Филм и Француска: Како је насилни филм „Le Doulos" инспирисао Тарантина и Скорсезеа

Према писцу Рејмонду Чендлеру, прича која садржи неки злочин - ,,мора да је прича о стварним људима у стварном свету".

Ако је ово тачно, онда је права мистерија зашто је филм Шешир (Le Doulos) Жана Пјера Мелвила из 1962, неприкосновена и класична крими прича која је недавно напунила 60 година, био толико успешан.

Атмосферичан, ишчашеног наратива, песимистичан, Мелвилов филм је с једне стране оличење тврђе, сировије и аутентичније стране криминалистичког жанра, а нарочито француског кримића.

Па ипак, стварањем крајње американизованог Париза, онаквог какав може да постоји само у Мелвиловом филму, свет који он описује је симултано фантастичан; таква је и бескрајно контрадикторна природа овог режисера и његовог прослављеног опуса.

Ово се нарочито односи на случај филма Шешир у којем су те контрадикторности допринеле да добијемо филм који је истински редефинисао жанр криминалистичке драме и оставио траг у историји кинематографије.

Криминалистички филм је у Француској синоним за енигматичног Мелвила.

Иако је радио у многим жанровима, Мелвил је нарочито дефинисао улогу крими филмова у француској кинематографији у трауматизованом свету који се појавио након Другог светског рата.

Тајна његовог успеха? Аутентични микс америчког утицаја и галског стила који његовим филмовима дају дашак стилизоване бруталности.

„Он је узео Богарта, Кегнија, гангстерске филмове компаније Ворнер Брадерс, а узимао је и приче из њихових филмова, а затим би те приче радио са Белмондом или Делоном или Жаном Габеном и само би их урадио у другачијем стилу, да буду кул", каже Квентин Тарантино, један од највећих Мелвилових обожавалаца.

„Они су и даље покушавали да личе на своје америчке парњаке, али су имали потпуно другачији ритам."

Такав стил је постао невероватно утицајан захваљујући филму Шешир, пре свих.

Карактеристичан осећај безнадежности и његова бескомпромисна визија прљавих улица Париза као да Мелвила чине редитељским еквивалентом његових главних ликова - злобних усамљеника који тврдоглаво одбијају било какав компромис.

Он је каријеру започео крајем 40-их, када је већ имао превише година да би се утопио у француски нови талас који се појавио деценију касније, предвођен Франсоа Трифоом и Жаном Ликом Годаром.

Али није припадао ни старијим покретима и видовима француске кинематографије блиским „традицији квалитета" (Традитион де ла qуалите) какве смо могли да видимо у филмовима Жана Реноара и Марсела Карнеа.

Препознатљиви по хладној, мушкој отмености и суровости, Мелвилови криминалистички филмови су били и узбудљиви и егзистенцијални.

Писац и предавач Џеф Ендрју је током једне сезоне 2017. године у Британском филмском институту био кустос изложбе која је била посвећена Мелвилу и његовом јединственом месту у француској кинематографији.

За разлику од пионира новог таласа, „Мелвил је био приповедач, моралиста, стилиста и страсни противник реализма", рекао је Ендрју за ББЦ.

Очигледно је био усамљен на тој сцени.

Иако је крими опус започео филмом Коцкар Боб, Мелвил је у прави ритам ушао филмом Шешир. Назив филма је сленг референца за шешире какве су носили криминалци тог времена и који су помало личили на федоре и трилби шешире какве су носили гангстери у раним америчким кримићима.

Пошто су такви шешири делимично прекривали лица сенком, овај израз је означавао оне који су били полицијски доушници или оне који нешто крију.

Прича о параноидној мушкости

Базиран на роману Патрика Лесоа из 1957. године, Шешир је имао мрачан наратив.

Филм се бави животима неколицине криминалаца и полицајаца, углавном Мориса (Серж Ређани) и његовог пријатеља Силијена (Жан Пол Белмондо).

По изласку из затвора, Морис одлази код Жилбера (Рене Лефевр) који процењује драгуље отете приликом недавне пљачке. Морис убија Жилбера због издаје коју нисмо имали прилике да видимо у филму, а плен сакрива од двојице других гангстера, Нутесија (Мишел Пиколи) и Армана (Жак де Леон), који долазе да покупе драгуље, али проналазе само леш.

Без обзира што је тек изашао из затвора, Морис планира пљачку богаташке куће у Нејиу, предграђу Париза, заједно са Силијеном и још једним саучесником, Ремијем (Филип Наон).

Пљачка се не одвија по плану јер је полиција унапред обавештена о њој.

Морис успева да се извуче жив, али се онесвешћава услед рањавања. Буди се у стану свог пријатеља Жана након чудесног избављења.

Јасно је да је био жртва издаје, а сви знаци указују да је кривац Силијен. Да ли је могуће да га је лојални пријатељ заиста преварио? Или можда неки други људи у његовом животу нису оно што се чини?

Шешир је поделио критичаре тог времена, а нарочито није био популаран код америчких рецензената.

Бозли Краутер из Њујорк Тајмса је 1964. године написао да „…нема много тога што би могло да препоручи овај филм који представља један од слабијих покушаја да се заједљиво филозофски сецира каријерни криминал… уз бескрајне енглеске титлове који преводе дијалоге писане у сленгу".

Ипак, филм је дефинисао Мелвилов стил као усамљенички, параноидни маскулинитет у којем се ниједна акција не исплати.

Шешир је означио и почетак Мелвиловог златног периода филмског стваралаштва током којег је он направио многе класике, као што су Армија сенки (1969) и Црвени круг (1970).

Али Шешир је био тај који је најснажније истакао Мелвилову двоструку условљеност - дубоком фасцинацијом према америчкој култури и недвосмисленом галском малодушношћу.

„Без америчке кинематографије из 1930-их, ја не бих ни правио филмове и никада не бих направио ни Шешир", рекао је он за француски магазин Л'Авант-сцене цинема 1963. године.

Мелвилова љубав према американи је била видљива и у његовом имену.

Његово право име је било Жан-Пјер Грумбах, али је редитељ променио презиме у Мелвил, у част једног од његових литерарних хероја, Хермана Мелвила.

Таква промена је била само врх леденог брега у Мелвиловим опсесијама Америком.

У младости Мелвил је сате проводио у париским биоскопима и лутао булеварима у потрази за најновијим америчким производима, нарочито за ноар кримићима.

Сличан по томе следећој генерацији филмаџија у којој су били Трифо и Годар, Мелвилова филмска едукација се у великој мери заснивала на опсесивним одласцима у биоскоп и то му је донело довољно инспирације за цео живот.

Мелвил је волео класичне филмове са углађеним криминалцима који се по киши шеткају плочницима обучени у спортске кишне мантиле. Обожавао је Хјустонову Асфалтну џунглу из 1950, Унајмљени револвер Френка Татла из 1942, као и раније Ворнер Брос кримиће са Хемфријем Богартом и Џејмсом Кегнијем.

Од свих његових филмова, Шешир је вероватно онај у којем највише може да се види очигледан амерички утицај и то је свакако био први француски кримић који је био инспирисан филмовима са друге стране Атлантика.

„Неки ранији француски криминалистички филмови као Pépé le Moko и Touchez pas au grisbi су показали холивудски утицај у смислу стилизоване карактеризације, дијалога и костима", каже Ендрју.

Неубичајени приказ Париза

Начин на који је Мелвил приказивао Париз и његове ликове у великој мери дугује америчком ноар филму.

„Моји филмови се у великој мери ослањају на митологију америчких гангстерских филмова из 1930-их година који прате одређен код понашања, као у вестернима", рекао је он у интервјуу 1963. године, реферишући се на изразито мушки, неписани кодекс части који је обично изневерен у таквим филмовима и који завршава у насиљу.

Поред тога што је позајмљивао дух америчке крими кинематографије, професорка Жинет Винсендо, ауторка књиге Жан Пјер Мелвил: Американац у Паризу, каже да је такође позајмљивао и оне најситније детаље из америчких филмова - мењао је моделе аутомобила и називе барова не би ли још више личили на америчке.

„И још очигледније", каже она, „традиционална гангстерска опрема у виду кишних мантила и шешира и контрастно црно-бело осветљење филма Шешир, као да га смештају у иконографију америчког ноара из 1930-их и 1940-их година".

Филм такође пружа и упадљиво суморну визију главног града Француске тог времена.

Иако је прва знаменитост Париза коју видимо у Шеширу базилика Сакре кер, камера брзо одлази даље од ње и свој пут завршава у пустоши бомбардованог града.

Требало би бити свестан и романтичних виђења Париза који су те године могли да се виде у биоскопима, као што су Трифоов Жил и Џим или Клео од 5 до 7 Ањес Варде.

У овим филмовима Париз је приказиван са опипљивом радошћу чак и ако би наратив био меланхоличан. У поређењу са Паризом из тих филмова, онај Мелвилов је пуст, али чак и као такав - стилизован.

Тамо где америчка ноар драма своје корене вуче из ере која је уследила након депресије, касних 20-их година, Мелвил је подједнаку безнадежност пронашао у рушевинама насталим после Другог светског рата.

Радећи за француски покрет отпора, Мелвил је био суочен са реалношћу насиља и опасности које је носила издаја. Друштво које он приказује је тајно, функционише у сенци и у мраку, а у таквим условима поверење је увек тражена монета.

У сваком случају, уколико је Шешир корачао траговима америчког филм ноара, уочљиви су и начини на које је он одступао од зацртаног - делом и због своје замршености.

Винсендо мисли да је „традиционално јасан правац акције из америчких филмова овде угрожен комплексним заплетом Шешира, двосмисленошћу и прикривањем информација и то од прве сцене у филму".

Ликови не могу да верују једни другима што представља проблем буквално свим актерима. Тамо где би амерички ноар сасвим јасно осудио своје превртљиве ликове у циљу истицања морала, Мелвилова упорна двозначност је типично галска.

Још једна разлика између Шешира и америчких филмова на које се он реферисао, била је у експлицитном приказивању насиља.

У једној од озлоглашених сцена из филма, Силијен брутално пребија Морисову девојку (Моник Хенеси), везује њен врат за радијатор и на њено лице просипа виски док је испитује.

Отворена, бескомпромисна бруталност је баш оно што ће обележити крими филмове у долазећим годинама и у Америци и у Европи. Међутим, 1962. године, то је био гром из ведра неба.

Баш као што је Шешир био инспирисан америчким криминалистичким филмовима који су му претходили, тако је и његов органски, напети стил имао подједнак утицај на будуће америчке криминалистичке филмове.

Штавише, Мелвилова упорна комбинација суморних тема из класичних америчких ноар филмова и сировијег француског стила у којима можемо да видимо елегантни мизансцен са наговештеном документарном сликовитошћу, и даље има огроман утицај на америчке редитеље.

Тако, на пример, Мартин Скорсезе истиче утицај филма Шешир.

Пред снимање филма Ирац (2019), Скорсезе је пустио Шешир свом директору фотографије Родригу Пријету.

„Што се тиче тона филма, желео сам да он буде контемплативан, а морао је да буде и интимни еп", рекао је он редитељу Спајку Лију у једној дискусији пред премијеру филма.

„Одлучио сам да пустим пар Мелвилових филмова - Шешир и Други дах. То је потпуно другачији свет, али мени се свидео тај деликатан стил".

Тарантино је још један од великих редитеља који је обожавалац Мелвила. Када га је Џош Бекер интервјуисао у вези са утицајима на његов дебитантски филм Улични пси из 1992, он је рекао: „То су вам филмови Жана Пјера Мелвила, Коцкар Боб, Шешир - мој омиљени сценарио за сва времена - са Белмондом, фантастичан филм".

Филм Улични пси је из Шешира дефинитивно позајмио стил, али финале филма нарочито представља неку врсту Мелвиловог одјека, са тројицом мушкараца који се међусобно убијају, а све то због издаје.

Шешир и данас важи за један од великих криминалистичких филмова из послератног периода.

Ретроспективно, он изгледа као стожер око којег се филмови снимљени пре и после окрећу и означава транзицију жанра од мелодраматског ка стилизованом насиљу.

Од тог тренутка, песимизам на платну је изгледао као никада до тада; град је заувек остао усамљено, кишом натопљено место у којем смрт чека, а издаја се крије иза сваког угла.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]