се срели 1948. године. Од тада, па све до његове смрти, били смо нераздвојни", прича Ферароти за ББЦ на српском.

„У то време политичке кризе, Адриано је говорио да је потребно социјализовати политичку моћ и да се пре свега мора деловати на локалном нивоу.

„Допринео је описмењавању италијанског друштва, посебно на југу земље, где је такође отворио фабрику, а и 60 библиотека у регији Вале д'Аоста."

Кратка историја писаћих машина

Извор: Енциклопедија Британика

Писаћа машина, симбол еманципације жена

Појавом писаће машине, крајем 19. века, отпочела је технолошка револуција која је трансформисала не само начин комуникације, већ и довела до реорганизације канцеларијског рада и отварања нових могућности за запошљавање, пре свега жена.

„Писаћа машина је допринела да се промени начин рада, а посебно запослених жена", каже за ББЦ на српском Џејмс Инглис, доктор наука при шкотском универзитету Сент Ендрјуз и куратор сталнеколекције писаћих машина изложених у Националном музеју у Шкотској.

„То им је помогло да покрену сопствени бизнис у време када су жене послодавци биле ретке и постале су витално оружје у борби за право гласа жена", додаје.

Први текст на писаћој машини Милка Љубичић, новинарка у пензији, откуцала је у трећем разреду гимназије, за школски билтен који се звао Коприве.

„Била је то огромна Ремингтон машина, с почетка 20. века", присећа се.

„Текст сам дуго, баш дуго куцала, сатима, готово цео дан. Мучила сам се са два прста, лупала по словима, бојећи се да ће неко од њих да испадне", каже она за ББЦ на српском.

„Део текста сам куцала директно из главе, а део сам прекуцавала оно што је било већ руком написано, углавном изјаве саговорника".

За упис на студије новинарства у Београду, родитељи су је частили новом писаћом машином, марке Маритса коју су правили Бугари.

„Касније, мењајући редакције мењала сам и писаће машине. Једно време куцала сам на машини Бисер, домаће, југословенске производње.

„Са рачунарима сам се срела тек 1988. године, у Вечерњем листу у Загребу.

„Сећам се, била сам импресионирана брзином куцања, могућношћу да бришем и поново пишем", додаје Љубичић.

Погледајте видео:

Своје писаће машине, марке Олимпија, носталгично се присећа и Сања Лучић, новинарка и дописница РТС-а из Милана.

„На фотографији из 1980. године, седим у соби са писаћом машином на коленима.

„Мислим да је та фотографија била са прославе Нове године. Моја намера је била да баш тако прославим улазак у нешто што би требало да буде ново и боље. Пишући.

„Мој први, никада објављени роман, написан је на тој машини", присећа се Лучић за ББЦ на српском.

Инспирација многим уметницима

Крајем 1940. године италијанска фирма Оливети отворила је фабрику у источном крају шкотског Глазгова, у којој је производила своје чувене моделе, као што су Лексикон 80 и најпознатија писаћа машина Летера 22.

Ова машина проглашена је за најбољи комад дизајна, освојивши престижну италијанску награду Composo d'oro, 1954. године.

Данас је изложена у музеју модерне уметности Мома у Њујорку.

Многи уметници, музичари и писци, као што су Леонард Коен, Боб Дилан и Силвија Плат су пре свега користили писаћу машину Летера 22.

Амерички писац Марк Твен је међу првима који је користио оно што је назвао „новодобном машином за писање".

Хенри Џејмс је волео гласно звецкање Ремингтон писаће машине и открио је да је његова инспирација пресушила када је прешао на тиши модел.

А Џек Керуак је искуцао 36 метара дугачак рукопис јер је желео да пише непрекидно.

„Производила се у разним бојама и била је тешка свега четири килограма. У то време, Летера 22 је била као лаптоп Мекбук данас", додаје Инглис.

Од иновације, преко глобалног успеха до пропасти

После кратких преговора, 1959. године, компанија Оливети је за 8,7 милиона долара купила део америчке компаније писаћих машина Aндервуд (Underwood).

Годину дана раније, произвели су први персонални рачунар П101.

„Та куповина, била је део стратешког плана Адриана Оливетија, да освоји америчко тржиште", каже за ББЦ на српском Карло Валерио који је од 1979. до 1995. године био генерални директор у филијалама ове фирме у Финској, Канади и Француској.

Тада је Оливети имала 30 фабрика широм света и више од 50.000 запослених.

Међутим, годину дана после те куповине, Адриано Оливети је 1960. године изненада умро у возу.

„Постоје претпоставке да је у његову смрт умешана америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА), мада за тако нешто нема доказа.

„Од када су произвели први компјутер, постали су трн у оку Американцима", каже Валерио.

Деценију после Оливетијеве смрти, ова италијанска компанија је националализована, што је заправо био почетак њеног краја.

Оронцо де Ђорђи је радио 20 година као заступник ових писаћих машина у италијанској регији Пуља.

„Почетком 1980-их година, Оливети преузима менаџер Карло де Бенедети, који је купио акције ове компаније и делом постаје њен власник", каже Де Ђорђи за ББЦ на српском.

„Са најпознатијом америчком телефонском компанијом АТ&Т тада је склопио уговор о производњи мобилних телефона.

„Међутим, крајем те деценије, почело је да јача тржиште у Азији и Оливети није могао да се такмичи са њима. То је био његов крај", сматра Де Ђорђи.

Шта је остало од мита Оливети?

Ивреа је 1980-их била европска верзија Силицијумске долине.

Од укупно 50.000 запослених у Оливетију широм света, половина радника је радила у овом граду, са солидним платама, а могли су и да користе скупе рекреативне садржаје компаније.

Данас су главни послодавци Иврее јавна здравствена служба и два кол-центра, који заједно имају 3.100 запослених.

Социолог Франко Ферароти каже да је Ивреа данас симбол кризе и урушавања италијанске привреде.

Оливети и даље постоји, али данас је то мала компанија за канцеларијску опрему.

Фабрика у којој је ова компанија производила скоро читав век претече драгуљу данашње техннологије, претворена је у музеј и историјски архив.

„Архив је настао 1985. године са циљем да сачувамо сећања на Адриана Оливетија, на његову утопистичку визију и идеју о бољем и праведнијем друштву", каже председник архива Гаетано Адолфо Марија ди Тондо.

Осим овог архива, Фондација Адриано Оливети у Риму активно ради на промоцији некадашњих производа ове компаније, чувању њеног наслеђа и ширењу идеја њеног власника.

Оливетијанске лекције је пројекат ове фондације са средњим школама у Италији.

„Циљ нам је да младима приближимо питања које је Адриано постављао пре седамдесет година, а која су актуелна и данас.

„То су питања чији одговори утичу на развој и напредак друштва", каже његов унук Бенџамин де Лигори Карино.

Погледајте видео:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]