Инфлација и трошкови живота: „Невидљиве“ жртве необузданог скока цена

Глас Месерет Адис је тих и подрхтава.

Ова осамдесеттрогодишњакиња проводи већину дана у кревету.

Дубоко узима ваздух, повезана на носну канилу која јој појачава нивое довода кисеоника.

„Не желим да патим. Не желим да будем гладна. Не желим да се смрзавам", каже она.

Адис дели малу собу са троје унука у главном граду Етиопије Адис Абеби.

Ћерка јој је умрла од дијабетеса и удовица је.

Деца доручкују и ручају у школи тако да Адис успева да сачува оно мало хране што може да приушти за вечеру.

Она једе само једном дневно и то не сваки дан.

„Једемо само 'коло' (традиционална мешавина печених житарица), пијемо воду и идемо да спавамо. Кад ни тога нема, не можемо ништа више да урадимо."

Њен случај није усамљен.

„Нису видљиви"

ББЦ је разговарао са старијим мушкарцима и женама широм света да би боље разумео последице које је на њихове животе оставила глобална криза услед инфлације.

Њихова сведочанства откривају екстремну угроженост, све већу зависност од добротворних организација и потешкоће у задовољавању најосновнијих потреба.

„Података о старијим особама напросто нема", каже за ББЦ Клаудија Малер, независна експерткиња Уједињених нација за људска права старијих особа.

„Они су препуштени самима себи кад је у питању систем подршке зато што нису видљиви", каже она, додавши да их друге гласније групе гурају у запећак.

Нова студија коју је у десет земаља спровела Хелп Ејџ, добротворна мрежа коју финансирају међународне агенције, показује да старији људи „предузимају драстичне мере како би преживели", од прошења први пут у животу до напуштања болничког лечења.

„Видите да сам болесна. Лежим у кревету. Ако не добијем помоћ, могу да се надам само смрти", каже Месерет Адис, док подиже покривач у својој хладној спаваћој соби.

У једном другом кревету више од 4.000 километара даље, у главном граду Либана Бејруту, Елис Чобанијан (67) говори о сличном очају.

„Не желим да причам о томе колико пута сам покушала да се убијем", каже она.

Стручњаци тврде да је ударац ове кризе на ментално здравље старијих веома тежак.

„Депресије се не доживљавају као депресије. Оне се доживљавају тек као нешто што 'долази с годинама', нешто што 'није јако озбиљно'.

„Али ово је огроман проблем који је потпуно занемарен", каже стручњакиња Уједињених нација Клаудија Малер.

Чобанијан дели њену малу спаваћу собу у главном граду Либана са још укупно десеторо људи, две недавно разведене ћерке и њихово осморо деце.

Она каже да се финансијска ситуација њене породице погоршала после 2020. године и да „никад није било тако тешко као што је сада".

Погледајте и овај видео:

Низ преклапајућих криза

Светски програм за храну Уједињених нација каже да је број људи који се суочавају са акутном неприступачношћу хране скочио са 135 милиона из 2019. године на 345 милиона 2022. године.

Поред ковида и климатских промена, руска инвазија на Украјину из фебруара 2022. године довела је до глобалне несташице хране, енергената и лекова, као и инфлације која се винула у небеса.

Либан је већ био захваћен кризом још пре овог рата, а инфлација хране је прошле године достигла 372,8 одсто.

„Моје унуке воле да се прошетају поред продавнице пилића само да би помирисале пилетину која се спрема", каже Чобанијан.

„Јуче су ми рекле да су гладне. Нисам имала ништа да им дам, а оне су рекле: 'Ајмо на спавање и надајмо се да ћемо сањати пилетину'."

Чобанијан зарађује 20 долара месечно од посла њене ћерке као старатељке.

„Пре кризе, продавала сам хеклане одевне предмете. Током ове кризе, нико ништа не купује. Оно што ја радим је луксуз и људи више не могу да га приуште", каже она.

Старије жене теже погођене

Старије жене попут Адис и Чобанијан „носе терет ове кризе", кажу експерти.

„Друштвене културне норме често обавезују жене да буду прве које ће се одрећи оброка кад су залихе хране ограничене.

„Због постојећих социјалних неједнакости, жене имају мање могућности да зарађују новац", каже Боб Бабаџанијан, шеф сигурности прихода у Хелп Ејџу.

„То се преноси на специфичну унутрашњу динамику домаћинства где имају мању контролу над ресурсима."

Жене су често главне старатељке деце и родбине.

И оне често зарађују мање од мушкараца кад раде ван куће, а морају и да обављају више неформалних послова.

„Често говоримо о разлици у платама између мушкараца и жена, али постоји и разлика у пензијама", каже стучњакиња УН-а Клаудија Милер.

„Ако жене или девојчице немају приступ добром образовању, никад неће добити исте пословне прилике као њихови мушки еквиваленти.

„То се заврши тако што немају довољно подршке и помоћи преко пензије и других социјалних давања", каже она.

Касно је после подне и Зиаудин Килџи седи на прагу његове аутомеханичарске радње у Исламабаду, у Пакистану.

Његова супруга је умрла прошлог месеца након што је провела неколико година на дијализи.

Са 68 година, он и даље мора да ради зато што нема пензију.

Али већина његових клијената нестала је током протекле године.

„Било је време кад не бисмо имали предаха током читавог дана. Данас је ово први посао који сам добио од рано ујутро", каже Килџи, показујући на машинерију прекривену прашином.

У фебруару 2023. године, цене потрошачке робе у Пакистану доживеле су највећи скок за годину дана у последњих скоро 50 година.

Он сада спава на душеку на склапање у његовој радионици.

Али чак му је и то угрожено пошто се цена изнајмљивања простора за радионицу више него удвостручила прошлог месеца.

А кредити које је узео да би плаћао медицинско лечење његове жене постају све скупљи зато што су скочиле камате.

„Ја сам дијабетичар и имам стент на срцу. Боле ме бубрези. Али моје таблете су сада веома скупе.

„Понекад просто престанем да их узимам. Кад могу да их приуштим, узимам их поново. Иначе, шта друго могу?".

Адис у Етиопији такође је престала да купују већину виталних лекова који су јој неопходни за њена плућа.

Њих двоје поткрепљују истраживање Хелп Ејџа према ком цене у порасту спречавају приступ старијих људи медицинском лечењу и лековима.

Први пут зависни од банке хране

Последице кризе по старије људе не важе само за земље у развоју као што су Етопија, Либан и Пакистан.

Оне су видљиве и у Великој Британији, која је богата земља.

Табани Ситхол (74) је пензионисана медицинска сестра која живи у јужном Лондону.

Она мора да се ослања на организацију којом управља месна заједница звану банка хране како би добила храну која јој је потребна.

„Никад нисам мислила да ћу користити банку хране, никад, зато што је све изгледало добро. Уз мало уштеђевине коју сам сакупила, мислила сам: 'Зашто ови људи користе банке хране?'

„А сад је дошао ред на мене да станем у ред", каже она, показујући на конзерве на њеном кухињском столу.

Кад се пензионисала 2019. године из енглеске Националне здравствене службе, мислила је: „Живот за мене тек почиње", али рекордне цене су све то промениле.

„Понекад жудите за нечим. Али сада није суштина у томе да се почастите, већ у томе да морате да једете, да имате довољно хране за себе."

Ситхол је остала удовица кад је њена ћерка имала два месеца.

Она живи са ћерком јединицом, чије фотографије красе зидове дневне собе.

„Макар ми се она нађе кад год ми затреба. Зато уопште и могу да приуштим ствари."

Шта је инфлација - погледајте видео:

Али ослањање на чланове породице, иако уобичајено, није одрживи приступ како популације постају све старије.

Веј Јанг, директор Института геронтологије на Краљевском колеџу у Лондону, каже: „У Великој Британији, број особа старијих од 65 година ће се удвостручити или утростручити у наредних неколико деценија.

„Готово је немогуће да људи увек имају младе чланове породице који ће их издржавати.

„Владе морају добро да размисле о новим начинима за финансирање дугорочне неге за старије", додаје доктор Јанг.

Ситхол каже да зависи и од помоћи добротворних организација као што је Индепендент Ејџ и плаши се да је чека још гори период у будућности.

„Хипотека скаче свака два месеца", каже она.

„Мораћемо да се иселимо из ове куће јер више не можемо да је приуштимо.

„Мораћемо да је продамо и да се преселимо негде где је мало јефтиније, што ће мојој ћерки много отежати одлазак на посао."

Она позива старије људе који се муче да дигну глас.

„Не снебивајте се. Не плашите се. Немојте да вас буде срамота", каже она.

„Некада се говорило: 'Ох, па ви сте сиромашни. Ох, па ви сте били медицинска сестра. Зашто сте овде?'

„Нико то више не говори зато што сад имамо чак и наставнике, лекаре и медицинске сестре који још увек раде а морају да иду у банку хране."

Погледајте и видео о школи за децу улице:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]