Србија и фудбал: Шест деценија од отварања стадиона Црвене звезде и пет ствари које треба да знате о Маракани

Летња спарина се шири Београдом, док сунце обасјава црвено-беле трибине и зелени тепих стадиона на коме су немало пута исписиване поједине странице историје, како домаћег, тако и европског фудбала.

„Чувена Црвена звезда, сећам се састава који је освојио Куп европских шампиона - Михајловић, Просинечки, Белодедић, Панчев...", набраја Франческо, љубитељ спорта из Италије, у ишчекивању обиласка највеће југословенске и српске фудбалске арене.

„Први пут сам на Маракани и веома ми се допада", говори бришући капи зноја са чела, из свечане ложе „Бора Костић", стадиона који од 2014. званично носи име по Рајку Митићу, легенди клуба.

Дом најтрофејнијег домаћег фудбалског клуба Црвене звезде отворен је пре шест деценија - 1. септембра 1963.

У утакмици против Ријеке, београдски тим је славио резултатом 2:1, а част да на новом терену постигне први гол за црвено-беле, имао је везни играч Душан Маравић.

„Маракана за мене представља један огроман споменик где сам имао срећу да од његовог постанка и градње стадиона, будем на извору где су се дешавале прве утакмице", говори некадашњи Звездин играч средине терена за ББЦ на српском.

За најватреније навијаче црвено-белих Маракана је „неосвојива тврђава" која неретко „грми са свих страна", али и „њихова судбина и истина", како гласе стихови појединих песама и пароле са транспарената, мајица и графита.

На овом стадиону „где су најбољи падали и стварани" одигране су бројне важне међународне клупске утакмице, попут финала Купа УЕФА 1979. између Црвене звезде и немачке Борусије Менхенгладбах и Купа шампиона 1973. између холандског Ајакса и италијанског Јувентуса,

Маракана је била домаћин и финала Европског првенства 1976, када је Чехословачка славила против Западне Немачке, а чешки везиста Антоњин Паненка пуцао одлучујући пенал, извевши чувени шут, накнадно назван по њему, тако што је поткопао лопту по средини гола.

Маракана је надимак који су стадиону Црвене звезде наденули њихови навијачи, по угледу на истоимену фудбалску арену у бразилском Рио де Жанеиру, изграђеној 1950.

Најпосећенија утакмица одиграна је 23. априла 1975. између Црвене звезде и мађарског Ференцвароша.

Резултат је био 2:2, а према неким тврдњама на мечу је било више од 110.000 посетилаца.

Капацитет стадиона је сада 51.755 седећих места.

Зрно по зрно - погача, цигла по циглу - Маракана

Прва кућа црвено-белих била је стадион предратне београдске ФК Југославије.

Фудбалски клуб Црвена звезда, настао 4. марта 1945, наследио је овај оронули спортски објекат скромног изгледа са дрвеним трибинама и тереном посутим шљаком.

Овакав призор је затекао и Душан Маравић по доласку у Звезду из суботичког Спартака лета 1958, на тренингу који је посматрао са западне трибине.

„Све је било од дрвета, па кад ходате као да сте на броду, крцка и мало лелуја", присећа се Маравић.

Каже да је травнате подлоге било само око корнер заставица, што је више служило као „декор", те да „није имало утицаја" на игру.

Временом је дотрајали стадион постао мали за све већи број присталица београдског клуба, те је донета одлука да се на његовом згаришту изгради нови.

Према подацима са званичног сајта ФК Црвена звезда, београдски клуб је последњу утакмицу на старом терену одиграо 27. децембра 1959. против Новог Сада.

Изградња стадиона Црвене звезде трајала је неколико година, а захтевни радови подразумевали су ангажовање физичке радне снаге и припрему терена.

„Том приликом је избачено скоро 350.000 кубика земље да бисмо дошли до изгледа какав имамо данас.

„Стадион је морао да буде укопан 15 метара ниже од нивоа старог да би остао на истом положају", говори Предраг Тркуља, кустос Музеја ФК Црвене звезде, за ББЦ на српском.

Зато је, додаје, западна трибина већег капацитета од источне.

Несебичну помоћ приликом изградње пружали су навијачи и присталице клуба из Љутице Богдана, како физичку, тако и финансијску.

Новац је сакупљан и помоћу такозваних циглица - купона од 20 динара који су се могли набавити у Београду и другим местима Србије, а понекад су их продавали и сами Звездини играчи.

„Сваки је вредео износ једне цигле", истиче Тркуља.

Властимир Вале Пурић, некадашњи Звездин председник и потпредседник, изјавио је за лист Политика пре десетак година да су циглице „донеле велику популарност, па и приход".

„Али то је, нажалост, било незнатно за оно што нам је требало - помогла нам је влада.

„Међутим, имала је и један услов - да буде и атлетска стаза", говорио је тада дугогодишњи челник ФК Црвене звезде, који је преминуо 2015.

Нови стадион је грађен према пројекту и плановима више архитеката, између осталих, Косте Поповића, Александра Радовановића и Игора Палавичинија.

Победа у старту

Стадион Црвене звезде отворен је у недељу, 1. септембра 1963.

У утакмици трећег кола Прве савезне лиге Југославије у фудбалу, београдски тим је дочекао Ријеку на терену који није био комплетно завршен, односно делови његове јужне и западне трибине.

То није омело око 55.000 навијача да присуствују „пресецању врпце" и историјском мечу који су домаћи фудбалери добили резултатом 2:1.

Душан Маравић се тог меча „сећа као да је јуче било".

„Био је сунчан дан, поподне, али не превише топло, већ ведро, лепо време, прихватљиво да се игра фудбал", додаје 84-годишњи бивши играч и фудбалски функционер.

Прво полувреме је завршено без погодака, док су у другом повели гости голом Недељка Вукоје, који је у легенду ушао као први професионални играч коме је то пошло за ногом на новоизграђеном стадиону.

Ипак, убрзо је уследио тренутак који је црвеним словом уписан у историјске уџбенике Црвене звезде.

„Наишла ми је једна лопта на око 20, 25 метара, на јужној страни терена, и ја сам је оштро ударио.

„На путу ка голу је очешала њиховог центархалфа, променила правац, изгубила путању, и голман који је кренуо ка њој није успео да се врати - ушла је у мрежу", присећа се Маравић са осмехом на лицу.

Тако је, додаје, ненадано ушао у историју.

„Нисам се тиме бавио, нити сам помислио на то, играло се даље као да се ништа није десило.

„Али како сам старији, тако ми све више емоције сада надолазе, на нешто што је било пре 60 година", истиче бивши фудбалер.

Црвено-бели су дали још један гол до краја утакмице.

Маравић каже да је код постизања победоносног поготка за Звезду учествовао Велибор Васовић, дефанзивац Партизана који је ту сезону провео у редовима „вечитог ривала".

„Узео је лопту у наших шеснаест метара и кренуо у слалом до њиховог гола.

„Код њиховог шеснаестерца је угледао центарфора Зорана Прљинчевића, гурнуо му лопту и он је постигао други гол", препричава Маравић.

Публика је, додаје, одушевљено реаговала, узвикивала „браво, браво", али достојанствено, без скакања и буке.

„То је било као у позоришту да се гледа нека представа или велики концерт у античкој арени, тај утисак ми је остао после утакмице.

„Седели су у кошуљама, мирно, ниједан звиждук, петарда, застава, нигде није било инцидената - једино су могли да запале цигарете", каже Маравић који је каријеру после Звезде наставио у Француској и Венецуели.

Први навијач који је ушао на Маракану, наводно је био Лаза Петровић, земљорадник из околине Лознице, који дошао на стадион рано ујутру и тако уморан узео сир и погачу да се окрепи.

Предраг Тркуља каже да ће остати упамћена и реакција комшилука на „огроман број људи на улицама" тог дана.

„Људи су се чудили, прибојавали, шта се то догађа јер се од потеза Славије до стадиона, кретала река људи.

„На крају се ипак сазнало да је утакмица посреди", додаје кустос Музеја ФК Црвена звезда.

Поред првотимаца београдског и ријечког клуба, у анале је ушао и Трифун Михајловић, тадашњи пионир, касније дугогодишњи нападач Црвене звезде, који је на утакмици млађих категорија, пре главног меча, заправо постигао први гол у историји стадиона.

„Када се сретнемо нас двојица, зезамо се на ту тему, он је дао у предигри гол, а ја са играчима", осмехујући се додаје Маравић, који је током радног века обављао послове у Фудбалском савезу Југославије, као и најважнијим међународним фудбалским органима - ФИФА и УЕФА, а био је и члан управе Црвене звезде.

Ференцварош и губљење свести међу 110.000 гледалаца

За шест деценија од отварања Маракане, Црвена звезда је одиграла мноштво мечева са великим страним клубовима, од Милана, преко Бајерна из Михена, Ливерпула и Манчестер Јунајтеда, до Барселоне са Дијегом Марадоном и Сантосом са чувеним Пелеом.

Међутим, утакмица која је привукла највећи број људи на стадион Црвене звезде догодила се 23. априла 1975. против мађарског Ференцвароша, у полуфиналу европског Купа победника купова.

Утакмици је званично присуствовало око 96.000 људи, док незваничне процене указују на више од 110.000 људи.

Међу њима је био и Велимир Шушњар који је на меч дошао са друштвом и заузео место на средини северне трибине.

„Цео стадион је навијао, заглушујућа атмосфера, али је све било позитивно, без икаквог инцидента, ништа", говори овај пензионер из Београда за ББЦ на српском.

Каже да је гужва била толико велика да готово ниси могао да се помериш.

„Маса се мало помери на једну, другу страну, горе - доле, па си једино тако могао да запалиш цигарету, али ретко", додаје Шушњар.

Меч је завршен резултатом 2:2, што је значило елиминацију Звезде.

Погнуте главе и разочарани што се њихов тим, примивши гол у последњим минутима, није пласирао у финале, Шушњар и екипа су кренули ка излазу.

Тада се десило нешто потпуно неочекивано.

Услед превелике гужве и „силине притиска са стране", Шушњар је изгубио свест пењући се уз степенице.

„Схватио сам да сам изгубио свест оног тренутка када сам се освестио, али сам тада већ био седам, осам метара иза капије - значи напољу", додаје Звездаш осмехујући се.

Маса га је, каже, тако онесвешћеног изнела са стадиона притискајући га и не дозволивши му да падне.

Овај, не толико пријатан догађај, препричава годинама млађим члановима породице, а много пута се и да друштвом са стадиона присети ове догодовштине.

„Први и последњи пут сам присуствовао таквој ситуацији, али је у реду прошло и ипак је све било фантастично", закључује.

Тунел као предворје пакла

На Маракани се налази и један део од кога зазиру и најхрабрији - тунел.

Чувени пролаз који води испод трибина Звездиног севера, где се налазе најватренији навијачи београдског клуба, популарне Делије, изазива различите реакције, како играча, тако и страних медија.

„То све подрхтава, са свих страна су потреси, хук, навијање и бодрење", каже Предраг Тркуља.

Овај тунел „страве и ужаса" води од свлачионица до терена, али се непосредно код изласка на саму атлетску стазу повија, те даље продужава до травнатог тепиха Маракане.

Некада је био ишаран разним графитима који су додатно уносили немир гостујућим играчима, док је данас већи део украшен навијачким муралима.

Иако је сада сам изглед тунела далеко прихватљивији, крв у жилама и даље леди пригушена песма која одзвања са свих страна, од које подрхтавају лучни зидови пролаза.

О томе сведоче прилози и текстови страних медија, али и изјаве страних, али и домаћих играча.

Тако је Синиша Михајловић, легендарни дефанзивац и репрезентативац Југославије, својевремено рекао да је, пред утакмицу са Динамом из Дрездена на Звездином походу ка титули европској шампиона, прислонио руку на зид и осетио снажну вибрацију и подрхтавање.

„Причао сам са Робертом Просинечким, који је стајао на мање од два метра од мене, али нисмо чули један другог.

„Само сам могао да видим како отвара уста, јер је једноставно била је невероватна бука", говорио је српски ас.

Тунел је дуг око 240 метара и неретко се поред играча, у њему могу видети и припадници полиције који обезбеђују ред у случају инцидената на трибинама.

Музеј добрих навика

Унутар стадиона је и место које од заборава чува многе Звездине трофеје, пехаре, признања, клупске заставице и многе друге предмете.

Отворен је 12. марта 1985. и на простору од 400 квадратних метара изложено је 690 трофеја, од око укупно 1.400 експоната.

У централном делу Музеја налази се стаклена купола са многобројним трофејима, где је на самом врху реплика пехара Купа европских шампиона и оригинални пехар клупског Шампиона света, који уједно привлаче највећу пажњу посетилаца.

Црвена звезда је победом над Олимпиком из Марсеја пеналима 29. маја 1991. освојила Куп европских шампиона (данашња Лига шампиона) у италијанском граду Барију.

Потом је, 8. децембра исте године, у јапанској престоници Токију постала клупски шампион света савладавши Коло-Коло из Чилеа са 3:0.

Тркуља каже да су у музеју изложени и разни трофеји освајани по Шпанији, Италији, Француској и другим земљама, од којих су неки тешки и по 40 килограма.

Посетиоцима пажњу скрећу и пехари из домаћег првенства, некада Југославије, данас Србије, које је Звезда освајала 34 пута, и купова - њих 27.

Музеј сваке године у септембру посећују различите екскурзије, како из земље, тако и региона.

„У последње време имамо велики број иностраних индивидуалних посета свих крајева света, највише из Немачке, Аустрије, Канаде и Шведске, као и државе бивше Југославије", додаје Тркуља.

Кустос Звездиног музеја каже су то махом људи са ових простора који раде у иностранству, па се враћају, но захваљујући њима долазе њихови пријатељи и познаници.

А међу посетиоцима има и Јужноамериканаца.

„Упознати су људи из Бразила са периодом из доба Југославије, а имамо и посетиоце из ове земље који знају да је и ово Маракана", закључује Тркуља.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]