Украјина и Русија: Стање украјинске политике после пола године рата са Русијом

После шест месеци рата у Украјини, проруске политичке партије потпуно су нестале, а изгледа да се неће ни вратити.

Моћ у земљи сконцентрисана је у рукама украјинског председника.

Иако то можда има смисла у време рата, многи Украјинци се плаше да би то могао да буде наговештај заокрета ка ауторитаризму.

Али, за сада, већина Украјинаца верује да се ствари одвијају позитивно по земљу и имају потпуно поверење у Владимира Зеленског и украјинске оружане снаге.

Пре само пола године, у недељама и данима пред покретање потпуне руске инвазије, политичка сцена у Украјини била је разнолика.

Развој политичких догађаја, као и увек у овој земљи, било је немогуће предвидети.

Владимир Зеленски је настављао да води у анкетама за председничке изборе, али су истраживања све више показивала да би био поражен у другом кругу од Петра Порошенка, свог претходника.

Очигледно у жељи да се заштити од све веће популарности бившег председника, влада је покренула кривичне пријаве против Порошенка и уручила му позив за саслушање док се налазио на аеродрому, спречивши га да напусти земљу.

Порошенка су оптужили за издају.

Према кривичној истрази, био је у дослуху са Виктором Медведчуком, лидером проруске партије „За живот" и кумом најмлађе ћерке Владимира Путина.

Медведчук се у то време налазио у кућном притвору.

Оптужен је за кријумчарење угља у Украјину из самопроглашених „република" у Донбасу.

Политички коментатори тога времена говорили су да би Дмитриј Разумков могао да постане „нови Зеленски".

Бивши председник Врховне раде, украјинског парламента, лидер је и новоформиране групе „Разумна политика".

Разумков је у прошлости био чест гост популарних политичких емисија на телевизијским каналима у власништву Рината Ахметова, најбогатијег човека у Украјини.

Ту је био и Сергеј Притула, популарни забављач и волонтер који је сакупљао подршку и средства за украјинску војску и који се припремао да оснује властиту политичку странку.

Стално пристизање западних обавештајних извештаја да ће Русија започети рат против Украјине наилазило је на скепсу код већине домаћег становништва.

У јануарском обраћању народу, Владимир Зеленски позвао је људе да не паниче и да се не плаше избијања рата, већ да уместо тога спреме роштиљ за првомајске празнике.

Кад читате новинске извештаје из тог времена, делују невероватно - ситуација у Украјини у последњих шест месеци се радикално променила.

„Ишчезле разлике"

У последњих шест месеци дошло је до далекосежних промена у политичким ставовима у друштву, а социолози истичу до сада невиђену солидарност Украјинаца.

„Русија је учинила све да се Украјинци уједине под претњом разарања, више се не прави разлика између истока и запада, мушкараца и жена, старијих и млађих генерација.

„У биолошком смислу, разлике између тих група можда постоје - жене су склоније да желе мир и безбедност, док су мушкарци спремнији да посегну за оружјем и пођу у рат.

Али у погледу идеолошких вредности, у јавној сфери разлике су ишчезле, рекао је у интервјуу за Радио НВ Алексеј Антипович, шеф анкетне агенције Рејтинг.

Додао је да су разлике ишчезле и у погледу ставова према рату, према влади и председнику.

Бројке говоре за себе.

Више од 90 одсто Украјинаца - и та цифра се није мењала од почетка сукоба - уверено је да Украјина може да победи Русију у рату.

Више од 70 одсто - незамислива цифра за предратну Украјину - сматра да се догађаји у земљи крећу у добром правцу, упркос свакодневном бомбардовању украјинских градова и све горим економским проблемима.

Наравно, бројке могу да варирају у зависности од методологије студије.

Међутим, украјинске оружане снаге и председник Зеленски константно заузимају прва два места кад се Украјинци питају којим институцијама највише верују.

Важно је разумети да подршка јавности Зеленском и његовим делима нису исто што и политичка подршка или изборни рејтинг.

Сви избори су забрањени од проглашења ратног стања 24. фебруара, а агенције за истраживање јавног мњења више не објављују рејтинге популарности политичара или политичких партија.

„Једине вести"

Без сваке сумње, начин на који се Владимир Зеленски држао током читавог рата изазвао је поштовање чак и међу његовим најљућим политичким противницима.

Он је одбио да побегне из Кијева у раним данима рата, упркос понудама западних земаља.

Лично је посећивао украјинске трупе које су се налазиле под сталним гранатирањем и наставља да предводи украјински отпор руској окупацији.

Ових дана је врло непопуларно критиковати председника: уколико то чините, практично сте се сврстали на страну непријатеља, сматра политички аналитичар Владимир Фесенко.

Међутим, ти исти противници радо нас подсећају да говори Зеленског и говори његових најближих савезника сада могу да се чују у читавој Украјини - поготово на телевизији.

У првим данима рата, највеће медијске групе у Украјини ујединиле су се да би створиле телетон „Уједињене вести".

Практично сви национални телевизијски канали приказују исти телетон стрим, у чијем стварању учествују на смену.

Бескрајне политичке емисије са гостовањима политичара, главно обележје украјинске телевизије, практично су нестале из етра.

Сматра се да су за координацију телетона задужени Александар Ткаченко, министар културе и председников кабинет.

Три канала која су повезивали са Петром Порошенком и која су само делимично преносила телетон, просто су остала без дозволе за емитовање украјинског регулаторног тела.

Они сада смеју да раде само на интернету или преко кабловске мреже.

Према добро обавештеном извору ББЦ-ја, број телевизијских гледалаца опао је на око четвртину или трећину од предратних бројки.

„Влада је одузела дозволу за емитовање јавним и приватним емитерима и користи то време у властите сврхе - на пример, за властите односе са јавношћу и разрачунавање са бившим политичким противницима.

„Надаље, ову продукцију и емитовање плаћају сами студији, али они не могу да добију приходе од реклама зато што се рекламе не емитују током телетона", каже Отар Довженко, медијски експерт у организацији Детектор медија.

Званични циљ телетона је победа Украјине у рату информацијама.

Међутим, тешко је рећи да ли неприкривени ПР из председниковог кабинета и садржај који производи студио Квартал 95, где је Зеленски радио пре избора, постижу тај циљ, истиче Довженко.

Свакога дана председникове бивше колеге из Квартала 95 објављују сатирични билтен на украјинском Бајрактар Њуз, назван по турском дрону који је игра важну улогу у овом рату.

Хумор је припрост и колоквијалан, као што је био у предратним продукцијама Квартала на руском језику.

На пример, два глумца разговарају о томе која питања би могла да се нађу у ажурираном упитнику за шенгенску визу за Русе.

Међу понуђеним опцијама су: „Која земља је најподлија на свету и зашто Русија?" и „Зашто бисте ишли у Париз кад можете да погинете код Чернобајевке?" [место жестоких руских страдања током рата]

„Министар културе Украјине Александар Ткаченко поновио је више пута недавно да ће се телетон наставити 'до победе'.

„Али, искрено, немам представу како власници ТВ станица, за разлику од државе, могу да имају довољно новца и мотивације да финансирају продукцију телетона још годину дана или две", каже Отар Довженко.

Додаје је да, према телевизијској станици '1+1', цена продукције само њиховог сегмента телетона износи месечно више од пола милиона долара.

Стручњаци повезују одлазак медија Рината Ахмедова са украјинског тржишта са жељом да се укине финансирање телевизијским станицама од којих нема тренутне политичке користи.

Надаље, могуће је да је владина монополизација телевизије покренула нови тренд: масовну миграцију Украјинаца на интернет у потрази за вестима из алтернативних извора, као што су Телеграм и Јутјуб.

„Центар за модерацију"

Чињеница да Украјинци траже вести другде не значи да су спремни да критикују владу.

Велика студија кијевског Међународног института за социологију показала је да 62 одсто Украјинаца верује да је чак и конструктивна критика владиних поступака неприхватљива у време рата.

А 79 одсто њих верује да током сукоба председнику треба да је дозвољено да се меша у рад парламента и владе како би појачао одбрану земље.

Ове цифре тачно одсликавају реалност у Украјини.

Од првих дана рата, моћ је постала централизована у Банковој улици где се налази председников кабинет.

Кабинет министара све се више у Кијеву назива „техничким додатком" председникове администрације, а улога Вековне раде је сведена на минимум.

У приличној мери и зато што се њена заседања, која су политичари често користили за баналну самопромоцију у предратном периоду, више не преносе путем телевизије.

Председникова партија, „Слуга народа", у оквиру самог парламента, технички има већину, али у пракси мора да придобије гласове формалних опозиционих група.

Гворници се више не блокирају, нити има чарки у парламенту.

Михаило Подољак, сарадник Владимира Зеленског и саветник шефа кабинета председника, каже да су ове промене у украјинском систему моћи директне последице сукоба.

„Чим је избио рат, све владине институције биле су до извесне мере блокиране и постало је јасно да је неопходна уједињена, мобилисана и централизовна извршна власт.

„Тако је председник, од самих првих дана рата, преузео ту улогу на себе, основао је 'Центар за модерацију', са седиштем у кабинету председника, који се проширио тако да обухвата кабинет министара, парламент и регионалну елиту", рекао је он за ББЦ.

Додао је да све гране владе сада раде синхронизованим стројевим кораком, а да то не би било нормално у мирнодопско време.

„Међутим, у овом тренутку је оптимално имати 'главног менаџера' који преузима одговорност за интерне политичке функције као и питања економије и рата", додао је он за ББЦ.

Чињеница је и да је претходно разноврсна украјинска опозиција напросто нестала из медија што је такође погодовало влади.

Директно критиковање економских, политичких и посебно војних одлука врховног команданта у земљи која је у рату и коме верује 90 одсто Украјинаца, значило би пуцати самом себи у ногу.

Не потежу се чак ни питања која поставља западна штампа, као што су на пример да ли је влада из Кијева адекватно припремила Украјину за рат на који су је упозоравали много пре инвазије.

То је нешто о чему ће се расправљати после рата.

Према људима са којима је разговарао ББЦ, влада је из принципа одбила помоћ бивших припадника „старе опозиције".

Према информацијама доступним ББЦ-ју, високим војним званичницима из времена владавине бившег председника Петра Порошенка, који су били спремни да поделе властита искуства, украјинска војска је рекла да нема потребе за њиховим услугама.

Лични сусрет између Владимира Зеленског и Петра Порошенка у првим данима руске инвазије завршио се руковањем и примирјем.

Али две партије су се врло брзо вратиле у стање „хладног рата", користећи анонимне налоге на Телеграму и ботове једне против других.

Порошенко је сада посвећен волонтерском раду и лобира за интересе Украјине код страних контаката, наводе његови запослени.

Забрана путовања уведена Порошенку прошле зиме као последица случаја који се тиче кријумчарења угља из Донбаса није продужена и он је сада слободан да путује по Украјини и иностранству.

„Не разумем логику тима Зеленског. Они нас сами терају на овај анти-Зеленски став. Осим личних несигурности Зеленског, немам друго објашњење за то", каже блиски сарадник Петра Порошенка, који је пристао да говори за ББЦ под условом да остане анониман.

Када су га питали да појасни однос између бившег и садашњег председника Украјине, Подољак је кратко рекао да је „излишно говорити о Порошенку и да је он је ствар прошлости".

Претња ауторитаризма?

Можда би све остало на томе да нема критика на рачун председничког тима који користи положај увећане моћи - стечене у рату - да умногоме појача сопствени неограничени утицај, истовремено спутавајући политичку опозицију.

Гушење телевизијских канала Петра Порошенка није никада до краја објашњено у јавности.

Неки градоначелници, између осталог Виталиј Кличко из Кијева и градоначелник Чернигова Владислав Астрошенко, нису могли да путују у иностранство да би тражили средства за обнављање њихових градова.

Обојица су тврдили да је то због њиховог статуса независних политичара, који председников кабинет баш и не воли.

На крају, бизнисмен и политичар из Дњепра Генадиј Корбан, који је претходно критиковао Зеленског, просто није могао да уђе у Украјину а гранична служба му је одузела пасош без икаквог објашњења.

Украјинске власти још увек нису образложиле ту одлуку, мада је неки медији повезују са могућношћу да Корбан има други, израелски пасош.

Ове чињенице критичари Зеленског често користе да сугеришу како је кризни менаџмент украјинске владе током рата полако почео да личи на ауторитаризам.

„Неке ауторитарне тенденције су у време рата неизбежне.

„Али мора се напоменути да су ове тенденције примећене код Зеленског још 2019. године", каже Алексеј Гаран, политички научник и научни директор Фондације за демократску иницијативу.

Украјински председник је још пре рата често повлачио неконвенционалне политичке потезе.

Уз изговор да се тако убрзавају реформе, Зеленски је сменио судије Уставног суда, што је био крајње проблематичан потез са правне тачке гледишта.

Владимир Фесенко је сагласан да се у време рата у демократским земљама јављају забрињавајуће околности.

Наводи пример америчког затварања Јапанаца у логоре током Другог светског рата.

Али он каже да се не брине за судбину демократије у Украјини.

„Биће немогуће да се одрже обележја ауторитаризма после рата, чак и кад би неко то пожелео да ради.

„Прво, наша друштво, које има искуство од 30 година независности, навикло се на демократију и ми нећемо прихватити ауторитаризам: наша политичка култура је полу-анархијска.

„Друго, Украјина је постала кандидат за чланство у ЕУ и просто ћемо морати да играмо по демократским правилима, Сједињене Америчке Државе и Велика Британија критиковаће било какве ауторитарне склоности", каже он.

Смена премијера?

Парадоксално, ратно стање и гушење домаћег политичког живота у Украјини нису довели до смрти политичке расправе - међутим, као што признају они са којима смо разговарали, држава се знатно променила.

Недавно су украјински медији почели активно да извештавају о могућој оставци премијера Дениса Шмигала.

„Шмигал добро обавља сопствени посао, нема политичких амбиција и прихвата кад се председников кабинет меша у његове надлежности. То би требало, са једне стране, да га чини веома прихватљивим шефом владе", каже политички аналитичар Владимир Фесенко.

С друге стране, он истиче да, у ратним условима, систем владавине земљом у ратно време захтева већу иницијативу.

Кабинет председника толико је усредсређен на ратна питања и инострану политику, нарочито кад је у питању обезбеђивање западне помоћи за украјинску војску, да је било допуштено да многа економска и домаћа питања остану запостављена.

Више се очекивало од владе у њиховом решавању, каже Фесенко.

Пре неколико месеци Украјина се суочила са кризом несташице горива.

Није било бензина на бензинским пумпама у земљи, али се продавало 20 литара по човеку по шпекулантским, црноберзанским ценама.

Према тврдњама многих, влада је била преспора у решавању ове кризе.

Шта би се десило кад би се ситуација поновила у зимским месецима, који прете да ће бити најгори у историји Украјине?

Гласине да се спрема смена премијера су чиста спекулације, каже Михаило Подољак.

„Кад код нас људи почну да се осећају смиреније, традиционално крећу теорије завере.

„Они почињу да говоре о ванредним парламентарним изборима или о променама у влади, то није чак ни рат променио. Због ратног стања избори се не могу одржавати тако да они онда говоре да ће доћи до реконструкције владе."

Али ако актуелни премијер није угрожен, како се онда објашњава активност у медијима, коју су покренули управо они политичари за које се тврди да су потенцијални Шмигалови наследници?

Заменик шефа председниковог кабинета Растислав Шурма представио је револуционарну реформу пореског система.

Министар одбране Алексеј Резников написао је чланак о томе како Украјина треба да живи по принципу „паметне милитаризације", а Александар Кубраков министар инфраструктуре говорио је о о кључној важности индустрије која му је поверена у рату и миру.

На донаторској конференцији у Лугану, у Швајцарској, потпредседник владе за дигиталну трансформацију Михаил Фјодоров представио је концепт нове украјинске владе - умногоме сведене, али многе ефикасније.

Па зар то није трка за премијерску столицу, која се тренутно клима под Шмигалом?

„Ако имамо пет кандидата који се такмиче за премијерски положај, нека организују конкурс међу собом и виде ко је од њих најспособнији да изађе на крај са макроекономијом - мало конкуренције натераће актуелне министре кабинета да више раде.

„Плус, ако су наши тимови спремни и припремили су програме, онда морају да их представе, иначе како ћемо знати да они постоје? То је конкуренција у идејама - зашто би то било нешто лоше", смеје се Михаило Подољак.

Понавља да, према његовим информацијама, Шмигалова будућност као премијера тренутно није угрожена.

Случај Жалузњи

Још једна интрига у украјинском политичком животу тиче се упорних гласина да Валерију Жалузњом, главнокомандујућем украјинских оружаних снага, прети скора смена.

Ове гласине круже у украјинским медијима последњих неколико недеља, позивајући се на изворе високих званичника у влади и војсци.

Разлог за такву смену могле би да буду наводне социолошке студије које је наручио председников кабинет, а које показују да је Жалузњи, као отелотворење оружаних снага, једини човек на политичкој сцени способан да угрози Владимира Зеленског на хипотетичким председничким изборима.

Наводно, то брине чланове председниковог тима.

Они који заступају ову теорију претпостављају да би овај проблем могао да се реши ако се Жалузњи наведе да поднесе оставку, а потом се „унапреди" на место министра одбране.

Иако он лично није дао интервју од почетка рата, Жалузњи се константно појављује у западним медијима и чак је проглашен у часопису Тајм за једног од најутицајнијих људи 2022. године.

Сам Жалузњи никад није исказивао политичке амбиције.

У априлу су, пак, многи експерти скренули пажњу на вест да је генерал основао фонд у сопствено име - наводно због координације украјинских и међународних волонтера.

Још је тада штампа предвиђала да би овај фонд могао да послужи као основ да Жалузњи оснује властити политички покрет у будућности.

После таласа критика, фонд назван „Ми ћемо победити" ипак је основан, мада се име главнокомандујућег украјинских оружаних снага не помиње нигде на његовој интернет страници.

Управни одбор фондације уместо тога предводи глумица Ада Роговцева.

Михаило Подољак каже да ниједна од социолошких студија које наводе заступници теорије о изборној љубомори између Зеленског и Жалузњог није заправо спроведена.

Гласине о могућој оставци главнокомандујућег оружаних снага завере су исте врсте које одликују мирнодопску украјинску политику.

Додаје да се руска тајна служба такође у једном тренутку укључила у замућивање ствари око Жалузњог.

„Руси просто не разумеју наше друштво. У првим данима рата, они су дејствовали неспретно: неселективно су ширили поруке на каналима друштвених мрежа да је 'Зеленски побегао у Темишвар или Пољску'.

„Увидели су да су нас тиме само засмејали и почели су да се понашају лукавије, као у овом случају, а у случају њихове информативно-психолошке операције опонашале су наш политички стил - а то је већ веома опасно", каже он.

Пре неколико дана, председник је лично негирао да постоје планови за премештање Жалузњог на други положај.

Саопштење није разуверило најтврдокорније скептике Зеленског.

Крајем јуна, председник Украјине је слично говорио - да неће сменити блиског сарадника Ивана Бакамова, шефа украјинске службе безбедности.

Председник је потписао указ за његову смену три недеље касније.

Без Русије

Још један развој догађаја у украјинској политици од почетка рата је нестанак про-руских партија које су се залагале за тешње везе са Москвом или појачавање статуса руског језика.

Последња анкета пре рата кијевског Међународног института за социологију показала је да је свега око 20 одсто украјинских гласача било спремно да гласа за странке као што су „За живот" Виктора Медведчука, „Наша странка" Јевгенија Мураева или Шаријева странка Анатолија Шарија.

Убрзо после избијања рата, све су их забранили судови заједно са сличним политичким актерима.

Њихову изборну базу потом су уништила дела саме руске војске, пошто је бомбардовала градове и села на југу и истоку Украјине.

Пример који најбоље илуструје ту идеолошку промену у украјинском друштву јесте да је за око 75 одсто становништва Украјине сада херој Степан Бандера, испричао је Алексиј Антипович, социолог у интервјуу за Радио НВ.

Што је најважније, промена се није десила на западу земље, где је контраверзни Бандера био релативно популаран и пре рата, већ на истоку, југу и у центру.

„Све што се тиче Русије сада је тамо токсично. Мислим да су ове промене сада непоправљиве, имајући у виду физичке и психолошке губитке које трпе Украјинци", каже.

А Владимир Фесенко, аналитичар, родом из Харковске области каже да „после онога кроз шта су прошли људи из Харкова, Миколаива, Херсона и Одесе, сваки покушај да се говори о пријатељству са Русијом завршиће се грубим и агресивним одговором".

„Тема пријатељства са Русијом нестаће из наше политике. Чак и тема мира и помирења, имајући у виду текућу агресију, схватиће се као издаја", додаје.

Исто важи за питање језика, који ће, због рата, у најмању руку изгубити татус као једно од најполаризујућих питања у украјинском друштву.

Ако је пре десет година број Украјинаца који говоре искључиво руски у свакодневном животу достигао 40 одсто, истраживања сада показују да је та бројка спала на 13 одсто.

Осамдесет шест одсто Украјинаца подржава идеју да украјински буде једини званични језик у земљи.

„Сасвим сам сигуран да би сваки политичар који понуди друге опције решавања статуса језика просто био утучен моткама", закључио је Антипович иронично.

Украјина и Русија: Шест месеци од почетка рата

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]