Италија и музика: Од Санрема до Евровизије - шта је остало од чувене канцоне током глобалне музичке еволуције

Када је чувени италијански кантаутор Доменико Модуњо на фестивалу Санремо отпевао песму „Nel blu dipinto di blu" (У плавом обојеном у плаво) или познатију као „Воларе" давне 1958. године, сви у дворани Театра Аристон, остали су у шоку.

Нешто слично догодило се и 2021. године на другом великом музичком такмичењу - Песми Евровизије.

Победила је италијанска група Манескин са изразито рок песмом, жанром који није уобичајен за највеће музичко такмичење у Европи.

Италијани су, међутим, подељени око тога да ли ће Евровизија украсти популарност Санрему.

„Евровизија је као циркус, фестивал без идеја и препун плагијата.

„Жалосно је видети такву економску машинерију и толико уложеног новца у фестивал који произведе једног или ниједног музичара", каже музичар Флавио Маркети за ББЦ на српском.

Али његова 17-годишња ћерка Франческа воли Евровизију јер нуди широк спектар музичких жанрова.

Санремо више није то што је некада био, каже Маркети и изражава жаљење што данас не представља италијанску музику.

„Ја сам свирао са Домеником Модуњом. То је музика", додаје Маркети.

Модуњо и музичка револуција

Публика фестивала у Санрему је до Модуња и његове заразне песме била навикнута на статичне наступе уметника, уз евентуално благи наклон пред микрофоном и без превише наглих покрета или гестикулација током певања.

Уосталом, фестивал и носи званичан назив Национални фестивал лаке музике.

Модуњо је донео нешто сасвим ново и отуд шок свих у дворани, па и организатора.

Запрепашћени песмом, која је у то време била другачија у односу на лагану италијанску канцону, али и више необичним понашањем певача на сцени - Модуњо је ширио руке, млатарао главом и урлајући певао рефрен песме, као да лети.

Жири је чак имао намеру да дисквалификује Модуња.

Међутим, организатори су у међувремену схватили да су људи приковани за телевизоре и да је публика полудела за Модуњовом песмом.

Тада је одлучено да он може да настави да се такмичи, а његова песма је однела убедљиву победу на Санрему.

Годину дана касније, Модуњо је био представник Италије на Евровизији, музичком фестивалу који настаје само две године раније, и то управо по узору на Санремо.

Тада је освојио треће место, а 1959. године Модуњо је поново на италијанском фестивалу са којим се све више идентификовала цела нација.

Модуњо постаје најпопуларнији певач у земљи, а његова најпознатија песма прозор у свет италијанској канцони.

„Била је то револуција на италијанској музичкој сцени", каже за ББЦ на српском Тонино Пинто, познати музички критичар и новинар РАИ телевизије, који је годинама извештавао са овог фестивала.

„Модуњо је донео нешто сасвим ново и тако постао претеча трамсформација и промена које су карактерстичне за италијанску песму, али и за фестивал Санремо", додаје.

Зашто је фестивал у Санрему толико важан Италијанима?

Песма „Воларе" постала је глобално популарна и пре почетка глобализације, а самим тим и италијанска канцона.

Док су Италијани певушили санремовске песме, почетком 60-тих година прошлог века, земља је улазила у период привредног бума.

На позорници театра Аристон, осим музичких хитова, смењивале су се и друштвено, па и политички ангажоване песме, водиле се разне полемике, певачи и водитељи појављивали се у првим креацијама модних дизајнера, одвијале се љубавне драме, али и оне трагичне.

Као што је било самоубиство познатог кантаутора Луиђија Тенке.

„Све то заједно временом је постала слика овог најважнијег догађаја у земљи Италији, која је оснивањем овог фестивала 1951. године само желела да заборави трауме послератног периода", додаје новинар Пинто.

Како је Санремо временом постао и све друго, а не само музика, већ је обухватио све аспекте италијанског друштва, његова популарност постала је огромна.

Ова манифестација у Санрему, познатом као и град цвећа, добијала је све више на ексклузивности, поставши и најкомерцијални догађај од националног значаја.

Зашто се Тенка убио

Тенка се на фестивалу 27. јануара 1967. године представио са француском певачицом и његовом партнерком Далидом са песмом „Ciao amore, ciao" (Ћао љубави, ћао), заправо антимилитаристичка химна коју је овај певач претворио у љубавну песму.

Међутим, песма није наишла на симпатије публике, а ни жирија, те са нашла тек на дванаестом месту од укупно шеснаест такмичара.

Последње вечери такмичења, познати певач попео се на сцену и пре него што је отпевао песму рекао је славном водитељу Мајклу Бонђорну да ће то бити последњи пут да пева ту песму.

Следећег јутра пронађен је мртав у хотелској соби, а поред њега остале су празне боце алкохолних пића и пиштољ којим се убио.

Такође, и порука намењена публици фестивала, у којој се Тенка опрашта, наглашавајући да их је јако волео, али да се чини да је узалудно провео године труда, с обзиром да није победио на фестивалу.

Ово самоубиство потресло је италијанску јавност, а године које су уследиле учиниле су фестивал нешто мање популарним.

И дан данас се воде полемике и пласирају разне теорије о томе зашто се убио - да ли због пораза на фестивалу или љубавних проблема.

Двадесет година касније, самоубиство је извршила и његова тадашња партнерка Далида.

„Безвременски шармантан музички фестивал"

Филипо Скала, музичар и водитељ на једној локалној радио станици у Милану, присећа се радосних дана када је са братом и остатком породице у данима фестивала, нестрпљиво чекао наступе познатих извођача, и оних који би се први пут појавили на величанственој позорници.

„Био је то ритуални догађај који је обележио моје детињство.

„Иако је овај фестивал сада много другачији, у односу на његове почетке, и дан данас је неприкосновен, безвременски шармантан", говори Скала за ББЦ на српском.

„Санремо је већ неколико деценија свестрани културни феномен, симболично говори о Италији, бележи важне историјске тренутке и обичаје нашег друштва", додаје овај четрдесетшестогодишњак.

Наглашава да је учествовање на фестивалу веома важно за италијанске уметнике.

Истог је мишљења и Италијанка Роберта Калчи, нешто млађе генерације.

„Породица моје мајке има кућу неколико километара од града Санрема и увек бих се у време фестивала затекла тамо, случајно или намерно, не знам.

„Тај град се потпуно трансформише у време фестивала и много сам срећна што и ја учествујем у томе", каже Калчи.

Иако признаје да последњих година не прати тако пажљиво шта се дешава у Театру Аристон, каже и да има навику да, у паузи између две епизоде серије, баци поглед на Раи Уно - државне телевизије која уживо преноси фестивал.

Амброђо Манети је пензионер из Милана који воли тврђи звук и стога је срећан због успеха групе Манескин на фестивалу Санремо, а потом и на Песми Евровизије ове године.

„Ја сам одрастао уз Ролингстонсе. Један од мојих омиљених бендова је и AC/DC (Ејсидиси). Одувек сам волео мало жешћи звук.

„Иако нисам луд за Саремом као рецимо моја жена, одувек сам га гледао.

„Било је ту и добрих певача који су легенде италијанске музике, као што су Мина, Андријано Ћелентано, Васко Роси, Енрико Руђери", каже за ББЦ на српском Манети.

„Кроз време фестивал је имао успоне и падове. Последњих година, нажалост, више личи на неко такмичење за младе таленте.

„Међутим, и међу њима има заиста добрих, као што је група Манескин.

„Иако фестивал није више оно што је некада био, драго ми је да је рок музика коначно добила свој простор."

Група Манескин најавила је наступ на Санрему и ове године:

Федерика Сфорца, млада козметичарка, каже да је Санремо гледала као мала са родитељима, али одавно га не прати.

„Више ми се допада интернационална музика.

„Поштујем наше велике музичаре, али то није жанр који радо слушам", каже Сфорца.

И она је срећна што је Манескин победио на Санрему, јер су били њен фаворит такође током њиховог такмичења током Икс Фактора.

„Посебно ми је драго што су победили на Евровизији коју сам први пут гледала прошле године."

Санремо је Санремо

Иако би у земљи Вердија, Пучинија и Росинија требало да постоје строги критеријуми за разликовање између квалитетних музичких жанрова и оних који то нису, на Санрему је временом постало дозвољено све, а фестивал је постајао све гламурознији.

Имао је, међутим, и мрачне периоде, а посебно годинама после самоубиства певача Луиђија Тенке 1967. године.

После те трагедије, на фестивалу су неколико година углавном учествовали не тако афирмисани аутори тог периода.

Ипак, није требало дуго времена да се врати на место које заслужује.

А да је „Санремо је Санремо", што је званични слоган ове манифестације, уверен је и познати италијански кантаутор Пупо.

И ове године, слоган фестивала се није мењао, а на њему ће се такмичи 25 италијанских певача за најбољу канцону у земљи.

Давне 1980. године песмом „Su di noi" (Изнад нас), Пупо је заузео трећу позицију.

Његова песма не само да је постала хит у Италији и вратила кредибилитет познатој манифестацији, већ је постала веома позната у Источној Европи, а пре свега у Русији.

„РАИ телевизије која је организатор, позвала ме је да учествујем.

„Тада је програм фестивала водио глумац Роберо Бенињи. Био је то велики спектакл", присећа се Пупо.

„Од тада, Санремо постаје престижни фестивал, без којег велики уметници данас не би то били", додаје овај италијански певач.

Истог је мишљења и певач Ал Бано који се чак осамнаест пута такмичио на фестивалу.

Једном приликом је и победио, а његов хит „Felicità" (Срећа) којим се 1982. године позиционирао на другом месту, постао је универзалан.

А када је у питању Евровизија, Ал Бано који је три пута учествовао на том такмичењу, за ББЦ на српском говори да је ово европско такмичење фантастично и да заслужује бољу позицију у Италији.

Такође се нада да ће победа групе Манескин пробудити интересовања Италијана за Евровизију у будућности.

Евровизија - фестивал који не интересује италијанску публику

Музичка манифестација у малом приморском италијанском граду, који је захваљујући управо њој постао глобално познат, била је и узор за оснивање бројних југословенских фестивала, од најстаријег музичког фестивала у Загребу, затим оног у Опатији, као и Београдског пролећа, све до сарајевског фестивала „Ваш шлагер сезоне".

Санремо био је такође и узор за оснивање Песме Евровизије.

Не само да је Италија била један од оснивача интернационалног фестивала музике, учествјући у његовом првом издању 1956. године, већ је и заслужна за овакав формат Евровизије.

Међутим, Италијани никада придавали посебан значај Песми Евровизије.

Ова земља, два пута је победила на Евровизији, давне 1964. године песмом „Non Ho L'Età" (Немам године), славне Ђиљоје Ћинквети, а затим је 1990. године Тото Кутуњо победио на Евровизији одржаној у Загребу, чувеном песмом „Insieme/1992" (Заједно/1992).

Било је то време европског заноса, уједињења Европе, али и наде да ће рат у бившој Југославији ипак бити избегнут.

Иако је Евровизија наредне године одржана у Риму, ово такмичење никада није имало такав одјек и значај међу италијанском публиком.

Сматрајући да није исплативо преносити догађај „који нико не гледа", Телевизија РАИ пуних четрнаест година није преносила Евровизију - од 1997. до 2011. године.

Сања Лучић, водитељка на миланском радију Радио Пополаре, каже да је Евровизију престала да прати од када живи у Италији - а дошла је пре више од 20 година.

„Иако се Италија вратила на то такмичење пре десет година, оно што сам приметила јесте да је само 2021. године имало велику гледаност и изазвало интересовање гледалаца", каже за ББЦ на српском Лучић, која је извештавала и из Санрема.

Да ли је Манескин вратио Евровизију Италијанима?

Група Манескин је од уличних свирача у Риму, преко такмичења Икс Фактор и победом на Санрему (песмом „Zitti e Buoni "- Ћутљиви и добри), потом освојила и европску публику.

Али музичар Флавио Маркети сматра да овај рок бенд ипак није ништа револуционарно.

„У Италији је одувек постојала алтернативна сцена, а рок музика је можда мало више дошла до изражаја последњих година, па тако и на Санрему", каже Маркети за ББЦ на српском.

Додаје да је само прошле године направио изузетак и гледао Евровизију.

Са њим се слаже новинар Тонино Пинто који сматра да су управо Манескин право освежење и да су коначно вратили кредибилитет италијанској рок музици у свету.

Маркетијева ћерка, седамнестогодишњакиња Франческа, обожава групу Манескин.

Иако до сада није никада гледала Евровизију, а ове године јесте и то због Дамјана, фронтмена групе.

Она каже да је то манифестација која јој се много више свиђа од Санрема.

„За разлику од Санрема, Евровизија је много ближа мом укусу, као и младима мојих година, јер нуди широк спектар музичких жанрова из целе Европе.

„Волим Евровизију", каже Франческа.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]