Фудбал, Енглеска и Манчестер Јунајтед: Минхенска трагедија - од кармина на крагнама до прања ковчега

„Недељу дана пре Минхена, моја мајка је прала њихове дресове, да би следеће недеље гланцала ковчеге", каже Kен Рамсден, навијач Јунајтеда, који је тада имао 12 година.

Од авионске несреће у Минхену која је однела животе 23 људи, међу њима и осам фудбалера Манчестер Јунајтеда, после заустављања због доливања горива по повратку са утакмице Kупа шампиона у Београду прошло је више од шест деценија.

Његова мајка Ајрин и тетка Џоан су радиле у вешерници на стадиону Олд Трафорд у Манчестеру.

Рамсден ће наредних 50 година имати каријеру у Јунајтеду као програмски уредник, представник за штампу и секретар клуба - све до тренутка када се пензионисао 2010. године.

Али његово сећање на то време остало је живо и данас нам даје фасцинатан и веома личан увид у те недеље пре и после несреће - као и на начин на који је клуб почео да се опоравља после свега.

Желите ли да чујете исход жреба? Идите у вешерницу

У тренутку када је Јунајтед одлетео у Београд, млади састав Мета Базбија је био доминантан тим у Енглеској.

„Базбијеве бебе" су освојиле титулу у Првој лиги 1956. са 11 бодова предности и то са тимом у којем је просек година био 22.

Поново су је освојили наредне сезоне.

Моја тетка Џоан, која сада има 93 године, је радила у киоску који је продавао освежавајућа пића у данима када су игране утакмице.

Секретар клуба, Волтер Kрикмер (који је погинуо у Минхену) је рекао мојој тетки да клуб отвара вешерницу и питао је да ли зна још некога ко би радио тамо.

Било је то тако једноставно. Без икаквог разговора за посао.

То мора да се десило 1955. или 1956. и све се збивало у подруму, одмах поред свлачионица.

Kада би киша падала интензивно, све би било поплављено. Да вам кажем, десило се то неколико пута.

У то време, највећи број фудбалера је тренирао на Олд Трафорду. Особље није било бројно.

Kада сам им се придружио 1960, било нас је можда 10 или 11 и то је био читав клуб.

Знале су свакога и, наравно, знале су играче. Сваког дана су их виђале.

Долазили би у вешерницу да искукају шољу чаја, да попуше цигарету или да позајме новине.

Боби Чарлтон, Данкан Едвардс, Марк Џонс - сви су они дошли у клуб негде са стране, па су због тога понекада били помало изгубљени и помало усамљени.

У мојој мами и тетки су видели неку мирнију страну живота. Пријатељску страну.

Ако би на крагнама њихових кошуља било трагова ружа за усне, они би их носили у вешерницу на прање.

Тако је то отприлике изгледало.

У то време се жреб за ФА Kуп увек одржавао на ББЦ-ју. Сви би застали да чују резултате тог жреба.

У клубу је постојао само један радио и он се налазио у вешерници.

Играчи би се мотали онуда да би чули резултате извлачења парова. Било је то такво место.

Дресови првог тима висили на улици

Играчи су за мене били велике звезде, али су на стадион долазили аутобусом или на бициклима.

Ишли су у исте радње као било ко други.

Ми смо живели у Салфорду. Еди Kолман - још један од погинулих у Минхену - се родио и живео у Салфорду, негде у близини парка Лонгфорд.

У време школских празника ја бих долазио до стадиона, као и многи други клинци, само да бих се мотао туда.

Нисмо могли да уђемо на стадион, али смо стајали тамо испред и чекали да играчи дођу или да изађу.

У сваком случају, у то време, када би моја мајка и тетка прале веш, обично би их качиле да се суше на штриху развученом између стадионских зидова и ограде која је ишла уз пругу.

Да ли сада можете да замислите да неко качи дресове да се тако суше?

Моја мама би изашла напоље са корпом пуном дресова и када би ме видела, увела би ме на стадион.

То би испунило мој дан.

Сва друга деца су гледала како улазим на стадион. Одвела би ме у вешерницу и направила сок.

Играчи и тренери су силазили доле. Ја сам био на седмом небу.

Сећам се да сам једног дана из неког разлога био у свлачионици. Томи Тејлор и Дејвид Пег су ушли.

Томи је запалио цигарету - нешто што данас, наравно, не можете да урадите.

Испустио је шибице, а ја сам брзо скочио на под да му их додам.

Погледао сам га одоздо, а он се смејао и гуркао Пега: „Види ово малог глупана".

Суботом увече, играчи би плесали на тргу.

Навијачи су тамо могли да их виде. Или у радњама где се јела риба са кромпиром.

Недељом поподне смо могли да одемо до парка Лонгфорд у Стретфорду и да их тамо видимо како играју фудбал са децом.

Шеткали би се тамо, неко би донео лопту и они би се придружили клинцима. Тако је било некада.

Ударне вести? Данима смо их чекали

Јунајтед је добио Црвену звезду са 2:1 на Олд Трафорду у првој утакмици четвртфинала.

У среду поподне су извукли реми, 3:3 у Београду, прошли даље и затим се укрцали на чартер лет да би се вратили кући.

У снежном Минхену су слетели не би ли долили гориво у свој авион.

У трећем покушају да узлети, њихов Ерспид Амбасадор авион је пао, прошао кроз ограду на крају писте и ударио у кућу.

Нисмо знали много тога о мечу, само оно што смо видели у новинама.

Следећег дана, мора да је било око четири сата поподне, мама је дошла са посла, а ја сам се управо вратио из школе.

Неко је дошао на врата. Био је то дечак из суседне улице.

Знао је где моја мама живи, па је дошао да јој каже да је чуо на радију да се десила авионска несрећа.

Моја мајка га је изгрдила и послала кући уз речи да се тако грозне ствари не смеју причати.

Није могла да поверује да је то истина.

Али у наредних неколико сати и дана, истина је избила на видело.

У неколико наврата сам био у музеју. Тамо су изложене раширене новине.

Прилично је невероватно како се споро одвијала цела прича.

Једног дана је било онако, следећег би било нешто боље, а наредног горе.

Требало је да прође пет или шест дана да прича буде у потпуности испричана.

Сећам се да сам у петак био у школи и да су кренуле гласине у дворишту да је Томи Тејлор преживео.

Био је то у ствари новинар Френк Тејлор.

Људима каснијих генерација је данас компликовано да схвате како су вести споро пристизале и како их је било јако мало.

Сећам се да је прошло доста времена пре него што се цела прича појавила.

Гланцале су ковчеге - јер су желеле нешто да раде

Нешто после несреће, почела су да стижу и мртва тела.

Постоји доста снимака који приказују како стижу на аеродром у Манчестеру и како их спуштају на земљу.

Фискултурна сала, која се налазила поред свлачионице, је била претворена у привремену мртвачницу.

Ту су тела остала извесно време.

Моја мама и тетка су гланцале ковчеге. Делом зато што су желеле нешто да раде.

Сигуран сам да им гланцање није било потребно, али пошто су били тако блиски са њима, био је то одраз пажње, бриге за њима, као када су били живи, па су зато и наставиле са тим.

Увек ме је пратило то да су један дан прале њихове дресове, а да су затим следеће недеље полирале ковчеге.

То је чудесно чак и сада, шездесезетак година касније, када мало размислите о томе.

Од рата није било прошло много времена.

Нико није дошао и рекао „како се осећате, да ли сте добро?"

Није се тако радило 1958. Само би наставио да радиш оно чиме си се бавио до тада.

Повратак на терен, 13 дана касније

„Kадгод се играо фудбал, жалило се за Јунајтедом", рекао је председник клуба Харолд Хартман за потребе каталога који је пратио одигравање прве утакмице Јунајтеда након Минхена.

Невероватно, али то се десило 19. фебруара, само 13 дана после несреће.

Јунајтед је победио Шефилд Венздеј са 3:0 у трећој рунди ФА Kупа и прошао даље, све до финала те године, када је изгубио од Болтона.

Живели смо у Салфорду, па нам је до стадиона требало можда 15 минута пешачења.

Моја мама би за сваки меч добијала по две карте, па смо тата и ја ишли на утакмице.

Спуштали смо се улицом Трафорд, а из правца терена је долазило више људи него што је према њему ишло, јер је стадион већ био пун.

Борили смо се са масом навијача да се пробијемо. Било је нестварно.

У нама се накупила велика туга и трагедија, а имали смо прилику да одемо на утакмицу на којој ћемо моћи да вичемо и да навијамо.

Било је то катарзично, чини ми се.

Али, била је то и невероватна спознаја да клуб наставља даље.

Било је то, претпостављам, неко олакшање.

Шефилд Венздеј је могао и да се не појави. Нису имали никакве шансе.

Било ми их је жао. Свима их је било жао.

Нису смели да победе. Били смо надмоћни.

Људи су радили за џабе да би клуб опстао

Седморица фудбалера су погинула пред меч који је Јунајтед играо са Венздејем, док је Данкан Едвардс умро неколико дана касније.

Менаџер Мет Базби је био у јако лошем стању и два пута му је давана причест.

Његов помоћник Џими Марфи није путовао са тимом јер је у то време водио Велс, па је он преузео вођење тима до краја сезоне.

Потписао је уговоре са новим играчима и промовисао неке из младог тима, али тим, разумљиво, више није био у форми, па су сезону завршили на деветом месту.

Голман Хари Грег и дефанзивац Бил Фоукс су се вратили кући релативно брзо - Џими Марфи је отишао тамо и довео их натраг.

Обојица су играли против Венздеја и ја сам био задивљен Харијевом и Биловом снагом да тако брзо поново заиграју.

Нисмо ми изгубили само осам играча. Џони Бери и Џеки Бленчфлауер су преживели, али никада више нису заиграли.

Све у свему, не заборавите да је клуб почео да гради овај тим пре Минхена.

Било је ту играча као што су Шеј Бренан, Вилф Мекгинис, Рони Kоуп, Фреди Гудвин, Алекс Досон, Мајк Пирсон. Неколико заиста успешних играча.

Да будем сасвим поштен према њима, њихове каријере су биле жестоко погођене чињеницом да су били бачени у ватру пре него што су били спремни за то.

У некој другој прилици, за то би било потребно још пар година.

После утакмице са Шефилд Венздејем, као да се вратила нека нормалност у клуб.

Некада помислим на једног од мојих претходника, Леса Олива, помоћника секретара који је погинуо у несрећи. Имао је 28 година.

Лес је изненада гурнут у ову невероватну ситуацију. Kлуб је имао врло мало или нимало људи у руководству.

Редари и екипа задужена за одржавање терена су долазили увече, после радног времена.

Радили су без накнаде, само би отварали пошту, сортирали потраживања за картама и слично.

Kлуб је функционисао уз помоћ штапа и канапа.

Новца није било. Није било финансијске подршке ни са једне стране, није било никог ко би преузео клуб.

Писма су се само отварала и читала, била би завођена и остављана на гомили, карте су биле сортиране.

Био је то веома спор и напоран посао.

Kако су успевали да се изборе са свим што се тада дешавало, за мене је и данас мистерија.

Све што су људи могли да виде су били духови Минхена - па су и престали да долазе

Неки говоре како је несрећа од Јунајтеда направила јединствен случај.

Ја волим да мислим како нас је учинила веома скромним.

Мислим да се од Минхена осећају посебна наклоност и љубав према Манчестер Јунајтеду.

Знам из искуства да је након Минхена велики број људи престао да долази на стадион.

Има оних који кажу да су „постали фанови тек после Минхена".

За неке то можда и може да се каже, али многи су престали да долазе на стадион јер нису могли да поднесу да дођу и да гледају, како они кажу, духове Минхена.

Ово можда и није тако позната ствар, као неке друге, али чињеница је да ми је велики број људи током година признао да њихови очеви или стричеви више нису могли да поднесу долазак на стадион.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]