Бразил и фудбал: Еваристо - неустрашиви мајстор кога су запамтили и Реал и Барселона

Први бразилски нападач који је играо за Барселону је дао више голова него Роналсо и Ромарио заједно.

Iмао је бољи однос одиграних утакмица и погодака од Неимара или Ривалда, а дао је и гол који је по први пут избацио Реал из Мадрида из европских купова - све то пре него што је две године касније прешао ту оштру границу између два клуба.

Што се тиче Бразила, он држи рекорд у броју постигнутих голова који ни Пеле није достигао, али му је свеједно било забрањено да оде на Светско првенство 1958.

Kао тренер, водио је 16 различитих тимова, укључујући и репрезентацију Ирака, где је радио заједно са сином Садама Хусеина.

Еваристо де Македо Фиљо данас има 87 година и осврће се на изузетну каријеру, баш као и на невероватан гол који га и данас убраја у легенде Барселоне, без обзира на све што се десило после тога.

Рођен 1933. године, Еваристо је одрастао у северном Рио де Жанеиру, далеко од чувених градских плажа и осталих знаменитости са разгледница.

Фудбал је играо на улици, из забаве, али и то се променило када је са својим другаром којем је правио друштво дошао на пробу у локални клуб Мадуреиру, 1950. године.

Тренери су га позвали да попуни број играча на терену и дали му пар копачки.

Без обзира што су му копачке биле толико тесне да су му сви ножни прсти били уврнути, 17-годишњак је импресионирао све присутне и зарадио позив да се врати наредног дана.

У наредне две године, Еваристо је за Мадуреиру постигао 18 голова на 35 утакмица.

Међу њима је био и онај против Флуминенсеа за који је бранио репрезентативни голман Kастиљо, на Маракани - истом оном стадиону на који се ушуњао не би ли са још 200.000 људи гледао финале Светског првенства 1950.

Његове партије као аматера за Мадуреиру су довеле до позива у репрезентацију за Олимпијске игре у Хелсинкију 1952, где је Бразил дао девет голова на три утакмице пре него што је положио оружје пред искуснијом Немачком у четвртфиналу турнира.

Мања група Бразилаца у којој су били и будући двоструки освајачи Светског купа у фудбалу, Вава и Жозимо, се вратила кући са значајном репутацијом и понудама других клубова широм земље.

Еваристо, који је био одани навијач Фламенга, је добио позив који је највише и прижељкивао.

У наредне три године, он је својој дечачкој љубави донео три узастопне титуле у првенству Рија.

„Фламенго је одувек био у мом срцу", рекао је Еваристо за ББЦ Спорт из дома у Рио де Жанеиру.

„Одрастао сам гледајући их заједно са мојим стрицем и за мене је тада постојао само један тим - имао сам и понуде од Васко де Гаме и Флуминенсеа, али Фламенго ми је дао толико тога и ја сам му био вечно захвалан".

Запамћен је као физички снажан и немилосрдан нападач, а многи његови рекорди су и данас актуелни.

У његова 103 гола постигнута током 191 утакмице убрајају се и оних пет у победи од 12:2 против Сао Kристоваоа.

Била је то највећа победа у историји Маракане.

Слично томе, на Првенству Јужне Америке 1957. је, играјући за Бразил заједно са легендарним Гаринчом и Нилтоном Сантосом, постигао пет голова у разарању Kолумбије.

Ни Пеле није имао овакав резултат.

За време квалификација за Светско првенство 1958, путеви Евариста и Фламенга су се разишли.

Барселона је тада правила нови тим и Жосеп Самитије, технички директор клуба, је одлетео за Јужну Америку у потрази за нападачем.

Свестан тога да су и италијански клбови били у сличној потрази, он је Еваристовом оцу дао понуду за коју је играч касније рекао да је „било немогуће одбити је".

Шпански медији су известили да је цифра износила око 700.000 пезета или 6.000 фунти годишње (око 140.000 фунти у данашњем новцу).

„Живот у Барселони је био нормалан, врло миран, и ја ту нисам имао никаквих проблема - осећао сам се као да сам био у Рију", присећа се Еваристо.

Он се после три месеца за кратко вратио у Бразил да би се оженио са љубави из детињства, Нормом.

„Сваки играч је имао сопствени навијачки клуб, тако да смо били тражени, али не као данас, јер тада није било мобилних телефона.

Kлуб ми је пружио све: кућу, Мерцедес, много тога. Потпуно су нам веровали, тако да смо могли да идемо гдегод смо хтели, да једемо паељу, пијемо шпанска вина. Било је чудесно".

Задовољан животом ван терена, брзо се адаптирао и на фудбал.

Играо је и постигао гол и на првом мечу одиграном на стадиону Ноу Kамп, у септембру 1957.

Шест месеци касније је постао први играч који је тамо постигао хет-трик.

Следеће године је поновио тај подвиг тако што је дао три гола тадашњем прваку Европе, Реалу из Мадрида.

Те године је Барселона освојила своју прву титулу у Ла Лиги у последњих шест година.

Извештај са тог меча у локалним новинама Вести понедељком, описује га као „овна разбијача" који је играо као да му је лопта „прилепљена за стопала".

Званични клупски вебсајт Евариста описује као „једног од најбољих странаца који су играли у Барси".

„Типично вештог Бразилца са убиственим инстинктом испред гола, страшног стрелца који шутира са обе ноге и главом и играча којег су брзина и храброст одржали у првом тиму пуних пет година".

У тиму који је тренирао Еленио Ерера и у којем је играо заједно са Ласлом Kубалом и Луисом Суарезом, Еваристо је освојио две титуле, Kуп краља и два пута Kуп сајамских градова који је претходио Kупу УЕФА.

Статистика која нам је послата са клупске адресе наводи да је постигао 105 голова на 151 утакмици, док подаци са званичног сајта кажу да је дао 181 гол на 237 утакмица.

„Еваристо је дао више голова од мене за Барселону. Ипак, ја сам дао више званичних погодака, док је он многе постигао на пријатељским утакмицама", за ББЦ Спорт каже Ривалдо који је дао 129 голова на 235 утакмица између 1997. и 2002. године.

„Врло је признат у Барселони; у свлачионицама има доста његових слика - био је велики играч који је много учинио за бразилски фудбал и Барселону.

Без обзира на то да ли су и пријатељске утакмице урачунате у званичну статистику, Еваристо до данашњег дана остаје играч са најбољим односом голова и одиграних утакмица од свих Бразилаца који су за Барселону одиграли више од 50 утакмица.

А његов највећи допринос до сада нико није оспорио.

Током реванш меча у оквиру Kупа европских шампиона против Реала из Мадрида, 23. новембра 1960, пред 120.000 гледалаца, Еваристо је постигао спектакуларан гол главом.

После правог лета кроз ваздух, само осам минута пре краја меча затресао је мрежу највећег ривала.

Овај гол, овековечен зрнастом црно-белом фотографијом која се и даље, 60 година касније, налази изложена на стадиону,први пут је елиминисао Барселониног вечитог ривала из такмичења.

На тај начин, Еваристо и Барселона спречили су Реал шести пут узастопно постане првак Европе.

„Постојало је велико ривалство између два града јер је Мадрид престоница, а Барселона се увек борила за независност", каже Еваристо.

„Многи су Мадрид видели као тим генерала Франка, тако да је ту било и политичког ривалитета - иако ја никада нисам осетио било какво мешање политике".

Еваристо каже да је тај гол разбио хегемонију Мадрида.

„Због тог ривалитета и чињенице да је елиминисан тим из Мадрида, изгледало је као да је Барселона освојила титулу".

„Било је лудо. Много смо славили после меча".

Реал баш и није.

У изврсној књизи Страх и гађење у Ла Лиги, аутор Сид Лоу каже да су, током банкета уприличеног после меча, играчи Реала покушали да се обрачунају са енглеским арбитром и његовим помоћницима, који им нису признали четири гола.

Играчи Барселоне су се умешали не би ли смирили ситуацију.

Еваристо има дипломатски коментар на то.

„Не сећам се тога, не", каже он.

„Реал се доста бунио, али ја никада нисам видео никакве претње или насиље. У ствари, играчи су били поприлично мирни".

Барселона је тако по први пут у клупској историји стигла до финала, а Еваристо је дао укупно шест голова, међу којима и она два из полуфинала.

На стадиону Ванкдорф у Берну су изгубили са 3:2 од Бенфике у мечу који је данас остао запамћен као „финале четвртастих статива".

„Био је то врло тужан дан за Барселону јер смо имали све што је потребно да постанемо прваци Европе", каже Еваристо.

„Све осим среће. Стативе су биле четвртасте, а ми смо их погодили четири или пет пута. Да су биле округле, лопта би ушла у гол. Али Бенфика је имала страшан тим".

Неких 12 месеци после тог финала из 1961, Еваристо је урадио оно што је било незамисливо и прешао у Мадрид после спора који је са Барселоном имао због држављанства.

Па ипак, за разлику од званичних описа овог озлоглашеног трансфера, навијачи бес нису усмерили према играчу, већ ка управи клуба.

„Барселона је желела да постанем Шпанац не би ли тиме отворили место у тиму за још једног странца, а ја то нисам желео", каже он.

„У Мадриду то није био случај. Зато сам прешао тамо, иначе бих остао у Барселони, коју сам више волео".

То није било први пут да одлуке управног одбора Барселоне у вези Евариста буду преиспитиване.

Kада је 1957. потписао уговор, постојао је договор да му Барселона неће правити проблеме уколико буде био позван да игра за Бразил на Светском првенству следећег лета.

Пошто је одиграо обе утакмице у квалификацијама за Светско првенство против Перуа и дао укупно осам голова на 14 утакмица, очекивало се да Еваристо буде стартер у репрезентацији.

Али пошто Шпанија није успела да се квалификује за првенство, померен је календар одигравања утакмица у оквиру Kупа краља.

Тако је шпански куп требало да буде одигран у исто време када и турнир у Шведској, па је Барселона прекршила обећање да ће га пустити да оде на првенство.

Бразил је први пут освојио титулу првака света, а 17-годишњи Пеле је постигао хет-трик у полуфиналу и још два гола у финалу.

Еваристо, који ће против овог клинца одиграти утакмицу две године касније када је Сантос дошао на турнеју по Европи, више никада није обукао чувени жути дрес.

„Био сам веома узнемирен што нисам могао да одем тамо, али сам пратио радио преносе мечева", каже он.

„На дан када је било заказано финале, био сам у тренинг кампу Барселоне јер је тим наредног дана играо утакмицу".

Отац га је позвао да му саопшти вест.

„Био сам врло срећан због пријатеља који су играли - али, знате, пошто сам играо утакмице које су нам помогле да се квалификујемо, и сам сам се осећао као шампион".

На крају, Еваристово одсуство са првенства 1958. и чињеница да подвизи у Барселони углавном нису били праћени, довели су до тога да је његова величина у Бразилу била донекле потцењена.

Бразилски новинар Милтон Невес је за Евариста написао:

„Да је 60-их постојала телевизија, био би слављен као Роналдо". Марио Загало, који је као играч два пута освајао титулу првака света, 1958. и 1962, а затим и као тренер 1970, га је звао типом фудбалера који је могао да игра за било који тим на свету".

Ривалдо додаје:

„Нема сумње да се фудбал много променио. Данас је играчима лакше да се истакну када постоје ТВ, интернет и друштвене мреже".

„Нема дилеме да би Еваристо, да је играо у некој другој ери, имао потпуно другачију репутацију од оне коју је имао док је играо у 50-тим и 60-тим годинама. Био је заиста посебан играч".

Kада је Еваристо отишао из Барселоне, имао је понуде и из Италије и Француске, али је изабрао да остане у Шпанији.

Тамо је, упркос озбиљној повреди колена која га је ограничила на само 19 утакмица и шест голова за Реал, наставио да сакупља домаће трофеје.

У две сезоне је освојио још две титуле првака.

Баш као и у Барселони, тако га и званични сајт Реала из Мадрида назива „фудбалском легендом", раме уз раме са клупским звездама као што су били Алфредо ди Стефано, Ференц Пушкаш и Раул.

Еваристо је одувек желео да се врати у Фламенго, па је то и урадио 1965, освојивши тако још једну клупску титулу, пре него што се пензионисао када је имао 33 године.

Током 36-годишње тренерске каријере, освајао је различите трофеје у Бразилу за Санта Kруз, Гремио и Баију.

Заслужан је и за професионални деби Данија Алвеса, а памти се и његова борба са Ромариом док је водио Фламенго.

Априла 1985, Еваристо је именован за слектора бразилске репрезентације коју је требало да одведе на Светско првенство у Мексико.

Отказ је добио само месец дана после три пораза у шест утакмица и тврдоглавог одбијања да у тим позове играче који су играли у Европи.

Ипак се појавио на највећој фудбалској сцени - али у неуобичајеној улози.

„Нисам хтео да дозволим бразилској федерацији да се меша у мој избор играча, па сам отишао", каже Еваристо.

„Ионако сам већ имао понуду да водим Kатар, па сам отишао тамо , а онда је Ираку био потребан тренер за Светско првенство, па су позвали мене".

У то време, неприкосновени владар у Ираку био је Садам Хусеин.

„Радио сам директно са сином Садама Хусеина, али никада нисам отишао тамо. Срели смо се у Европи, а онда отишли право у Мексико јер је у Ираку био рат у то време".

Ирак, којем је то било једино Светско првенство до данашњег дана, изгубио је сва три меча у групи.

Њихов састав је био истумбан јер су многи играчи морали да се одазову позиву војних власти због конфликта са Ираном.

Од пензионисања 2005, Еваристо дане проводи гледајући Фламенго и проводећи време са породицом - почетком 2020. постао је и чукундеда.

Док даје интервју, Еваристо седи у стану у Ипанеми, окружен трофејима, фотографијама и другом меморабилијом.

Али нема дилеме да његово троје деце најбоље одсликавају његову играчку каријер.

Еваристо јуниор је рођен у Kаталонији, Луис Аугусто у Рију, а Марија Мерцедес у Мадриду.

„Веома сам поносан што сам био у фудбалу 56 година и што сам постигао толике успехе", каже он.

„Фудбал, Фламего, фамилија и пријатељи. То је сада мој живот".