Русија, протест и хапшења: Четврта учесница панк молебана групе Pussy Riot о томе како се скривала и животу након тога

Чувена акција групе Pussy Riot у Храму Христа Спаситеља одржана је пре осам година, а за све то време јавности су била позната имена само три учеснице.

Надежда Толоконикова, Марија Аљохина и Екатерина Самуцевич су за то изведене пред суд. А недавно је Толоконикова открила име четврте учеснице.

Четврта девојка која је стајала на амвону (узвишењу) била је Диана Буркот, московска уметница, музичарка и композиторка.

Толоконинкова је први пут разоткрила њену личност у интервјуу за издање The Village.

Диана се одавно бави музиком.

Свирала је бубњеве у нојз рок групи „Фани Каплан", а сада се бави електронском музиком и соло пројектом Rosemary Loves a Blackberry, у оквиру кога је објавила неколико албума. Њен албум Weirdberry изашао је 12. јуна.

У почетку је Pussy Riot упознао Диану баш као професионалну музичарку.

Помагала им је да снимају музику. Затим су јој понудили да учествује у активистичким делатностима групе и она је пристала.

Буркот је учествовала у две акције групе Pussy Riot, на споменику Лобно место 20. јануара и у Храму Христа Спаситеља 21. фебруара 2012. године

У тренутку када је одржана панк молебан имала је 27 година.

Продуценткиња ББЦ-ја на руском, Амалија Затари разговарала је са Дианом Буркот о томе како се упознала са Pussy Riot, како се скривала од истраге и шта јој је ово искуство пружило.

ББЦ: Како сам схватила из твог интервју за издање The Village, ти првобитно није требало да учествујеш у тој акцији, требало је да учествује друга девојка, Настја из групе Asian Women on the Telephone (AWOTT), међутим она је отказала у последњем тренутку.

Диана Буркот: То није тачно. Првобитно је требало да учествујемо и Настја и ја у акцији. Међутим Маша [Аљохина] и Настја су имале разговор ноћ уочи акције, у којем је Маша изнела своје страхове и сумње.

Међутим, упркос свему решила је да дође на акцију, а Настја није дошла. Не знам који је разлог, можда се предомислила, можда једноставно није устала на време, јер су разговарале целу ноћ и није имала снаге да устане. Нисам била замена, ионако бих дошла.

ББЦ: Како си тада одлучила да учествујеш у томе и зашто?

Д.Б.: Неко време девојке су саме писале музику, склапале је из семплова неких помоћних средстава. И у једном тренутку су одлучиле да им требају професионални снимци инструмената уживо, па су почеле да траже музичаре преко пријатеља и познаника, који би могли да им помогну да сниме музику.

Наташа Евстигејева ми је написала да сада има групу „Джуна" која је девојкама помогла да напишу музику за акцију у Сочију. Бацила ми је линкове да погледам, рекла да постоје девојке и да им треба помоћ да насниме музику, и питала да ли ја хоћу да учествујем.

Све то ме је заинтересовало иако сам испрва помислила како је све то невиђено чудно и шта то оне уопште раде. Али ме је заинтригирало и рекла сам: „да, хајде."

Дошла је Надја [Толоконикова], Катја [Самуцевич] и још девојака које су учествовале у акцији на Лобном месту. Снимиле смо музику и вокал. Првобитно су ми долазиле више као музичару који може да помогне да се напише музика.

А већ након што смо снимиле музику, Надја и Катја су ми предложиле да учествујем у акцији, рекле да ће ми можда бити интересантно да се укључим и у активистички део рада групе. И у том тренутку сам заиста пожелела.

Може се чак рећи да сам чекала ту понуду али ме је било срамота да сама питам, не знам. Када су ми предложиле са радошћу сам прихватила. Након тога придружила сам се групи и учествовала сам на две акције. На Црвеном тргу и у Храму Христа Спаситеља. И још сам помагала око музике, писала сам музику за бубњеве и вокал.

ББЦ: Односно учествовала си у снимању песме „Богородице, прогнај Путина", и певала, и свирала бубњеве?

Д.Б.: Да.

ББЦ: Када си пристала да ичествујеш у акцији у ХХС, да ли си потпуно разумела да она може да има озбиљне последице?

Д.Б.: Па, у том тренутку наравно да нисам све то разумела, такође сам мислила да је то ништа више од ситног хулиганства, а о неким суперозбиљним последицама нисам ни размишљала. Нисам ни претпостављала да за то могу да ме пошаљу у затвор на две године.

„Нашле смо се у метроу и пошле у храм"

ББЦ: Да ли можеш да опишеш из свог угла како се све одвијало? Да ли се сећаш шта си радила у храму, а шта после акције?

Д.Б.: Нашле смо се у метроу и отишли до храма, ушли смо у њега. Није било никаквих потешкоћа. Имали смо мање више одговарајућу гардеробу, мада смо, наравно, испод горње одеће све носиле хулахопке и хаљине у боји.

Ушле смо у цркву и задржале се тамо неко време, шетале смо около, гледале иконе, желеле смо да се оријентишемо у простору, како најбоље да приђемо амвону. Пошто лично нисам ишла на прелиминарне изласке да видим место, девојке су предводиле. Осврнуле смо се око себе да видимо да ли постоји обезбеђење, и у неком тренутку, не сећам се ко је био први, попео се на амвон и сама акција је започела.

Све је, наравно, пошло по злу. Музика је готово одмах престала да свира, Катји су чини ми се, одмах одузели гитару, обезбеђење је почело да нас склања одатле једну по једну и одводи. Када су покушали да ме уклоне са амвона, нисам пружала отпор, човек ме је једноставно узео, одвукао и пустио. Када је отишао даље за неким, ја сам се вратила и покушала да наставим акцију.

Затим су све девојке отерали са амвона и оне су отишле ка излазу а ја сам из неког разлога мало оклевала и, чини ми се, остала тамо сасвим сама. Обезбеђење није обраћало пажњу на мене, а девојке су одлазиле у некаквом узбуђеном и уплашеном стању. И тамо су оставиле јакне. Веома је смешан детаљ да су потпуно заборавиле на горњи део одеће.

Погледајте наш видео са Маријом Аљохином - једном од чланица групе Пуси Рајот

Скупила сам све наше јакне и кренула да излазим, сустигла сам их и то је било то. Изашле смо несметано, продавачица свећа је покушала да ме повуче за косу али нико нас није тукао, није задржао. Прешли смо улицу, нико нас није пратио и чинило се да је све добро прошло, да је све у реду и да се ништа лоше није догодило. И да нема никаквих последица.

Пред акцију јако сам лоше спавала. Пре акција увек постоји нека врста узбуђења, у сваком случају то је ризик и нисте потпуно свесни како то може да се заврши. Ипак било је невиђено страшно. Спавала сам врло мало и немирно, а након акције, готово одмах, након 20-30 минута, отишла сам кући.

А девојке су остале и заједно са осталима из екипе почеле су да праве видео снимак, дале су видео интервју у којем су биле само три девојке. И чини ми се да је то један од разлога зашто се нико у потпуности не сећа, или не зна, или једноставно није обратио пажњу да није било три, већ пет девојака.

ББЦ: Тамо је био и Петја Верзилов који је глумио страног туристу и носио кроз храм гитару у ранцу, а девојака је, значи било пет а не четири?

Д.Б.: Да, била је још једна девојка. На амвону је било пет девојака: Маша, Надја, Катја, ја и још једна девојка, која је такође остала анонимна. Јавност не зна ко је она.

ББЦ: Какав је твој утисак о тој акцији, да ли ти се чини да је била успешна или није? Чинило се да се према њој односило двосмислено чак и међу онима који су подржавали Pussy Riot али веровало се да је, док су девојке биле у затвору, било неетично критиковати акцију.

Д.Б.: Колико се ја сећам унутар групе није било никакве оштре критике акције, постојала је сумња у то да ли је могуће да се преузме на себе тако велика одговорност. Ја нисам верник и прилично сам критички настројена према Руској православној цркви. Тако да никакве сумње у вези са тиме нисам имала.

Сама акција била је врло аљкава, може се рећи да је потпуно пропала. Али нисам сигурна да је тако технички сложена акција могла да буде боље изведена. Таква акција не може трајати дуже од једног минута.

„Постоји претња и она је реална"

ББЦ: Маша Аљохина је писала у својој књизи „Riot days" да је полиција прво дошла код ње. Када се враћала са сином из обданишта полиција у цивилу је стајала испред њеног стана. То је било 22. фебруара, дан после акције. Обавезали су је да се сутрадан појави у полицији (уместо Аљохине тог дана у полицију је отишао њен адвокат), али је успела да назове Надју и да каже да су дошли код ње. Одмах након тога, 23. фебруара у кафетерији Старбакс у Камергеревском сокачету организован је хитан састанак Pussy Riot, на којем је одлучено шта даље. Да ли си била на њему?

Д.Б.: Не, нисам била тамо. Одређени број људи се нашао и разговарали су о томе. Имале су информацију да је стигло наређење, односно нека врста претње и да је стварна. Почели су да разматрају како даље да реагују.

После тог заседања код мене је дошао Пјотр Верзилов са адвокатом. И рекао да се сутра рано ујутру сви налазе на неком месту, у толико и толико сати како би отишли из града на безбедно, и боравили тамо, пошто се не зна шта ће се даље дешавати. Да морам тамо да дођем и да је најбоље да не одлазим кући, како би се размотрило шта ће се десити и какве су могуће последице.

ББЦ: Да ли си отпутовала са њима у Подмосковље?

Д.Б.: Нисам. То је вероватно био кључни разлог зашто ме нису ухапсили. Девојке су се нашле и скривале на истом месту. И када су их ухапсили биле су заједно.

„Ја сам се крила на другом месту"

ББЦ: Њих три? Да ли је пета девојка била са њима?

Д.Б.: Не знам детаље али колико ми је познато пета девојка је такође отишла да се сакрије на неко друго место, отпутовала је негде на село. Колико разумем одлучила се за исто решење као и ја. Тада сам мислила: „зашто да се скривамо на истом месту". Није логично. И када се осврнем на неке филмове, сви се увек разиђу на различите стране и не контактирају једни са другима.

И ја сам се сакривала на другом месту. Чини ми се да од тог тренутка и неких два три месеца након тога уопште нисам била у контакту са девојкама и Петјом. Прво сам се скривала на једном месту, где смо имали пробе и снимали песме. Тамо ми је било ужасно неудобно, пошто то није био стамбени простор већ сутерен. Није било здраво да се тамо спава, пошто је било прилично прљаво, а ноћу су претрчавали пацови. Било је језиво.

Тамо сам боравила два, три дана, а после тога сам практично одмах отпутовала из Москве на Крим да проведем неколико недеља.

Још док сам учествовала у акцији на Лобном месту имали смо стратегију, да нађемо у бази података возачких дозвола неке чији су нам подаци блиски по годишту и да их запамтимо. И када су нас привели после акције на Лобном месту, Маша је, на пример, како пише у књизи, дала своје праве податке из пасоша. И ја сам у том тренутку била тако узбуђена да сам исто дала праве податке из пасоша.

И у том тренутку када сам почела да се кријем [после акције у храму], имала сам следећу логику: да органи вероватно знају да сам била на Лобном месту али то не значи да сам била у ХХС и најисправнија стратегија била је да се држи извесна дистанца, да се не комуницира са осталима, као да то нема везе самном.

Јер ми се чини, да сам почела са њима да контактирам, било би лакше да дођу до мене. Иако постоји мишљење да већину девојака и нису хтели да ухапсе, да су, грубо говорећи, ухапсили онога кога је требало.

ББЦ: Па, да, хапшења Надје, Маше и Катје била су довољно индикативна. У ствари, када су их ухапсили, да ли те је то више уплашило или узнемирило? Како си се осећала?

Д.Б.: Практично нисам била у Москви, нисам ишла на акције подршке, нисам комуницирала са опозиционом заједницом. Разговарала сам углавном са другом екипом, са другим људима. Проводила сам доста времена на Криму. У сваком случају, помогло ми је да не потонем у сав ужас који се догађао.

До мене су дошле неке вести да су девојке ухваћене, да су у затвору. Била сам заиста уплашена и у том тренутку сам помислила, па ако нисам ухваћена, онда радим све како треба, остајем даље на Криму, нећу да трчим назад.

Нисам хтела да седим и да чекам, нисам желела да ме ухапсе. Све је било некако надреално и трудила сам се да се држим подаље од свега.

У јесен када сам се вратила у Москву и нисам имала где посебно да се сакријем постало је заиста невиђено застрашујуће и супернервозно. Нисам имала ни прилику да се негде преселим. Вратила сам се у Москву, а онда је, самим тим што сам била више у епицентру, постало застрашујуће.

„Започела сам свој живот"

ББЦ: Колико дуго си се крила и када си престала то да радиш?

Д.Б.: Око пола године. Отприлике негде од пролећа па до краја лета практично нисам била у Москви и крила сам се. Затим сам се вратила у Москву и трудила се да живим живот. Тада сам се уписала у Московску школу за фотографију и мултимедије Родченка и почела да свирам бубњеве у новој групи.

Започела сам неки свој живот а удаљеност између мене и Pussy Riot је остала, ни са ким нисам нарочито контактирала.

У периоду суђења, у једном тренутку када сам у Москви провела око недељу дана Петја ме је контактирао. Рекао је да су имали идеју да направе акцију подршке [ухапшеним], међутим ја нисам могла да учествујем у њој јер ако ме ухапсе, у мом случају то може врло лоше да се заврши. Међутим, била им је потребна моја помоћ у писању песме и снимању вокала.

Неко време сам комуницирала са Петјом и он ме је обавештавао о ономе што се догађало. Снимили су песму „Путин пали ватре револуције". Сама акција није одржана, осујетили су је. И то је све, прекинула сам контакт.

Прави ужас започео је у јесен, пошто нисам имала куда да бежим и нисам знала шта даље да радим. Било је много параноичних тренутака. Имала сам анксиозност, параноје чак и халуцинације. Мислила сам да ме у метроу прати полиција у цивилу, прислушкују ми телефон... То је било веома тешко емотивно стање, а нисам имала никога са киме бих могла о томе да попричам.

У том тренутку сам била музичар, а 2012. године у музичком окружењу некако није било баш кул да се прича о политици. Односно, људи из музичког окружење ме нису подржавали. А у савременом уметничком окружењу, где сам студирала, када сам уписала прву годину, некоме се такође допало оно што Pussy Riot ради али било је пуно негативног. И покушавала сам да се мање присећам, мање размишљам али било је веома нелагодно и уопште ми није било јасно шта да радим.

Али онда сам ступила у комуницију са Катјом Самуцевич, тада су је већ пустили. И све је постало некако лакше, јер сам могла да разговарам са њом.

ББЦ: Да ли си и даље у контакту са Катјом и неком од девојака?

Д.Б.: Доста сам у контакту са Машом Аљохином, зато што је она после написала ту књигу и према књизи је касније направљена представа. Ја свирам у тој представи, електронску музику (не своју, музику су написали људи из бенда AWPOTT), свирам бубњеве и певам. Последњих годину и по дана глумим у представи и доста сам у контакту са Машом.

Катја и ја смо врло блиско комуницирале и биле блиски пријатељи до 2015. или 2016. године, а комуникација са њом ми је била подршка. Сада смо далеко мање у контакту пошто су нам се путеви некако скроз разишли, али ипак одржавамо контакт. А најмање комуницирам са Надјом пошто она мало времена проводи у Москви, она води засебан живот. У контакту смо али нисмо блиске.

„Непримерена тема"

ББЦ: Споменула си музичку сцену и савремену уметничку сцену. Након што је Надја разоткрила твој идентитет за издање The Village, рекла си да твоји пријатељи сматрају да је то „непримерена тема". Да ли ти је јасно откуд такво мишљење и шта ти о томе мислиш?

Д.Б.: У 2012. години практично свака друга особа ми је о томе говорила. И даље причају. Буквално, пре четири дана мој другар ми је рекао, као, хајде да мало мање причаш о Pussy Riot. Не знам, чини ми се да је то стицај различитих фактора. На првом месту била је невиђена пропаганда и проливена је огромна количина гована.

Била сам избезумљена када су неки моји познаници који нису знали да сам учествовала у акцији, у току неког разговора рекли да је Pussy Riot срање, и шта је то уопште, гураш себи кокошку у вагину. А било је пуно таквих гласина и митова. Из неког разлога људи не разумеју шта је истина, а шта неистина, али верују у све што чују.

Сада ми се чини да се у Москви све врло приметно мења, почиње да се јавља нека врста цеховске солидарности. Људи су почели да се подржавају на музичкој сцени, на феминистичкој и у уметничким круговима... Тако да и тога има мало.

Групу Pussy Riot одувек су доживљавали као нешто двосмислено. То је нешто као и за савремену уметност али ова екипа каже да ово није уметност. А кад је реч о музици, музичка екипа каже: дођавола, каква је то музика, нико тамо не уме да пева и сви само неумесно вичу.

Вероватно је и овај фактор у питању, да неке девојке уопште нису професионалци ни у чему, уграбиле су неку врсту медијске славе и пажње. И сама сам покушала да схватим зашто то у вези са Pussy Riot изазива толико негативних асоцијација. И, ако добро размислите, то је потпуно неразумно.

„Бенд Pussy Riot је извршио велики утицај на мој живот"

ББЦ: Да ли те је цела та прича нечему научила? Да ли ти је помогла као уметници или ти је нанело штету?

Д.Б.: Овде се опет ради о томе зашто сам се одлучила да признам да сам део Pussy Riot. То што се догодило са том групом, на мене је оставило веома велики утицај, веома велики. Да није било Pussy Riot мој живот би можда отишао у другом правцу. 2012. године, када се све ово догодило, у мени се појавила жеља да се додатно образујем.

У том тренутку имала сам завршену средњу економску школу, средњу музичку, одсек за бубњеве и више образовање за ПР и адвертајзинг. Међутим, то није било довољно. Уписала сам Московску школу за фотографију и мултимедије А. Родченка. Тада ми је постало очигледно да не живимо у држави, већ у некој врсти строгог затвора, а од 2012. године шрафови се само затежу.

Отприлике пре годину и по дана, када сам почела да глумим у представи, утицај Pussy Riot на мој живот опет је постао велики. На пример, била сам на турнеји на Новом Зеланду. То је фантастично место! Тамо је прелепо, природа је страва. И да није Pussy Riot ја се, можда, никада у животу не бих нашла тамо.

Неке од ових ствари почеле су да ми се дешавају захваљујући групи Pussy Riot. Можда сам зато коначно престала да се стидим због тога. Пријатељи ми увелико говоре, да је ово сумњива репутација, шта ће ми то, да сам већ музичар и да ми све добро иде. Сад ме коначно није брига.

Плус, након 2012. године постала сам активнија у феминистичким покретима. Почела сам да глумим у групи „Фани Каплан", и ми смо биле прве девојке које се нису стиделе што су феминисткиње. Тада уопште није било тога, није постојала зајдница.

Ја подржавам различите иницијативе, на пример, глумила сам на хуманитарном догађају за подршку сестрама Хачатуријан, на фестивалу „НИЈЕ КРИВА" 8.марта, имам доста таквих активности и то је саставни део мог рада.

ББЦ: Када си се уописивала у Школу Родченка да ли си наводила да си имала акције са групом Pussy Riot? Какав си портфолио приложила приликом уписа?

Д.Б.: Не, наступи са Pussy Riot нису били део портфолија. У то време сам се већ бавила снимањем видеа, бавила се видео уметношћу. У мом портфолију је било око три видеа и неколико фото пројеката.

ББЦ: Зашто си решила да се разоткријеш баш сада?

Д.Б.: Било је то сасвим непланирано. Све се десило врло спонтано. Тако се догодило да су у неком интервјуу Надју поново питали за четврту учесницу, рекла је да не открива имена, а ја сам помислила: дођавола, зашто кад је прошло толико времена.

И чини ми се да сви у карантину пролазе кроз неку врсту поновне процене вредности, многе ствари као да почињеш да гледаш на други начин. И ја сам помислила на Pussy Riot, ја тамо као учествујем, а истовремено могу нешто лоше да кажем о њима. Мислила сам да то није исправно, зашто онда ја тамо учествујем, требало би да се определим.

И, заправо, видела сам Надјин интервју, онда смо се нас две мало дописивале и дошле до закључка да више нисам у опасности и да могу да кажем. То је било пре једно две, три недеље. Нисмо разговарале о томе шта да кажемо, када да кажемо, нисмо се договориле да она каже то у интервјуу или нешто слично. Само сам јој рекла да немам ништа против да каже јавно моје име, али нисам имала времена да се припремим на то.

„Понекад нам уопште није потребно животно искуство"

ББЦ: Не могу а да не поставим ово питање. С једне стране, нису те ухапсили и послали у затвор. С друге стране, Маша и Надја су пуштене из затвора као светске звезде, могло би се рећи. Да ли си икада размишљала о томе?

Д.Б.: У одеређеној мери јесам. Јасно ми је да је питање о томе, да Маша и Надја могу да се баве ониме што желе, и већ су увелико праве светске звезде, а ја све то немам. Не могу да кажем да због тога много патим и да осећам завист.

Као прво, да, важна је чињеница да су девојке одслужиле две године затвора. Ја нисам била две године у затвору. Нисам сигурна да бих желела да проведем две године у затвору да бих имала то што оне сада имају. Понекад животно искуство уопште није обавезно. Можеш добро да проживиш и без њега и да имаш мање траума.

Девојке и саме причају о томе, тако да и ја могу укратко да кажем, врло често ментално осећају да им није лако. Надја узима антидепресиве, Маша има некакве потешкоће у личним односима, јер су јој нерви веома осетљиви.

Укратко, не желим да седим две године у затвору. Нисам сигуран да ли бих могла уопште то да преживим.

Плус, ја имам неки други пут, поштујем га, занимљив је. Није нужно да постанем изузетно популарна. Имам свој живот, прихватам га и не видим разлог да усмеравам енергију на неког другог. Можда сам ја више у андерграунд фазону и то је невиђено вредно и дргоцено. Ја имам свој пут.

Док су девојке биле у затвору ја сам учила. Научила сам гомилу страва ствари а могла сам једноставно од безнађа да штрајкујем глађу и размишљам да ћу преживети или нећу.

Људи понекад раде неке луде ствари ради славе али то апсолутно нису вредности које су у мојој бити. Много ми је готивније што могу нешто да радим и да будем занимљив људима захваљујући овоме. Ја сам музичар, волим музику, желим да се бавим музиком. Бавим се видео уметношћу, подржавам феминистички покрет и још много тога.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]