Историја и књижевност: Од Ане Франк до Вирџиније Вулф - дневници који сведоче боље од уџбеника

Ова прича је толико добро позната да не тражи превелико залажење у детаље.

Шестог јула 1942, само месец дана пошто је Ана Франк добила на поклон дневник који је у међувремену постао толико славан, она, њен отац Ото, њена мајка Едит и њена старија сестра Марго, почели су да живе у тајном скровишту у Амстердаму.

Придружила им се још једна јеврејска породица Херман (Отоов колега) и Аугуста Ван Пелс и њихов син Петр, заједно са Францом Пфефером, зубаром фамилије Ван Пелс.

Њих осморо скривало се две године и месец дана, све док у августу 1944. године нису откривени и послати у концентрационе логоре.

Анин дневник пронашле су Отове колегинице које су га сачувале у одсуству породице.

Ана је умрла од тифуса заједно са сестром у логору Берген-Белсен у марту 1945, непосредно пре него што су га ослободили британски и канадски војници.

Ото је био једини члан породице који је преживео рат.

„Надам се да ћу успети све да ти поверим, јер још никад нисам успела да се поверим било коме, и надам се да ћеш ми послужити као велики извор утехе и подршке", пише Ана у првој дневничкој белешци 12. јуна 1942, савршено описавши мотивацију једног адолесцента који води дневник.

Дневници стоје као споменици баналностима свакодневних рутина, али нуде и утеху исповести, док празне странице нуде саосећајно и неосуђујуће уво на које могу да се шапућу тајне.

У случају Ане Франк, страховање за њен живот и животе њених пријатеља и породице меша се са заљубљеношћу једне школарке и огорченошћу на властите родитеље.

Баш као и било који други тинејџерски дневник, Анин почиње као лично сведочанство писано само за себе, али све се то променило у марту 1944. године, кад је чула радио емисију емитовану из Лондона.

У тој емисији је холандски министар у егзилу за просвету, уметност и науку позвао на чување онога што је описао као „обични документи" у којима се детаљно описују искуства његових земљака под немачком окупацијом.

Ана је поново прошла кроз раније белешке и почела да их прерађује са крајњим циљем објављивања и представљања јавној публици.

Иако није доживела да види како се њене амбиције остварују, Ото је следио ћеркин сан и прво издање Дневника Ане Франк објављено је 1947.

Од тада је он преведен на 67 језика и продат је у више од 30 милиона примерака широм света, осигуравши да име Ане Франк остане забележено у историјским аналима.

Критичарски и комерцијални консензус је да је ова књига изузетно дело, и као историјски документ и као пример талентоване младе списатељице.

Али у споју та два - укрштању личног и јавног, индивидуалног и универзалног - крије се посебна снага овог дела.

Тинејџери га данас читају са великим интересовањем, скоро 80 година откако је написан, зато што је сведочанство о кушњама и патњама одрастања који још има одјека.

Истовремено, наравно, он стоји и као моћно сведочанство о ужасима Холокауста, као што је сумирао још 1946. холандски историчар Јан Ромејн, који је прочитао дневник пре његовог објављивања:

„Овај наоко безначајан дневник једног детета… отелотворује сву гнусност фашизма, боље од свих доказа сакупљених у Нирнбергу."

Јер шта је друго историја него проживљено искуство појединаца?

Уче нас да будемо опрезни према потенцијалној пристрасности или скривеним мотивима у свим сведочанствима у првом лицу, али она истовремено представљају далеко најинформативније и најузбудљивије наративне верзије драме коју чини наша колективна прошлост.

Белешке о скандалу

„Каква врста дневника бих волела да буде мој?", пита се Вирџинија Вулф у дневничкој белешци написаној 1919.

„Нешто опуштено, а опет не аљкаво, толико еластично да обухвати све живо, узвишено, незнатно или прелепо што ми падне на памет.

„Волела бих да подсећа на неки масивни стари радни сто, или пространи ранац, у који човек убацује масу неповезаних ситница без детаљног уношења у њих."

Огромна већина дневника обухваћана је метафором Вирџиније Вулф о ранцу, али они који на крају буду објављени морају да поседују кохерентност којој она тежи.

Многи писци воде дневнике, било као медијум у ком брусе своју вештину, као резултат потребе за писањем или просто као исти егоистички импулс који нагони све нас остале да принесемо оловку папиру.

Поређења ради, наше интересовање за читање тих радова малко је компликованије.

Напетост између јавног и приватног очигледно је присутно у свим објављеним дневницима.

Дневници би по самој својој природи требало да буду тајни: њихово читање, без обзира колико их легитимно представи и упакује издавачка кућа, чини неку врсту прекршаја.

То, делимично, објашњава зашто су толико популарни; тај укус изгреда је заводљив, нарочито кад су у питању скандалознији примери.

Од Маркиза де Сада до Анаис Нин, озлоглашени дневници подједнако одушевљавају и одбијају.

Дневник очигледно има велику вредност као историјски документ; оно што сазнамо о Лондону из периода Рестаурације из дневника Семјуела Пипса, на пример - његова сведочанства као очевица Велике ватре и куге - од немерљиве је вредности за оне који проучавају период.

А затим је ту писац дневника као воајер, онај чији дневници пружају читаоцу осећај да је директни посматрач света који му је иначе ускраћен.

Од Дороти Вордсворт (сестре славног песника Вилијама) до Ендија Ворхола, и свих америчких председника и председничких саветника између њих, ти људи који су водили дневнике нуде нам нешто слично грешном задовољству које пружају часописи и интернет странице који повлађују нашој култури опседнутој славнима.

„И ружно са лепим"

Али има и оних аутора дневника који као да граде мит о самима себи док пишу.

Можда најбољи пример за ово није појединац колико читав колектив: група Блумзбери.

„Јесу ли њихови животи стварно били толико фасцинантни", пише критичарка културе Џенет Малколм, „или је то просто тако зато што су писали толико добро и толико неуморно о самима себи и једни другима да се нама чини да је тако?"

Њихово највеће достигнуће, претпоставља она, јесте то што су „ставили у руке потомства документе који су неопходни да би се привукла нестална пажња потомства - писма, мемоаре и дневнике који откривају њихове унутрашње животе и нагоне на ону врсту беспомоћне емпатије на коју нагони проза."

Ово последње опажање посебно је занимљиво - дневници најбоље заокупљују пажњу читалаца кад функционишу слично као романи, будећи саосећање у читаоцу.

Са друге стране медаље, наравно, налази се привлачност фиктивних дневника.

То је структура коју често користе писци дечје или омладинске књижевности - од серијала Дневник шоњавка Џефа Кинија и Принцезиних дневника Мег Кебот, до Замка у мом срцу Доди Смит и скоријег Предности једног маргиналца Стивена Шбоског - управо зато што је то најбржи начин увлачења читаоца у свест протагонисте о ком читају.

Сатиричари обожавају форму дневника због исте те непосредности.

Пародија Џорџа и Видона Гросмита Дневник никоговића који на стуб срама ставља свог фиктивног аутора, снобовског господина Путера, не само да је био моментални хит по првобитном објављивању (у наставцима између 1888. и 1889. у часопису Панч), већ никад није ни изашао из штампе у Великој Британији од тада.

Написан у истом хумористичком кључу је Дневник једне провинцијалке E.M. Делафилд, каустично смешна критика породичног живота енглеске средње класе тридесетих.

У скорије време, комични Тајни дневникАдријана Мола Сју Таунсенд био је бестселер осамдесетих, изнедривши седам наставака, испративши протагонисту све до „година простате" 2009.

И, наравно, деведесете су имале властиту јунакињу која је водила дневник: Бриџет Џонс из пера Хелен Филдинг, распричану самицу која испија бело вино и пали цигарету за цигаретом у потрази за својим господином Дарсијем.

Ми уживамо у фиктивном дневнику, чини се, из истог разлога из ког уживамо у правом: привлачност чини потенцијал портрета лишеног извештачености (елемент „и ружно са лепим" је онај из ког се тако лако извлачи комедија).

Али овде се не ради о простој претпоставци да вам читање нечијег дневника пружа јединствени увид у њихов ум.

То одсуство претварања важи и за саму структуру приче.

Једна од привлачности дневника јесте свест читаоца о томе да је прича у сталном процесу настајања, чак и у фиктивним верзијама, успех књиге зависи од уверљивости ове премисе.

Ратни дневници, на пример, изузетно су популарни - од Вере Бритен до Џоан Виндем, и радова сваког незнаног војника или медицинске сестре између - то је зато што овај медијум без по муке одговара поруци, дочаравши фрагментарно и ефемерно свакодневно битисање кад не знате шта доноси сутрашњи дан.

Писац дневника, међутим, није само непоуздан приповедач у домену прозе.

Од свих облика писања о животу, дневнике доживљавамо као најаутентичније, најмање калкулисане текстове писане без икаквог другог циља сем да се исприча истина.

Дневници могу да се претворе у мемоаре, аутобиографије или чак биографије, али они сами су најчистија верзије те форме.

То је, међутим, често заблуда, што сам научила из прве руке на основу властитог истраживања кад је, послевишедневног ишчитавања година и година живота у дневнику списатељице Барбаре Коминс, под претпоставком да имам увид у најинтимније тајне њеног ума, једна успутна реченица срушила све моје снове.

„Никад не записујем ништа важно што се десило", написала је она, „само понеку тричарију и временске прилике."

Погледајте видео: Ева Кор, жена које је преживела Холокауст и опростила нацистима

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]