Србија, Велика Британија, историја: Чедомиљ Мијатовић - економиста, политичар, писац, и викторијанац међу Србима

Оснивач Народне банке Србије који је увео динар као валуту, писац једног од првих бестселера, политичар, државних и дипломата који је склопио „најкраћи текст мира у историји" - све то био је Чедомиљ Мијатовић.

Мијатовић је и један од првих дописника из Велике Британије, други председник Српске краљевске академије и једини Србин који је био почасни члан Краљевског историјског друштва у Лондону.

Уз то, верник и спиритиста.

Иако је био знаменита личност која је утицала на развој краљевине Србије у 19. веку, остао је на маргинама историјских уџбеника, каже Александра Јоксимовић, амбасадорка Србије у Великој Британији.

„Он је, чини ми се, незаслужено остао историјска личност ван школског програма и о њему се мало у Србији зна, у односу на значајне доприносе које је дао у области економских наука, дипломатије, политике.

„У једном тренутку је чак био кандидат за патријарха, један врло необичан живот испуњен различитим садржајима", описује Јоксимовић.

Мијатовић је био професор политичке економије на Великој школи у Београду, девет пута министар - финансија и иностраних дела, дугогодишњи амбасадор у Цариграду и Лондону и државни саветник.

Деценијама је био човек од поверења краљевске династије Обреновића.

Међутим и после династичке смене, краљ Петар Први Карађорђевић му је - и на Мијатовићево изненађење - предложио да буде челник српске цркве иако није био свештеник.

Ову понуду он је одбио, пише у Мијатовићевим мемоарима Успомене балканског дипломате објављеним 1917. године.

„Интересантна, бескрајно богата биографија која је свакако оставила огроман траг на српско-британске односе.

„Године 1881. потписао је Трговински споразум за Сједињеним Америчким Државама што је означено за почетак дипломатских односа са Америком", додаје Јоксимовић.

Занемарена ренесансна личност

Историчар Слободан Марковић написао је књигу о Чедомиљу Мијатовићу и превео његове мемоаре.

Када се заинтересовао за његов рад као студент, у Универзитетској библиотеци је наишао на неколико Мијатовићевих књига, али на енглеском.

„У историографији је он био релативно познат, али је дошло до одређених промена прво 1903. кад је дошло до промене династија, тада су многе личности блиске династији Обреновић стављене у други план.

„А био је занемарен и у социјалистичком периоду када се нису много истраживале биографије личности из времена краљевине", објашњава професор Факултета политичких наука.

Биографија ове ренесансне личности почиње у породици учењака, што је тада била права реткост у Србији.

Рођен је 18. октобра 1842. у Београду.

Отац му је био професор земљописа и историје, а мајка пореклом из Шпаније.

Завршио је лицеј 1862. и затим провео три године на студијама у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу.

У Лајпцигу се упознаје и венчава са Енглескињом Елодијом Лотон и враћа се у домовину.

Са 24 године постаје професор политичке економије на београдској Великој школи и започиње каријеру у државној служби.

Први пут је постао министар финансија 1873. године.

Био је део елите српског друштва која се у другој половини 19. века школовала у иностранству да би хватала корак са светом и увела Србију у ред европских земаља, после добијања независности.

„Највећи допринос Чедомиља Мијатовића огледа се у изградњи институција грађанске Србије.

„Србија је током 19. века прошла огроман преображај од земље која је имала 99,9 одсто неписмених, до земље која је покушавала да ухвати индустријски развој и тековине Запада", описује Слободан Марковић.

Мијатовић је један од оснивача Напредне странке која је била ослоњена на подршку кнеза Милана Обреновића.

Владар и напредњаци су будућност земље видели у грађанској држави, са слободном, тржишном економијом. Залагали су се да привуку страни капитал у земљу и изграде инфраструктуру.

Да би то и практично заживело, Мијатовић је покушавао да у Србију пренесе установе и начине рада које је видео у Британији и на Западу, међу њима су Народна банка, увођење железнице и низ реформи.

Валути је дао име динар, по средњевековном новцу.

„Кад погледате да се до пре неку годину полазило са исте Железничке станице чија је изградња почела док је он био министар финансија, валута се и даље зове динар и да је земља суочена са истим дилемама са којима је била суочена у његово време - питање потребе либералних реформи и усклађивање Србије са тековинама Западне Европе - видите да је доста тога о чему је он писао и заступао и данас актуелно", наводи Марковић.

Професор економије

Као немачки ђак, био је убеђени либерал.

Весна Матић, специјалисткиња за монетарно-кредитну политику у Удружењу банака Србије, за Мијатовића пише да је „један од најбољих економиста свих генерација у Србији".

„Његова појава на економској сцени Србије у тренутку када је она из полуфеудалне зависности, покушавала да учини џиновски корак према Европи која јој је признала независност, била је појава правог човека у правом историјском тренутку.

„Високо образовање у области економских наука и снажан осећај за економску логику, веома су допринели да резултати рада Чедомиља Мијатовића буду не само изузетни, већ и трајно забележени у економској историји Србије", пише Матић.

За њега каже да је био први темељни критичар социјалистичких схватања у Србији, који се доследно противио идеји да држава може бити добар власник предузећа.

„Настављајући дело Kосте Цукића, он је увео Србију у свет великих послова и зајмова, поставио темеље Привилеговане народне банке Србије, железнице, берзе, акционарских друштава, метарског и динарског система и увео Србију у капитализам, у времену када су многи покушавали да је моделирају као земљу патријархалног, аграрног социјализма", додаје Матић.

Увођење метричког система тегова и мера једно је од постигнућа Мијатовића.

Мир договорен једном реченицом

Три пута је био министар спољних послова и у више наврата амбасадор Србије.

Био је човек од великог поверења кнеза и касније краља Милана Обреновића, који је Србијом владао од 1868. до 1889.

Овај владар је био унук рођеног брата кнеза Милоша, вође Другог српског устанка и убеђени аустрофил, током чије владавине је Србија на Берлинском конгресу добила независност 1878.

Кнежева идеја је била потписивање Тајне конвенције са Аустроугарском 1881. којом је Србија потпала у аустријску сферу утицаја.

За њу је знало свега неколико најоданијих људи, међу њима и Мијатовић, каже историчар Марковић.

„Тајна конвенција је омогућила Србији да се подигне у ранг краљевине и тиме да заокружи независност и буде под заштитом Аустроугарске.

„С друге стране, Србија се обавезала да све што се тиче спољне политике координира са Аустроугарском", каже Марковић, додајући да се то пре свега односило на Босну.

У складу са конвенцијом, Србија је требало да прихвати аустроугарску окупацију Босне после Берлинског конгреса.

Мијатовић је у неколико наврата искористио одредбе ове конвенције када је Србији била потребна аустријска дипломатска заштита, додаје историчар.

Када је Србија тешко поражена у Српско-бугарском рату и када се бугарска војска нашла надомак Ниша, аустроугарски посланик је зауставио бугарску војску 1886.

„Мијатовић је у Букурешту склопио најкраћи мир у историји дипломатије, који се састоји од једне реченице и то без икаквих последица по поражену страну, а то је могао да уради само захваљујућу дипломатској подршци Аустроугарске", каже Марковић.

У дугој каријери, ово је „једна ствар коју је гроф Мијатовић учинио, а која нема поређења или претходног случаја у историји дипломатије", наводи се и у некрологу објављеном у листу Тајмс.

Мировни споразум је гласио: „Мир између Србије и Бугарске се обнавља", после чега следе потписи.

Без територијалних промена, без ратне одштете, без понижења за поражени народ, посебно је истакнуто у британским новинама после Мијатовићеве смрти.

Непоткупљиви државник

У малобројним биографијама Чедомиља Мијатовића посебно се истиче афера када је Србија требало да изгради железницу и да склопи концесију са неком страном фирмом.

Многи државници су добили мито да посао уступе француској Генералној унији коју је заступао Бонту, по коме се и зове Бонтуова афера.

„У њој су владар кнез Милан и његов ујак Ђорђе Катарчи заједно са Генералном унијом учествовали у корумпирању значајног дела политичке елите, председника владе и појединих опозиционих посланика.

„Први велики улазак страног капитала значио је и велику корупцијску аферу", каже Марковић.

Мијатовићу је као министру финансија понуђен највећи износ, додаје, али је он један од ретких који је мито одбио.

Да је то тако показује његова преписка из које се види да се током живота у Лондону издржавао од новинских дописа, а да су поједини чланови владе сазидали палате по Београду.

Могуће је да је на његову одлуку да се суздржи од корупције утицало и то што је био веома побожан.

Сматрао је да бављење трговином треба да буде високо морални позив, што није било ретко крајем 19. века, због чега су многи тадашњи богаташи остављали велике задужбине.

„Мијатовић је делио став да се капитал не ствара капитала ради, већ да би се допринело развоју друштва.

„То је једна идеја популарна у протестантским круговима коју је он примио посредством Енглеске", наводи Марковић.

Мост према Енглеској

Можда најважнија улога Мијатовића је у томе што је заједно са супругом градио својеврсни мост између Срба и Енглеза, сматра Слободан Марковић, који је и један од челника Англо-српског друштва.

Елоди Мијатовић је била прва историчарка модерне Србије, о чему данас сведочи и спомен табла на њиховој кући у улици Кнеза Милоша у центру Београда.

Она је прва систематски приказала косовски еп британској публици и српску народну културу.

„Уз то је у Србији била важна јер је допринела да се много више зна о Британији, зато никад и њу не треба заборавити кад се помиње Мијатовић", каже историчар.

Последњих 40 година живота Мијатовић је живео у Лондону, најпре као амбасадор, а затим у самоизгнанству после пада напредњака са власти.

Када су 1903. у Мајском преврату убијени краљ Александар и краљица Драга Обреновић, Мијатовић је поднео оставку на место посланика.

Тада су привремено прекинути дипломатски односи Србије и Британије, а он је помогао да се обнове иако је на власти била друга династија.

Током живота у Британији је писао књиге, али и бројне озбиљне новинске чланке.

Слободан Марковић каже да Србија никад није имала тако озбиљног дописника, који се јављао из Лондона и извештавао о стању на берзи, али и о политичким и културним дешавањима из престонице Британског царства које је тада заузимало четвртину света.

„То је као да данас имате неког ко истовремено извештава са Њујоршке берзе, Вашингтона и из Уједињених нација", дочарава Марковић.

Писао је и бројне историографске књиге, попут биографије Ђурађа Бранковића, али и бестселер О условима успеха, књигу са саветима о томе како успети у бизнису.

Писана је на српском, али та књига осликава колико је идеја усвојио од Енглеза и њихове етике.

Слободан Марковић га назива и „викторијанцем међу Србима".

„Нико у историји британско-српских односа није доносио толико информација о Британији Србима и Србији о Британцима, као што је то овај брачни пар", каже историчар.

Током Првог светског рата водио је кампању у Британији и широм Америке за прикупљање помоћи српском народу у изгнанству.

У томе му је значајно помагала тада једна од најзначајнијих боркиња за права гласа жена и икона феминизма Емелин Панкхерст која је тада била изузетно популарна.

Постигли су значајан успех.

„Ако смем да направим историјску алузију, тада су Белгија и Србија биле у британском јавном мњењу оно што је данас Украјина", каже Марковић.

Креманско пророчанство

Као што је он утицао на британско друштво, тако је и оно мењало њега.

Мијатовић је читавог живота био заинтересован за натприродне појаве, а посебно се томе посветио у Лондону.

Спиритизам је крајем 19. века дубоко захватио британску елиту са којом се и он дружио.

У таквим спиритистичким сеансама учестовали су бројни интелектуалци тог времена попут Виктора Игоа или Артура Конан Дојла.

Тих година Мијатовић је у Британији почео да пише о Креманском пророчанству, на основу онога што је чуо у Србији.

До тих списа је дошао Пера Тодоровић, један од првих сензационалистичких новинара у Србији, који их је објавио.

„Нема сумње да је Мијатовић искрено веровао да је постојао неки текст који је најављивао убиство једног владара.

„Али он сам признаје да није видео записник са испитивања тог човека који је имао визију", каже Марковић.

Додаје да је далеко од тога да Мијатовић „стоји иза Креманског пророчанства" како се у неким текстовима наводи.

Век касније, деведесетих година 20. века је Креманско пророчанство постало популарно у Србији, са различитим тумачењима.

Мијатовић је преминуо 14. маја 1932. у Лондону, али је урна са његовим посмртним остацима изгубљена после Другог светског рата.

Портрет у Амбасади

Популаризацији Чедомиља Мијатовића допринело је и то што се однедавно у Амбасади Србије у Лондону налази његов портрет, у колекцији слика бројних знаменитих личности, попут Карађорђа и Доситеја Обрадовића.

Слика је дело индијског сликара Лалкаке, чији се портрет британског краља Џорџа налази у Бакингемској палати.

Слика српског државника, стара око једног века, стигла је до српске амбасаде тек током пандемије ковида 2020.

Портрет је био у власништву породице и Мијатовићеве ћерке из другог брака Милице Прајор.

„Милица Прајор је доживела дубоку старост, али је живела врло скромно и о њој је водио рачуна англикански свештеник Мајкл Тавинор, који је касније постао старешина катедрале у Хeрефорду.

„У знак захвалности за његову пожртвованост, помоћ и подршку у последњим годинама, Милица је поклонила једину вредност коју је имала, а то је био портрет њеног оца", каже Јоксимовић.

Катедрала у Херефорду сматра се једном од најзначајнијих у енглеској цркви и у њој је чувана Мијатовићева слика три деценије.

Недавно је Тавинор, приликом одласка у пензију, понудио амбасади да откупи слику и то је урађено уз помоћ адвоката Петра Орлића.

Амбасадорка је врло поносна што је портрет у њиховој колекцији, јер представља део културног и историјског наслеђа.

„Са великим задовољством скренемо пажњу на тај портрет", каже Јоксимовић.

Ове године се навршило 185 година од успостављања дипломатских односа Србије и Велике Британије.

Колика је ту Мијатовићева улога и даље је за многе непознаница и на острву и у Србији.

Наташа Кочиш, која у Великој Британији живи већ 30 година, каже да дуго није знала за лик и дело Чедомиља Мијатовића, као донедавно ни многи чланови српске заједнице.

Док разговарамо са полице показује главни извор сазнања о њему - Марковићеву књигу Гроф Чедомиљ Мијатовић.

Одатле је, каже, научила колико је он заправо допринео да се промени перцепција о Србији.

„За разлику од 1990-их кад је била лоша слика о Србији, крајем 19. и почетком 20. века, Србија је била врло небитан фактор, а он и његова супруга су урадили невероватне ствари да се за Србију чује и да то буде у доста позитивном светлу.

„Они су нас као заједницу јако задужили и баш ми је жао што велики број наших људи који живе у Уједињеном краљевству није чуло за њега", каже Кочиш, која се тамо преселила да студира и остала да живи.

Данас је једна од директорки Српског сити клуба у Лондону.

Како каже, раслојеност српских досељеника у Британију, који су долазили у таласима током 20. века, али нису се међусобно зближавали и сарађивали махом због политичких разлика, допринела је томе да Мијатовић буде неправедно скрајнут.

„Енциклопедија Британика, која је имала можда један пасус о нама, промењена је његовим речима, он је променио слику Србије, то је невероватно.

„То су колосалне промене биле, показују колико су њега поштовали Британци, он је био прави англофил, али и они су према њему имали једно велико уважавање и поштовање и то је огромна ствар", каже Кочиш.

„Због тога је још већа неправда што не зна шири аудиторијум за њега", закључује Кочиш.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]