Русија и Украјина: Шта је Кијевски споразум - да ли Украјина тражи више него што НАТО нуди

У Кијеву је представљен концепт система међународних безбедносних гаранција за Украјину.

Како су га замислили његови творци, осим што треба да помогне Украјини да изађе на крај са тренутном руском инвазијом, треба и да је осигура од нове агресије Русије у будућности.

Иако ће о концепту потенцијални потписници, међу којима није Русија, тек расправљати, из Москве су већ стигле нервозне реакције.

Ако Западни партнери подрже предлоге разрађене у Кијеву, разговараће се о убрзаној милитаризацији Украјине и продубљивању сарадње Кијева и НАТО-а, без одустајања од идеје о уласку у Алијансу.

Међутим, стручњаци које је интервјуисао ББЦ недвосмислено су оценили изгледе за примену Кијевског споразума о безбедности.

С једне стране, овај споразум, бољи је од Будимпештанског меморандума, документа потписаног 1994. којим се Украјина одрекла нуклеарног наоружања у замену за безбедносне гаранције Москве, Лондона и Вашингтона.

С друге стране, у Кијеву су се одлучили за стварање безбедносне структуре каква не постоји у савременом свету и не може се са сигурношћу рећи да ће тај модел радити баш онако како сугеришу његови креатори.

Будимпешта - Истанбул - Кијев

Почетком 90-их, после распада Совјетског Савеза, у Украјини је остало толико нуклеарног наоружања да је ова држава постала трећа највећа светска нуклеарна сила.

Из разних разлога, Кијев је морао да се одрекне овог наоружања.

Тада се први пут у историји Украјине повела реч о томе да ће јаче државе Кијеву дати одређене гаранције безбедности и територијалног интегритета.

Те гаранције су договорене Будимпештанским меморандумом потписаним 1994. године.

Овим документом су се САД, Велика Британија и Русија обавезале да ће поштовати независност и границе Украјине, да ће се уздржавати од употребе силе и економског притиска на ову земљу и да ће тражити хитну акцију Савета безбедности УН ако се Украјина суочи са било каквом опасношћу.

Анексија Крима и почетак сукоба у Донбасу 2014. године показали су да је Будимпештански меморандум мртво слово на папиру.

Њим једноставно није била предвиђена ситуација до које је дошло - да потписник овог истог меморандума, стални члан Савета безбедности УН-а, држава која се обавезала да ће да одговори на агресију, буде заправо агресор на Украјину.

Остали потписници, Вашингтон и Лондон, тада су једноставно слегли раменима: одредбе, које би законски обавезале САД и Британију да се заложе за Украјину, тај документ заиста није садржао.

Поучена горким искуством Будимпештанског меморандума, Украјина се почетком ове године вратила теми гарантовања безбедности.

У то време, на десетине хиљада руских војника биле су стациониране на граници а западне обавештајне службе су упозоравале на предстојећу руску инвазију.

„Није тајна да 'Будимпешта' не ради... Сами ћемо себе бранити уз подршку наших партнера. Али Украјинци су ти који гину и зато су Украјини потребне безбедносне гаранције, јасне, конкретне и то сада", рекао је Владимир Зеленски, мање од 24 часа пре почетка рата, 23. фебруара, на заједничкој конференцији за новинаре са лидерима Пољске и Литваније.

Украјински лидер је додао да би Русија, по његовом мишљењу, требало да буде међу земљама које би Кијеву дале такве гаранције.

„Није тајна да сам много пута нудио руском председнику да седне за преговарачки сто и разговара, јер ово је питање дијалога а не питање услова", додао је.

У то време Русија је инсистирала на гаранцијама од САД и НАТО-а да Украјина никада неће постати чланица Алијансе.

Агенција „Ројтерс" је ове недеље пренела да је непосредно пре инвазије Дмитриј Козак, главни преговарач Кремља са Украјином, наводно рекао Владимиру Путину да је добио гаранције од Кијева да неће ући у НАТО, очигледно у замену за руско одустајање од планова за почетак великог рата, али да је Путин одбацио овај договор.

И коначно, после почетка ратних дејстава на територији Украјине, у фебруару, марту и априлу ове године, када су Кијев и Москва још увек водили преговоре о решавању сукоба, идеја о безбедносним гаранцијама које би Украјина морала да добије по завршетку сукоба стално је била тема преговарача.

У Истанбулском комуникеу који је представљен 29. марта, наводи се да Кијев пристаје на ванблоковски статус безнуклеарне државе, одбија да распоређује стране војне базе и контингенте на сопственој територији и ограничава војну сарадњу са Западом у замену за „јасан документ који гарантује безбедност" Украјине који би подржао низ земаља.

Према првобитном плану у ове земље су спадале све сталне чланице Савета безбедности, па тако и Русија.

Међутим, убрзо је постало јасно да Истамбулски комунике „неће заживети". Преговори између Кијева и Москве су коначно затајили, а сада обе престонице признају да је повратак на овај документ немогућ.

Па ипак, Кијев није заборавио на сам концепт безбедносних гаранција. Посебна група за међународне безбедносне гаранције за Украјину почела је са радом 1. јула ове године.

А 13. септембра Група Јермак-Расмусен, која носи име копредседавајућих - шефа кабинета председника Украјине Андрија Јермака и бившег генералног секретара НАТО-а Андерса Фогa Расмусена - представила је препоруке о будућој безбедносној структури Украјине. Овај документ назван је Кијевски споразум о безбедности.

Нове гаранције

Пре свега, признају творци овог нацрта, јединствени систем безбедности који овај документ предвиђа може се сматрати прелазним: пре или касније Украјина ће ући у НАТО и придружити се систему колективне безбедности Алијансе, „сви за једног, један за све".

Док Украјина не постане чланица НАТО-а, камен темељац њене безбедности треба да буде члан 51. Повеље Уједињених Нација, који свакој држави гарантује неотуђиво право на индивидуалну или колективну самоодбрану.

У документу се наводи да су Украјини, да би могла да се заштити, потребни ресурси за одржавање огромне војске, улагања у војно-индустријски комплекс, масивно наоружавање и интензивне војне вежбе под окриљем ЕУ и НАТО-а.

Стога, даље се наводи у препорукама, група земаља гаранта треба да се обавеже на:

Као резултат такве сарадње у Украјини би требало коначно да се формира регуларна војска која је способна да се одупре руској агресији. Документ се односи на снаге територијалне одбране, „које би обухватиле све цивиле старије од 18 година".

А у препорукама одвојено стоји питање санкција. Прво, гаранти се морају обавезати да неће укинути постојеће санкције Москви које су усклађене од 2014., док Русија:

Свако укидање санкција Русији, наводи се у препорукама, треба да се спроводи „у блиској сарадњи са Украјином".

Аутори документа већ размишљају о периоду по завршетку рата. Земље гаранти треба да се договоре о пакету санкција - не мањим од садашњег - који ће аутоматски бити уведен Русији ако опет нападне Украјина.

Основни принципи овог система безбедности биће садржани у документу о стратешком партнерству који ће заједно потписати сви гаранти. Украјина ће потписати низ билатералних докумената са сваким гарантом посебно, како би се одредио износ и врста помоћи коју ће Кијев добијати од сваке појединачне земље гаранта.

Андриј Јермак тврди да ће обавезе гаранта у односу на Украјину бити правно обавезујуће, а све ове споразуме ће ратификовати њихови парламенти.

На који начин ће да раде земље гаранти

Према плану аутора документа, могуће је развити и потписати пуноправни споразум о безбедносним гаранцијама, на основу њихових препорука, чак и сада, без чекања на завршетак актуелног рата. На крају крајева, многе одредбе, као што су оне о снабдевању Украјине модерним наоружањем, размени обавештајних података или санкцијама против Русије већ се примењују.

Али како ће ове гаранције функционисати после завршетка рата?

Дакле, ако Русија у будућности поново одлучи да нападне Украјину, безбедносне гаранције ће бити активиране захтевом који ће Кијев упутити партнерима у случају претње.

Ово је важно, инсистирају творци препорука: на крају крајева, да би се покренуо читав механизам одговора на претњу, неће бити потребно чекати потврду или одобрење, на пример, од Савета безбедности или Генералног секретара УН-а.

У најкраћем могућем року, на пример, 24 сата од пријема захтева (о конкретном временском оквиру ће се тек разговарати приликом припреме текста уговора), земље гаранти ће морати да одрже заједничке консултације.

У року од, на пример, 72 сата требало би да буде донета одлука о активирању продужених гаранција коалиције партнера Украјине.

Детаљи ових гаранција ће бити наведени у билатералним документима које ће Кијев потписати са партнерима, али већ је познато да ће то бити снабдевање Украјине оружјем, примена санкција према Русији и политичка подршка Кијеву.

Проширене гаранције у случају нове агресије треба применити уколико Украјина буде нападнута на сопственој територији у „оквиру међународно признатих граница", наводи се у препорукама.

Ово значи да ће се гаранције односити и на Крим и сада окупиране територије Донбаса, а поготово на Запорошку и Херсонску област.

Ко су гаранти?

Препоруке дају прилично недвосмислен одговор на питање ко ће се тачно наћи међу земљама гарантима безбедности Украјине.

Наивне идеје о којима се разговарало током пролећа - да Русија или, рецимо, њен сателит Белорусија могу да гарантују безбедност Украјине - сада су одбачене. Кијев и западни стручњаци већ тада су критиковали ову замисао.

„После ратних злочина које је Русија починила у Украјини, незамисливо је да она постане држава гарант.

„Исто важи и за Кину, која сада подржава Русију", рекао је Андерс Фог Расмусен за ББЦ.

„Тражићемо гаранте у кругу демократских држава, пре свега чланица НАТО-а, али и ван Алијансе."

У самим препорукама које су представљене у Кијеву, потенцијалне земље гаранти су описане на следећи начин: „Земље као што су САД, Велика Британија, Канада, Пољска, Италија, Немачка, Француска, Аустралија, Турска, земље Северне Европе и државе Балтика, Централна и Источна Европа могу да се придруже споразуму али листа није коначна."

Документ предвиђа и могућност да друге земље подрже безбедност Украјине појединим конкретним корацима, као што, на пример, тренутно постоји „Рамштајн формат" за обезбеђивање оружја за Украјину.

Међутим, стручњаци који су говорили за ББЦ, кажу да до потенцијалних проблема може да дође већ при састављању листе земаља гараната.

„Овим документом се предлаже да неке земље НАТО-а понуде додатне безбедносне гаранције Украјини.

„Што значи да би се ове земље могле наћи у будућем рату са Русијом ако ствари крену по злу. Документ не узима у обзир шта ће то значити за кохезију и стабилност НАТО-а", рекао је Џонатан Ејал, заменик директора лондонског Краљевског института за одбрамбене и безбедносне студије.

„И то суштински крши принцип НАТО-а, према којем све његове чланице имају исте обавезе и задатке. Стога, искрено сматрам да је немогуће да Немачка и Француска једноставно прихвате такве обавезе.

„А ако то не ураде, мислим да ће то створити озбиљне проблеме за способност НАТО-а да функционише и да ће имати управо супротан ефекат, да охрабре некога тамо у Москви да види да ли ове безбедносне гаранције заиста нешто значе", наставља Ејал.

Остаје отворено питање да ли ће Турска бити вољна да преузме обавезе гаранта. С једне стране, наставља да активно сарађује са Украјином, посебно снабдевајући је чувеним јуришним дроновима Бајрактар.

С друге стране, она одржава умерено топле односе са Москвом, активно критикујући западну политику санкција према Русији.

„Убедити Анкару да се придружи споразуму којим би се увеле мање-више аутоматске санкције Русији у случају новог напада било би политички тешко", рекао је Ијан Бонд, шеф спољне политике лондонског аналитичког Центра за европске реформе.

Да ли је реално или није реално?

Међутим, Ијан Бонд сматра да, иако је тешко говорити о пуној примени предлога групе Јермак-Расмусен све док је руска војска на украјинском тлу, генерално, документ „није претерано амбициозан у погледу одбране у стилу НАТО-а, кажу да друге земље треба да пруже војну помоћ Украјини".

„Мислим да је то реална позиција у овој фази", каже он.

Израелски војни експерт Дејвид Генделман примећује разлику између садашњег документа и апстрактних безбедносних гаранција којима се Украјина бавила у прошлости.

„Ово је супротно од Будимпештанског меморандума, који је предвиђао да се „ми одричемо способности самоодбране, у овом случају нуклеарног оружја, а ви нам обећавате неповредивост наших граница." Овде, једноставно речено, видимо позицију „ми ништа не дајемо, а ви нам помажете да постанемо јачи у самоодбрани", каже он.

„У ствари, ово је проширење и консолидација обавеза онога што се већ сада дешава: финансијска помоћ Украјини, снабдевање оружјем, обука кадрова Оружаних снага Украјине, размена обавештајних података.

„Стога овај споразум има више шанси да се преточи у нешто реално и донесе праву корист него апстрактне гаранције у стилу истог тог Будимпештанског меморандума", уверен је Генделман.

Кључна разлика између препорука групе Јермак-Расмусен и претходних безбедносних предлога за Украјину је то што се сада не подразумева пристанак Кијева на неки изнуђени компромис зарад обезбеђења безбедности, као што је напуштање НАТО-а или забрану међународних вежби на територији Украјине, кажу стручњаци за ББЦ.

Међутим, Џонатан Ејал из Краљевског института сматра овај документ нереалним.

„Као прво, мало је вероватно да ће земље попут Немачке или Француске моћи да понуде Украјини исте безбедносне гаранције као, на пример, Пољска...

„Могуће је да ће свака појединачна земља покушати да понуди војну помоћ на сопствени начин. Али резултат ће бити збуњујућа листа различитих гаранција, неке поузданије од других, друге убедљивије, а све то ће у збиру створити ситуацију у којој су шансе за погрешну процену веома велике", каже Ејал.

„Као друго, документ сасвим отворено предвиђа могућност директне војне конфронтације Запада и Русије у будућности без озбиљне припреме јавног мњења Запада на такве обавезе", каже он, сугеришући да би у будућности такав приступ могао довести до цепања НАТО-а на таборе држава које су спремне и на оне које нису спремне да се боре за Украјину.

Он такође поставља питања о одредби документа која предвиђа да гаранције важе за целу међународно признату територију Украјине, па и Крим.

„У теорији ово је тачно. Али будимо искрени, ово подразумева посвећеност ослобађању Крима од руске контроле. Тренутно не видимо доказе да постоји међународна подршка за тако широку посвећеност безбедности Украјине", напомиње он.

С друге стране, признаје Ејал, прва ствар коју ће Украјина неминовно захтевати на крају рата јесу гаранције помоћи Запада у случају нове руске агресије.

„У том смислу су Расмусен и Јермак припремили оно са чиме ћемо се морати суочити пре или касније. Али моје уверење је да такве безбедносне гаранције никада не могу бити формализоване, јер крше основни принцип: добијате гаранције безбедности тек када уђете у НАТО или ЕУ, а те гаранције су потпуно исте као и код других земаља у овим савезима", резимира он.

„Гореће земља и топиће се бетон"

У међувремену, званичници у Москви са нервозом су дочекали објављивање нацрта система безбедносних гаранција за Украјину.

Дмитриј Медведев, заменик секретара Савета безбедности Русије, назвао је овај документ „прологом трећег светског рата".

„Ако ови малоумници наставе необуздано пумпање кијевског режима најопаснијим врстама оружја, онда ће пре или касније војна кампања прећи на други ниво... И тада западне земље неће моћи да седе у њиховим чистим кућама и становима...

„Буквално ће горети земља и топиће се бетон. И ми ћемо добити много. Биће веома, веома лоше за све", написао је он у посту Телеграм канала, у којем је било места за емоџи у виду насмејаног измета и цитата из Откровења Светог Јована Богослова.

Секретар за штампу Владимира Путина, Дмитриј Песков био је мање емотиван, рекавши да „документ који су припремиле кијевске власти" чини „спровођење специјалне војне операције" још значајнијом.

„Уз тренутни статус кво, мало је вероватно да неко може Украјини дати већу сигурност од руководства ове земље. Само оно мора да предузме акције које елиминишу претње по Руску Федерацију, а сви савршено добро знају какве те акције треба да буду", додао је он.

И шта даље?

Копредседавајући радне групе прогласили су прву фазу рада завршеном и сада прелазе на следећу: промоцију концепта међу потенцијалним потписницима споразума.

Како је за ББЦ рекао Андерс Фог Расмусен, при припремању препорука свесно се нису консултовали са владама земаља које би, према њиховој замисли, могле да постану гаранти безбедности Украјине.

Већ у уторак је Андриј Јермак представио нацрт политичким саветницима шефова осам држава Централне и Источне Европе.

Министру спољних послова Украјине и председнику Врховне раде дата су упутства за промоцију Кијевског споразума о безбедности на међународном нивоу.

Андерс Фог Расмусен је на састанку са Владимиром Зеленским обећао да ће ове препоруке изнети на личним састанцима са представницима западних влада.

Међутим, и сада Расмусен признаје да би се требало усредсредити на добијање подршке Сједињених Америчких Држава.

„Ако Сједињене Државе не потпишу споразум, заборавите на њега. У њега нико неће поверовати, рекао је он у интервјуу за ББЦ. „Уколико Сједињене Америчке Државе потпишу, бројне друге земље ће учинити исто."

Џонатан Ејал мисли да су шансе мале да Вашингтон пристане на безбедносне гаранције предложене овим документом: ризик да ће Сједињене Америчке Државе ипак бити увучене у директну конфронтацију са руским оружаним снагама би постао превелик.

Расмусен, у одговору на директно питање да ли је нацрт документа објављен у уторак показан америчком државном секретару Ентонију Блинкену, који је прошле недеље посетио Кијев у ненајављеној посети, каже: не.

Иако су, признаје, у припреми документа учествовали бивши високи амерички званичници, на пример као што су саветник за националну безбедност председника Џорџа Буша, Стивен Хедли, бивши амерички амбасадор у НАТО-у Иво Далдер или бивша заменица министра одбране Мишел Флурној.

„Мислим да ће (САД) углавном бити задовољне", предвиђа Расмусен реакцију званичног Вашингтона на документ о гаранцијама.

И Расмусен, и Јермак сматрају да је неопходно да се направи пуноправни споразум на основу препорука које су они осмислили и да се потпише са првим земљама гарантима што је пре могуће. Ипак, нико не даје временске одреднице.

„Да ли су то недеље, месеци или године?", упитао је дописник ББЦ -ја Андерса Фог Расмусена, који је избегао да директно одговори на ово питање.

„Па, сигурно не године", насмејао се одговарајући.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]