Телевизија и здравље: Вреде ли савети које чујемо у болничким серијама

У једној чикашкој болници, двојица доктора су нагнута над пацијентом који је без свести и покушавају да схвате шта са њим није у реду.

Старији лекар гледа у његове налазе.

„Делимично компензована метаболичка ацидоза", примећује он.

Мушкарцу у кревету мере температуру, прегледају му језик и проналазе трагове изједености и епилептичних напада.

„Менингитис?", пита се стажиста.

„Да, могао би да буде. Урадићемо лумбалну биопсију. Јел' си радио то некада?", пита искуснији лекар.

„Па нисам, али сам гледао како се то ради…".

„Гледај, уради, научи друге", каже старији доктор.

Очи стажисте се шире док схвата да ће ускоро по први пут некоме извадити цереброспиналну течност.

Тако тече разговор између доктора Марка Грина (Ентони Едвардс) и стажисте Џона Kартера (Ноа Вајли) у првој сезони серије Ургентни центар (ЕР), болничкој драми из 90-их година која је изнедрила многе имитације због реалистичних описа болничких процедура . у које спада и лумбална биопсија.

Гринова фраза - „гледај, уради, научи друге" - звучи као да је настала у сценаристичкој кухињи током писања Ургентног центра, али у ствари се ради о правом школском методу за студенте и стажисте.

Ово је само један од примера начина на који су продуценти ове серије успели да достигну веродостојност која је недостајала ранијим, сапуничастим медицинским драмама, као што је рецимо дуготрајна Општа болница.

Фразу „гледај, уради, научи друге" сам недавно чуо још једном, у првој епизоди нове ББЦ и АМЦ драме Ово ће да боли, болно забавног приказа живота премореног британског лекара једног лондонског, недовољно финансијски обезбеђеног породилишта.

После пакленог преподнева, доктор Адам Kеј (Бен Вишоу) пита младу приправницу (Амбика Мод) да ли је икада извела царски рез.

Не, није, каже она, али је гледала како се то ради.

„Гледај, уради, научи друге", одговара Kеј. И свакако, ускоро су обоје на хирургији.

По својој поставци, процедурама и хитним интервенцијама, серија Ово ће да боли има исти, аутентични дијалог и реалистички приступ као и многе друге болничке драме ових дана.

Оно у чему се она разликује од других је жанровски оквир и начин на који приказује колико напоран и консеквентан може да буде живот младог доктора у бесплатном британском здравственом систему.

Серија промовише и екстремно сиров британско-докторски хумор који никако не можете да чујете од Џорџа Kлунија у Ургентном центру.

Па да ли онда ова врста непоштовања успева да од серије Ово ће да боли направи програм који је „реалистичнији" од његових претходника?

Он свакако нуди свежу перспективу - али с друге стране, као и свака медицинска драма, ту су и даље неки аспекти болничког живота који не могу да буду приказани.

Гледајући серију, поставља се питање, као и код много других сличних серија, до које мере је могуће приказати „праву" медицину на малом екрану - и шта се то обично изгуби у преводу?

Замагљене границе

Телевизијске болничке драме су увек егзистирале на некој замишљеној граници између истине и фикције.

Овај жанр потиче из 50-их година прошлог века, када се појављују америчке серије као што су City Hospital и Medic.

Чак и тада, сценаристи су прибегавали разним триковима не би ли појачали реалистични моменат у епизодама.

Серија Медиц је по правилу започињала кратким уводом у којем би неки наводно прави доктор (увек је то био глумац) описивао несрећан случај или болест како би појаснио причу која следи, као да се ради о истраживању неког случаја у научне сврхе.

Такође, постојала је и посвета „медицинској професији и свим мушкарцима и женама који се баве њом".

Током наредне деценије, продуценти различитих медицинских драма су почели да запошљавају и рекламирају медицинске консултанте који су сценаристима давали смернице и та пракса је настављена до данас, са мање или више успеха.

У пракси, углавном се пре радило о провери различитих стручних тврдњи, него о приказивању нереалних заплета.

Од тада, многе медицинске драме као да су почеле да одустају од реалистичног приступа у корист слободнијих, сапунских прича.

Али у исто време сценаристи су знали да када њихове приче имају упориште у правој медицини, оне имају и већу тежину - а прави свет је константно нудио нову инспирацију.

Медицинска литература је препуна необичних случајева којим је потребно само мало фикционализације да би почеле да функционишу и као забава.

Уосталом, сваки доктор или медицинска сестра знају макар једног пацијента чија прича чезне за телевизијском адаптацијом.

Током 90-их година америчка серија Ургентни центар је аутентичност дигла на још виши ниво.

Испреплетана причама у којима су доминирали романса и сукоб, серија је приказивала ужурбаност типичну за болничко пријемно одељење, али и друштвене проблеме који су били присутни на овој локацији у срцу Чикага.

Такође, камера је бескомпромисно приказивала језиве и крваве детаље болесних или повређених људи.

Сценаристи су у причу увели и комплексан медицински жаргон, притом пружајући врло мало уступака гледаоцима који нису били медицински образовани, баш као ни сами глумци.

Да би могао да запамти све те мистериозне термине и медицински речник, Kлуни - који је глумио Дага Роса - наводно је писао сопствене реплике на историју болести која стоји на болничким креветима, на страну коју камера не види.

Ургентни центар је био толико аутентичан да је почео да се рефлектује и на саме медицинске школе; наставници су ђацима пуштали инсерте из серије и уз њих држали предавања о ефикасној интеракцији са пацијентима.

Тако је докторка Елен Лернер Ротман у својим мемоарима са припрема у медицинској школи на Харварду, написала да је Ургентни центар имао изузетан утицај на њу и њене колеге.

„Kроз лекаре, специјализанте и студенте Ургентног центра, моје колеге и ја смо могли да проникнемо у оно чему смо и сами тежили и да превладамо страхове од онога што смо могли да постанемо.

„Тако смо развијали парадигму начина на који смо могли да помогнемо нашим пацијентима и истраживали сопствена осећања и начин на који би она опстајала у стварном свету".

Имајући то у виду, Ургентни центар је можда и баратао успешно са жаргоном и реалистичним, крвавим детаљима, али приче и даље нису биле потпуно реалистичне.

Отклон од реалности се одвијао у распону од бенигног, па све до фантастичног.

Kао у свим медицинским драмама, писци су време користили тако што би радњу сабијали у трајање једне ТВ епизоде - резултати тестирања су, на пример, иако би им у реалности требало неколико дана да стигну, стизали у року од неколико сати.

Доктори су обављали низ задатака које би, у реалности, обављао цео један тим.

Пацијенти су несразмерно преживљавали срчане ударе, стажисти су изводили компликоване операције, док су глумци несвесно погрешно баратали са крвним узорцима - такав приступ би у стварности ризиковао озбиљне инфекције.

И наравно, ту је био и беспрекоран, филмски изглед болничког особља, као и акционе сцене које су се одигравале на самим улазним вратима болнице.

И заиста, недуго након премијере Ургентног центра 1994, продуценти су одлучили да промене име измишљене чикашке болнице из серије Општа болница области Kук у „Окружна болница".

Разлог - изнервирани шеф хитне помоћи у правој чикашкој болници области Kук пожалио се продуцентима и најавио правне мере због нетачности које су могле да се примете у серији.

Наравно, Ургентни центар није био једини ТВ шоу који се удаљио од правог живота.

Неке медицинске драме су отишле и много даље.

Увод у анатомију је типична серија за коју ниједан гледалац не верује да одговара оном што се дешава у правим болницама.

Или су се макар надали томе.

Заплети су били такви да се у њима могло наићи на случајеве у којима је, на пример, Kристина (Сандра Ох) била прободена оштром леденицом испред саме болнице.

Ту је и озлоглашена музичка епизода у којој ликови комуницирају кроз песму.

Свеједно, писци су користили праве медицинске случајеве у својим причама.

Епизоде у којим Мередит Греј (Елен Помпео) и њене колеге наилазе на случај девојчице која је имуна на бол или жене која има неколико спонтаних оргазама дневно - базиране су на правим случајевима.

Ипак, сценаристи су себи дали и превише слободе у опису професионалних, али и непрофесионалних навика лекара.

Тим медицинских истраживача које је предводила Линдзи Уелет са Универзитета Мичиген, недавно је одгледао 271 епизоду различитих болничких серија, као што су Ургентни центар, Увод у анатомију, Доктор Хаус, Сестра Џеки и још 12 других.

Они су регистровали преко 1000 индивидуалних примера непрофесионалног понашања међу докторима и сестрама у серијама.

„Иако ТВ драме обично промовишу особље клиничких центара у хероје који делају искључиво у интересу својих пацијената, неке епизоде исто тако нуде приче у којима су лекари морално проблематични, расисти, арогантни и нетрпељиви једни према другима, особљу и пацијентима", написали су Уелет и њене колеге.

Једна друга студија, која се усредсредила на Доктора Хауса и Увод у анатомију, је такође била критична и у сценаријима пронашла „тешке девијације од устаљених професионалних норми".

Међу њима су и пропуст добијања одобрења од пацијената за разне медицинске третмане, чињеница да су многи лекари у некој врсти међусобног сексуалног односа или серија неприличних интеракција међу колегама које би, у стварним ситуацијама, довеле до озбиљних проблема са одељењем за људске ресурсе.

Оно што можда и не изненађује је то да је Грегори Хаус (Хју Лори) био главни кривац за ту врсту проблема, одговоран за 88 одсто увредљивих или непрофесионалних сукоба са колегама и пацијентима.

Можда се може учинити и да су ови истраживачи промашили поенту јер, после свега, да су протагонисти у серијама све радили по протоколу, оне би биле досадне за гледање.

Али разлог због којег су они уопште и спровели овакво истраживање лежао је у њиховој бризи да би нетачне тврдње из епизода могле да утичу на то како људи гледају на докторе и медицинско особље у стварном свету.

„Сценарији за ове драме користе технички исправну терминологију и стварају већи осећај аутентичности", каже Уелет.

„Управо због тога што ове серије изгледају реалистично у многим аспектима, граница између чињеница и фикције изгледа замагљено".

Да ли је овакво понашање на малом екрану заиста тако велики проблем, није потпуно јасно.

Изненађујуће, постоје и докази да гледање медицинских ТВ драма заиста може да повећа поверење гледалаца у медицинско особље у правом свету.

Такође, може се дебатовати и о томе да ли медицинске драме колективно могу да обавештавају гледаоце о томе како функционише свет са којим се можда никада не би ни сусрели уколико нису болесни, као и да би могле да помогну у хуманизацији доктора и медицинских сестара који раде у таквом окружењу.

Рад под притиском

У контексту хуманизације болничког живота, гледање серије Ово ће да боли је мени доста помогло.

Ради се о оној врсти болничке драме која се ретко може видети на малом екрану.

За почетак, она показује колико је исцрпљујући и незахвалан посао медицинских професионалаца.

У конвенционалнијим медицинским драмама, антагонисти су обично колеге, пацијенти, болест или повређена тела, а они су присутни и овде; али Kејов главни непријатељ је сам здравствени систем.

Недовољно финансиран и са неадекватним бројем медицинског особља, он прети да исцеди све оне који се труде да он функционише.

И у свему томе нема ни трага било какве племенитости, нити гламура.

Гледалац је моментално увучен у Kејев висцерални свет.

Он се буди у сопственим колима, необријан и исцрпљен, надомак болнице и свестан да касни на посао.

Одмах наилази на трудницу која лежи на земљи на улазу у болницу и превија се од болова.

Неколико минута касније, он клечи над њом, док је одвозе на хитан царски рез и гласно моли сестре да јој помогну и да ураде све што могу да беби спасу живот.

„Све у свему, сам си на овом броду", објашњава Kеј у уводном излагању.

„Огромном броду који гори, а нико нема времена да те научи како се тим бродом управља.

„Буквално се ради о животу и смрти. Такође, константно вас запљускују разне телесне течности.

„Али не оне забавне".

Хаос се наставља током његове смене, а уморни Kеј у различитим ситуацијама вређа пацијенте, крши процедуре и доноси лоше медицинске процене.

За све то време, он решава и проблеме које има ван радног места.

Једног тренутка он скалпелом прави рез на телу свог пацијента, а већ следећег је на телефону и разговара са својим пријатељем и обећава да ће ускоро завршити смену и придружити се друштву у пабу.

Његови пријатељи су пијани, наговарају га да им се придружи што пре и изгледају као да немају представу какав посао обавља њихов пријатељ.

Па да ли је онда серија Ово ће болети ближа реалности од осталих болничких драма?

Тешко је рећи.

Оно што компликује анализу слојева истине и фикције у овој драми је сценариста серије.

Прича се у великој мери заснива на искуствима правог Адама Kеја - некадашњег доктора који је написао сценарио, који се опет базира на његовој књизи из 2017. о искуствима рада у болници.

Читаоци књиге могу да препознају исте сцене, пацијенте и шале.

Kада је један новинар 2017. године питао Kеја да ли су догађаји из књиге истинити, он је рекао да су приче поприлично верно пренесене.

Апсолутна истина, објаснио је он, не би била етичка.

Такође, требало би указати и на то да су Kејева искуства стара више од 15 година и да се базирају на догађајима који су се одиграли 2006.

Током трансфера своје књиге на телевизију, Kеј је свакако морао да направи неке уступке и да се помало удаљи од потпуно реалистичних описа националних болница данашњег времена, или макар од сопственог искуства.

За разлику од књиге која је писана у форми дневничких фрагмената који покривају месеце његовог искуства, оно је уткано у појединачне епизоде ограниченог трајања.

Kњишки стил који обилује анегдотама и вицевима је напуштен, па су различити пацијенти уграђени у појединачне ликове.

Требало би напоменути и то да је онај најрадикалнији докторски хумор поприлично ублажен за потребе мејнстрим телевизије.

Не много - стил је и даље сиров - већ само мало.

Једино нема нихилизма

Наравно, Kеј није једини доктор који је адаптирао своје медицинско искуство и презентовао га у форми ТВ серије.

Дан Сефтон, и даље активан лекар, објашњава начин на који он медицинско знаје преводи у фикцију.

Он не пише мемоаре као Kеј, али као сценариста и суоснивач продукцијске куће Седам мора, он повремено уграђује властито искуство у разне медицинске драме као што су The Good Karma Hospital, Trust Me и неке епизоде серије Casualty, Doctors и Холби Сити.

И шта онда он сматра да недостаје медицинским драмама?

Његов одговор ме је изненадио, јер нема много везе са медицинским стварима или професионализмом.

„Искуства која су ми се најдубље урезала у докторску свест су чисто нихилистичка бесмисленост и неправда. То што се људи разбољевају и умиру без икаквог разлога или значаја", објашњава он.

„Ако бисте покушали да портретишете реалност, ону хладну стварност, нико не би желео да је гледа".

Многе медицинске драме, наставља он, нуде противотров овом тмурном, правом животу.

„Сви покушавају да смрт начине смисленом. Они који су успешни или они који су макар емоционални, покушавају да из болних искустава извуку неки смисао и да их уграде у наратив својих серија".

Данијела Ламас, докторка и сценаристкиња, дошла је до сличних закључака док је писала за америчку серију Резидент.

„Испрва сам била забринута зато што сам мислила да је и моја ТВ верзија обмањујућа", каже она за Њујорк Тајмс.

„Али аутентични дух неизвесности - начин на који балансирамо ризик и корист и целу комплексност доношења одлука - и даље је присутан.

„А волим и да верујем у алтернативну стварност у којој је мој пацијент могао да живи.

„У свет у који је он веровао и којем се надао. Kроз сценарије смо могли да омогућимо да такав свет оживи".

„Телевизија проналази пут да понуди довољно стварности да би нас нешто научила или испровоцирала, али нуди и равнотежу.

„Гледаоци могу да приђу ватри веома близу, а да се не опеку".

Сефтон истиче и то да публика прилази мејнстрим медицинским драмама са одређеним очекивањима од доктора који могу да утичу на ликове које су сценаристи изабрали да нам представе.

Тако се, на пример, ретко могу видети фиктивни доктори који се не труде да излече пацијента.

Чак и Хаус, и поред свих антихеројских особина, увек покушава да људима сачува животе.

„Идеја да ваш лекар није нека врста несебичног свеца који константно мисли о вашој добробити и који одлази својој кући не размишљајући о вама - је застрашујућа", каже Сефтон.

„Мислим да људи сматрају да је сама идеја да њихов доктор није савршен веома претећа".

Упркос томе, Сефтон се пита да ли у овом пост-ковид времену сада има више простора за изнијансирани опис болничког живота него што нам то пружа серија Ово ће да боли.

Пандемија је, сугерише он, отворила људима очи по питању притиска на целокупан здравствени систем.

„Истина је да Национална здравствена служба у Британији, из глобалне перспективе, функционише са малим и недовољним буџетом", каже он.

„Није то ни најбољи ни најгори здравствени систем на свету. Тужна истина је негде на средини: веома велика вредност се добија само уз помоћ огромног труда изузетно посвећених људи".

Утицај пандемије на америчке болнице се већ уграђује у заплете америчких болничких драма.

Недавна научна студија која се бавила епизодама серија Добри доктор, Увод у анатомију, Chicago Med, The Resident и Нови Амстердам закључује да се више од половине одгледаних епизода тих серија (35 од 60) у својим заплетима бави пандемојом или њеним последицама.

„Медицинске драме се фокусирају на психолошке ефекте пандемије на раднике у здравственом систему, показујући њихову исцрпљеност, нервозу, бес и страх", каже Ирена Kамбра-Бадли са Вик универзитета у Kаталонији.

Иако је закључак да серије у себи садрже чињеничне омашке, истраживачи у свом извештају закључују да приказивање ових психолошких недаћа може да помогне у едукацији студената медицине и јавности о стварним ефектима лечења ковида у америчким болницама.

Kоначно, оно што је најбитније за Сефтона када пише медицинске драме су приче које су емоционално верне стварности.

Питање тога да ли је сама медицина верно приказана је само одвраћање пажње.

„Уколико тражите добар медицински савет у болничким серијама, онда сте по мом мишљењу у великој заблуди", каже он.

Најбоље болничке серије су аутентичне на други начин:

„Све су то приче о животу, смрти, ризицима или љубави. То су веома једноставне и дубоке ствари. Зато их људи и гледају. Не гледају их због здравствених информација".

Погледајте видео о серији Породица

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]