Филм и Холивуд: Вече са Квентином Тарантином

Како је реч о једној од, како за туристе тако и за становнике, атрактивнијих паришких улица, булевар Пуасоњер је по обичају препун људи.

Међутим, 29. марта, у дану толико сунчаном да је свима било јасно да је зими коначно одзвонило, дугачки редови формирали су се испред култног биоскопа Гран Рекс.

Колона људи протезала се низ булевар, али и добрим делом истоимене бочне улице, како је више биоскопских улаза било у функцији.

Поново, нимало неуобичајен призор. Гран Рекс је често домаћин премијера великих блокбастера на којима неретко присуствују глумци и редитељи.

Само неколико недеља раније, поводом премијере четвртог наставка мегапопуларне акционе франшизе Џон Вик, чија се радња, делом, одвија и у Паризу, Гран Рекс је посетио Кијану Ривс.

Додуше, за време снимања Џона Вика, Парижани су Кијануа могли да сретну и на улици или у градском превозу, захваљујући његовој надљудској скромности и аури човека из народа.

Али догађај који је допринео додатној гужви на улицама није био пука премијера.

Заправо, није се приказивао никакав нови филм. Говорило се о филмовима, великим и важним, али не и новим. У питању је било нешто другачије.

На неонској светлећој реклами било је исписано име једног од највећих редитеља данашњице, једног од ретких који ужива статус холивудске, па чак и рок звезде, иако се махом налази иза камере - Квенитна Тарантина.

За разлику од сличних догађаја који укључују велика имена, блицеви са телефона и апарата севали су једино на самом уласку у биоскоп, јер је уношење истих у салу, на захтев госта, било строго забрањено и поприлично пажљиво контролисано.

Посетиоци су на уласку добијали платнене врећице у које би ставили телефоне, а запослени би их потом затворили.

Системом сличним скидању бипера у продавницама одеће, врећице су отваране на завршетку вечери.

Једина фотографија сале, празне, настала је тек по завршетку програма.

Quentin Tarantino - Cinema Speculation conversation је серијал разговора са редитељем поводом његове нове књиге.

У питању је Тарантинова друга књига, али за разлику од сјајне новелизације Once Upon a Time in Hollywood (Било једном у Холивуду), Cinema Speculation спада у non-fiction категорију и представља збирку есеја о филмовима, нарочито оних са краја шездесетих и почетка седамдесетих година - пре, током и након чувене холивудске револуције.

„Већ неких 12 година сам, наврат-нанос, писао књигу о филму, али сам се дуго питао шта би могло бити везивно ткиво између тих различитих текстова, како то не би била само књига есеја", изјавио је Тарантино касније те вечери у разговору са Тјеријем Фремоом, директором Филмског фестивала у Кану.

„И затим сам написао поглавље под називом Little Q Watching Big Movies, које је на крају постало уводно поглавље у књизи, о томе како су ме мајка и очух водили са њима у биоскоп."

Тарантино је почео да посећује биоскоп са седам година, гледајући филмове чија циљна публика дефинитивно нису били седмогодишњаци.

Тако је, као јако мали, у биоскопу погледао неке од највећих филмова с краја шездесетих и почетка седамдесетих, попут Bullit (1986), Dirty Harry (1971), Deliverance (1972) итд.

„Ово свакако није књига која укључује моје омиљене филмове, нити филмове који су на мене утицали толико да могу да кажем 'Ах, ово су филмови који су ме начинили оваквим какав сам данас', штавише, неке од ових филмова волим, неке волим с резервом, а за неке не мислим да су толико добри колико сам тада, када сам их први пут гледао у биоскопу, мислио да јесу."

„Међутим, ово јесу филмови које сам, први пут, гледао искључиво у биоскопу, дакле у том специфичном тренутку у историји, и са публиком којој су ти филмови били намењени и схватио сам да је то повезница између поглавља."

Припреме за вече са Тарантином

На гостовање Квентина Тарантина нисам отишао као на класичну промоцију књиге, јер знајући природу писца, могло се претпоставити да ће разговор бити све само не класичан.

Књигу сам поседовао већ неколико месеци уназад, тако да Тарантино није морао да ми је продаје, да ме убеђује да је купим.

То је Тарантино, а где стоји његов потпис, то је унапред продато, јер иако је маестралан редитељ, постоји шанса да је чак још бољи писац.

Не, оно што ми је било потребно јесте детаљна припрема, јер можда се без предзнања може ићи у кафану, али не и у биоскоп.

Разговору су претходили месеци читања Cinema Speculation, гледања филмова о којима Тарантино пише, офлајн и онлајн копања, најчешће половних, романа по којима су многи од тих филмова засновани и наравно, поновно гледање Тарантинових филмова и тражење нових значења, омажа и референци на основу прочитаног.

И Cinema Speculation је сјајна књига о филму зато што пружа нове увиде о филмовима који су у њој анализирани, сецирани, растављени на делиће, па враћени у целину, често и потпунију у односу на ону од које су почели.

И потпуно је неважно ако Тарантино открије радњу филмова (које раније нисте гледали) у књизи, јер гледање након читања есеја нимало не умањује ужитак, већ га само увећава.

Као да имате некакав алат за гледање филмова.

Међутим, оно што Тарантино скромно истиче, и што се може закључити из самог наслова, јесте да је реч о његовим „нагађањима", а не о некаквом кинематографском Светом писму.

„Ово су моја нагађања, моје претпоставке о тим филмовима. Наравно да сам могао да позовем Брајана Де Палму и питам га шта мисли о сопственом филму, али мене не занима шта он мисли", рекао је Тарантино.

Cinema Speculation открива који се део романа Џима Томпсона није нашао у филму Тhe Getaway (1972) Сема Пекинпоа, а требало би, како је Dirty Harry(Прљави Хари) можда први амерички филм који геј особе не представља на стереотипан начин, али ипак, иронично, кроз објектив снајперске пушке, као и како не постоји идеална филмска верзија Паркера Ричарда Старка, али да је, иако то званично није случај, лик Нила Мекoлија, ког у филму Heat Мајкла Мена тумачи Роберт Дениро, очигледно заснован на Паркеру.

На читаоцима је да се са њим сагласе или не.

Разговор са Квентином Тарантином

Пре доласка у Париз, Тарантино је викенд провео у Лондону, где га је два дана заредом у Паладијуму угостио редитељ Едгар Рајт (Shaun of the Dead, Scott Pilgrim vs. the World, Baby Driver итд.).

Рајт је био вероватно сјајан водитељ, имајући у виду његово познавање материје и љубав према холивудским филмовима о којима је Тарантино писао.

Само Рајтова годишња листа одгледаних филмова, коју редовно објављује на Инстаграму и другим профилима, довољна је да га квалификује као врсног саговорника.

У Паризу је разговор водио Тјери Фремо, директор филмског фестивала у Кану и Тарантинов дугогодишњи пријатељ, што је свакако допринело опуштености разговора.

Међутим, иако је филмски стручњак, из питања које је постављао се могло видети да Фремо није баш и филмски штребер попут Рајта, макар када је реч о Холивуду, што је учинило да разговор буде више у форми питања и одговора, него дијалога.

То, додуше, није нимало утицало на квалитет разговора.

Када за саговорника имате Тарантина, формула је проста - поставите питање, какво год, и пустите га да говори.

О насиљу у филмовима

Фремо се осврнуо на уводни део књиге, питавши госта како се осећао седмогодишњи Квентин док је на платну испред себе гледао сцене насиља.

„Мајка ми је једном рекла 'Знаш како, Квентине, више бих била забринута да гледаш вести. Ово су само филмови, то не може да ти шкоди!'", одговорио је Тарантино.

Седмогодишњи Квентин је брзо открио да је вероватно једини дечак у школи који има могућност да проба забрањено воће - филмове о којима су његови вршњаци могли само да сањају.

Међутим, постојало је једно правило за гледање филмова који укључују насиље - морао је да разуме контекст онога што је гледао.

Када му мајка није дозволила да гледа филм Melinda (1972), мали Квентин ју је питао због чега.

„Рекла ми је 'Па, Квентине, веома је насилан. Знаш да начелно немам проблем с тим, али не би разумео радњу. А пошто не би разумео контекст у ком се насиље одвија, онда би само гледао насиље зарад насиља. А то је нешто што не желим да радиш'."

Редитељ је додао да никада није чуо боље објашњење.

Касније током разговора, упитан је какав ће бити његов однос са децом када је реч о гледању филмова, нарочито његових филмова.

Који његов филм би волео да син Лео прво погледа и са колико година?

„Пустио бих га да сам изабере. Али рецимо да рачунам да ће, када буде имао неких девет година, као дечак, логично хтети да погледа Kill Bill", одговорио је Тарантино кроз смех.

О сусрету са Брајаном Де Палмом

Када је реч о златној генерацији холивудских редитеља 1970-их, није сигурно да би се Брајан Де Палма нашао на тој листи.

„Људи га нису толико волели, говорили би 'Ма он само имитира Хичкока, не може да смисли ништа оригинално' и слично", рекао је Тарантино.

„Наравно да је такав лик један од мојих омиљених редитеља! Наравно да то није Спилберг, кога сви обожавају!"

Скоро двадесет година након што се упознао са радом Брајана Де Палме, Тарантино је 1992. био на фестивалу Санденс са филмом Reservoir Dogs.

Том приликом је упознао филмску продуценткињу Гејл Ен Хард, тадашњу супругу Брајана Де Палме.

„Јао, па ја обожавам филмове вашег супруга", рекао јој је том приликом.

„Па, драго ми је што сам удата за некога кога толико волите", одговорила му је.

„Али њему се не би допао мој филм."

„Како знате то?"

„Просто знам. Знам да он не воли филмове у којима људи само причају, а мој филм чине малтене само разговори, дугачки дијалози између људи."

„Па, заиста га добро познајете! У праву сте, не би му се допао", одговорила му је Гејл Ен Хард.

Међутим, Тарантино је након неког времена примио позив током којег му је речено да Брајан Де Палма жели да се упозна са њим.

„Нисам могао да верујем. Тачно се сећам тог дана, возио сам до његове канцеларије и имао сам путоказ исписан на коверти", препричавао је Тарантино.

„Стигао сам тамо, рекао сам ко сам, да имам састанак са господином Де Палмом и рекли су ми да сачекам мало. Затим се он појавио, ето га ту, преда мном, Брајан Де Палма."

Остатак сусрета са једним од његових идола задржао је за себе.

О новом, последњем, филму

Већ неко време круже гласине о Тарантиновом десетом филму и редитељ је, наравно, и сам тога свестан.

„Рећи ћу вам шта је од тога истина. Да, истина је да ће се филм звати The Movie Critic, и да, истина је да је радња смештена у касне седамдесете."

То је то. Потврђено. Информације из прве руке.

„Оно што није истина је да је филм заправо заснован на животу филмске критичарке Полин Кил. Не знам одакле новинарима такве приче."

„Не кажем да биопик о њој не би био добар филм. Ако га буде, можда буде и бољи филм од мог, али мој филм није о њој", рекао је Тарантино.

Такође је потврдио да је сценарио написан и да ће снимање вероватно почети ове јесени.

„Добро, дакле снимање, па монтажа, постпродукција… дакле можемо да га очекујемо у Кану 2025. године?", питао је Тјери Фремо.

Тарантино је одговорио да би тако нешто било могуће.

Још једном је поновио да ће The Movie Critic, као његов десети филм, уједно бити и његов последњи.

Фремо га је питао да ли ће и овај снимати на филмској траци.

„Наравно, мислим, ако ми није довољно стало да га снимам на филму, онда га нећу ни снимати. Знате, ја и даље користим праву камеру", одговорио је кроз смех.

Тарантино се није осврнуо на неименовану серију коју је прошле године најавио, за коју је и написао сценарио за свих десет епизода.

Читање Cinema Speculation

По завршетку разговора са Тјеријем Фремоом, уследила је двадесетоминутна пауза.

Тарантино се вратио на бину за хајлајт вечери - читање одломка књиге Cinema Speculation.

Замислите глас наратора филма The Hateful Eight, или господина Брауна из Reservoir Dogs, оног који на почетку филма објашњава, по његовом мишљењу, право значење Мадонине песме Like a Virgin, или једног од водитеља филмском подкаста The Video Archives (не Роџера Еварија, већ оног другог) како оним препознатљивим гласом чита уводно поглавље Little Q Watching Big Movies.

Свих 26 страна, читавих пола сата звучног спектакла.

Никада нисам помислио да читање књиге наглас, нарочито оне која не спада у домен фикције, може бити толико узбудљиво и забавно.

Cinema еxpectation

Да резимирамо - љубитељи филмова Квентина Тарантина имају чему да се надају у наредном периоду.

The Movie Critic стиже вероватно током 2025. године, дакле, иза угла.

Неименована ТВ серија ће се, верујем, снимити.

Тренутно не могу да замислим ниједног холивудског директора телевизије или стриминг сервиса који би одбио серију са готовим сценариом на столу, са Тарантиновм потписом.

Међутим, шта ако The Movie Critic буде заиста његов последњи излет у филм?

Па, не треба заборавити на ставку која је красила сваки Тарантинов филм досад.

Натпис „Written and directed by Quentin Tarantino" (Написао и режирао Квентин Тарантино).

Тако да се треба усредсредити на овај „написао" део.

Још од његовог првог филма је било јасно да је Тарантино сјајан сценариста, али књигама Once Upon a Time in Hollywood и Cinema Speculation је показао и колико добро влада и осталим формама писања.

Уколико The Movie Critic заиста буде последњи филм, да ли ће ми недостајати нешто „ново" од Тарантина?

Па, уколико буде наставио да пише, онда неће.

Новелизација било ког (у најбољем случају сваког) његовог филма? Пун погодак.

Наставак, или макар проширено издање, Cinema Speculation? Тренутно не могу да замислим ништа боље.

Оно што је битно јесте да је Тарантино, у свему што је ради, увек имао сопствени глас.

Тај печат је увек био присутан у његовом писању, завршило то као филмски сценарио, роман или есеј.

И то ми је довољно.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]