Украјина и Русија: „Хајде да сачекамо септембар“ - како руска пропаганда припрема становнике Луганска за „референдум“

Свако јутро почиње исто - читам нове вести о нама. Читам их како на локалним изворима новости, тако и на националним.

Вести су исте, но приказ ситуације се, као у сосу вештог шефа кухиње, значајно разликује.

Судећи према месним луганским медијима, затрпани смо руском хуманитарном помоћи. Сваки дан су пристизале тоне.

Моја породица и породице свих мојих познаника вероватно живе на некој другој планети.

Ми нисмо видели нити добили те тоне помоћи.

Чак и немамо појма куда оне иду.

Када се ради о болницама, свака хоспитализација се плаћа из мог новчаника.

У школама нема уџбеника, па смо и телевизор за учионицу и антисептике купили сами.

Чак нас и „државна" спортска секција кошта 500 рубљи месечно.

Можда у нашем животу и нема нечег што хуманитарна помоћ покрива?

Уопште узев, наш стварни живот и живот који приказују месне проруске вести се толико разликују као да се ради о другим планетама, црној и белој, стварној и бајковитој.

У снимцима на локалном телевизијском каналу приказују ситуацију као су наши лугански „борци" читав живот само маштали о ратовању.

Чак и кад изгубе руке и ноге, враћају се у строј.

У стварности се жена која седи поред мене у аутобусу жали некоме преко телефона: „Мог мужа су данас позвали на састанак - њихово предузеће није испунило план мобилизације."

Руске вести јављају да су од „ЛНР-ДНР" остале само рушевине.

Можете замислити моје запрепашћење када сам видела аутобус „Доњецк-Јалта" којим су људи ишли на одмор, а не бежали од гранатирања.

Чак ни Луганск не одговара углачаној слици са руских вести.

Понешто у граду се поправља, али то није тако распрострањено како нам приказују у вестима.

Стање школе која је оштећена још 2014. године наставља да се погоршава.

Још једино разлика између мњења и стварности обесхрабрује - наши познаници у Русији мисле да нас је хуманитарна помоћ размазила и да ће Луганск ускоро постати као Грозни, град раскоши и сјаја који плени машту новим грађевинским технологијама.

Међутим, исти ти руски пријатељи се жале да се све то дешава захваљујући њиховим порезима и да се нама даје само најбоље.

„У хуманитарној помоћи су само нове ствари", кажу они.

И ти разговори нас враћају на реторичко питање: „Где је сва та помоћ?".

Скоро увек као одговор на своја питања чујемо тајанствену фразу: „Хајде да сачекамо септембар."

Ради се о такозваном „референдуму" који Русија планира.

Сви знају да је то само формалност, али упркос томе забринуто чекају промене - у ценама некретнина, у исплатама пензија и помоћи, животном стандарду итд.

Нико и не помишља да „референдум" може имати и другачије резултате гласања или да се он неће ни одржати.

И управо се под паролама „референдума" отварају некакви дечији центри који имају фиктивни садржај, али блиставу форму, односно веома помпезне приказе у медијима.

Цео град је пун билборда и реклама с једном те истом поруком: Русија је добра.

Људи причају о предстојећем „референдуму" узгредно, као о временском добу.

Као о нечему што је изван поља твоје жеље или расположења.

Посебна страница новог живота је ексхумација погинулих као резултат „украјинске агресије" и њихово поновно сахрањивање.

Нејасно је како после осам година рата могу да се нађу трагови украјинске агресије у остацима, али се о томе редовно извештава у медијима.

Раскопавају се импровизоване гробнице и покушавају се наћи узроци смрти.

Свака идентификована особа добија статус жртве злочиначких дејстава Украјине.

Они који нису идентификовани добијају крст са бројем на новим гробљима.

Муж моје познанице је нестао још 2014. без трага и гласа.

То је била добра породица чије је све планове срушио рат.

Та жена је тражила мужа пет година не губећи наду.

Тек после неког времена је њен муж пронађен у једној масовној гробници захваљујући ДНК анализи.

Било би сувишно рећи да је пет година наде и потраге имало катастрофално дејство на ту жену.

Паралелно са свеприсутним рекламирањем Русије креира се и крајње негативна слика Украјине.

Кад би се зло могло обележити на карти, вероватно би то била Украјина, судећи према објавама.

Сва гранатирања, погибије људи, злочини, неморални поступци и бесмислене одлуке приписују Украјини.

И то чине тако уверљиво и методично да почињеш да верујеш у то, јер те од јутра до вечери убеђују у вестима да сви проблеми настају због Украјине.

У светлу тога, наравно, све што се тиче Русије је добро.

Руси се самопожртвовано бацају под тенкове, осуђују хомосексуалност и воле своју земљу.

Из неког разлога, иако схваташ да тобом манипулишу, почињеш да верујеш у све то.

Верујеш и бојиш се Украјине.

Живот је овде тренутно толико чудан и немогућ да ти се понекад чини да си купио карту за воз из ког не може да се изађе до последње станице.

И може само да се посматра кроз прозор шта се дешава, чудећи се све више и више.

Напомена: Аутор чланка користи псеудоним ради заштите личне безбедности.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]