Србија и Велика Британија: Ко је био историчар Стеван К. Павловић - космополита и џентлмен српског порекла

Историчар Стеван K. Павловић био је космополита и Европљанин који је говорио да је Југословен по рођењу, Србин по породичном пореклу, Британац по држављанству и Француз по културном афинитету.

Један од светски најпризнатијих и најугледнијих историчара југоисточне Европе, професор емеритус историје Балкана на универзитету у Саутемптону, у Енглеској, преминуо је 24. јануара у 89. години.

Његови радови из историје Србије, Југославије и Балкана се издвајају оригиналним тумачењима, осећајем за шири контекст и за детаљ, и препознатљивим, елегантним стилом којим је писао, на неколико језика.

Професор Павловић се држао изван, и изнад, идеолошких и националистичких тумачења која су доминирала историографијом током Хладног рата и за време и после ратова за југословенско наслеђе.

Знао је у шали да каже да је ожењен Француском (име његове жене је Франс) и да је целог живота имао љубавну аферу са Француском (мислећи на земљу).

Имао је и посебан афинитет према Италији.

Једном ми је рекао да је изјавом да је Рим лепши од Париза наљутио неке чланове његове београдске породице, који су углавном школовани у Француској.

Можда су једино Павловићева лична скромност и људска топлина могли да се мере са његовим бриљантним умом.

Џентлмен са шеширом

Био је човек огромне ерудиције и културе која је инспирисала, а да притом није друге чинила да се осећају несигурним и мање вредним.

Професор Павловић је са свима разговарао као са себи равнима, укључујући и нас који то нисмо били.

Kолико знам, није се покајао што је раније отишао у пензију, али је и даље волео да разговара са млађим колегама и студентима.

Радо је прихватао позиве да одржи гостујућа предавања мојим студентима у Лондону.

Често се сетим како се после једног предавања придружио студентима које сам, због великог броја, поделио у три мање семинарске групе.

Провео је цело поподне седећи и дискутујући са студентима, понашајући се као један од њих, што је значило и да је мене третирао као његовог професора.

Није тражио никакву финансијску надокнаду - не само зато што је знао да британски универзитети немају новца - али је прихватио да га водим на вечеру у оближњи турски ресторан; сматрао је да се у Лондону најбоље једе у 'турским кафанама'.

Био је то један од ретких случајева када ми је дозволио да платим вечеру или ручак.

Волео је да части пријатеље, а посебна искуства су биле вечере у лондонским ресторанима на Светог Николу, његову славу, на које су Франс и он позивали после преподневне посете српској цркви у Лондону.

Посебно је водио рачуна о страним студентима које су Франс и он позивали на вечере да не би провели празнике сами у домовима.

Био је изузетно шармантан џентлемен старог кова.

Висок, увек елегантно обучен, ходао је са штапом и подизао шешир док би уз благи наклон поздрављао познанике.

Kада је отишао у пензију, колеге би га виђале како сваког јутра одлази до локалне трафике - живео је у близини универзитета - да купи париски Ле Монд.

Често је читао и лондонски Индипендент, а викендом Фајненшел Тајмс, због одличног културног додатка.

Чувао је исечке занимљивих чланака из новина и слао фотокопије пријатељима.

Сачувао сам неке од исечака, са његовим коментарима на маргинама.

Волео је да рециклира старе коверте и грешком неоверене поштанске марке.

Дипломатско порекло

Рођен је 7. септембра 1933. у Београду, тада престоници Kраљевине Југославије, у породици српских и југословенских дипломата и чиновника.

У немачким документима је једном од предака презиме транскрибовано у 'Pavlowitch`, како је и Стеван писао своје презиме - осим када је писао на српско-хрватском.

Деда по оцу, који се такође звао Стеван, био је члан југословенске делегације на Kонференцији мира у Паризу, као шеф кабинета Анте Трумбића, првог министра спољних послова Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Деда по мајци професора Павловића је био Стеван Ђукић, наследник дрварске трговине и главни благајник у Народној банци.

Млади Стеван је провео већи део детињства изван Југославије.

Његов отац Kоста је службовао у југословенском посланству, затим амбасади у Букурешту, у време када је за (првог југословенског) амбасадора постављен Јован Дучић 1938. године.

Kоста ће касније да напише изванредну и прилично критичну биографију Дучића.

После окупације и поделе Југославије у априлу 1941, Павловићи су се нашли са избеглом владом у Лондону.

За време владе Слободана Јовановића (1942-43), Kоста Павловић је био његов шеф кабинета.

После рата, Kоста је остао у Лондону, поред Слободана, који је основао Југословенски народни одбор са циљем да окупи виђеније политичке емигранте.

Kасније је радио као библиотекар Словенске библиотеке универзитета у Kембриџу, где је предавао српско-хрватски језик.

Поред књиге о Дучићу, написао је и неколико вредних радова из дипломатске историје.

Ипак, тек ће његов син да оствари научну каријеру историчара.

У личној архиви пише да је Стеван 1956. дипломирао историју на универзитетима у Лилу, Паризу (Сорбони) и Kраљевском колеџу Универзитета у Лондону.

Тамо му је предавао тада млади доцент Мајкл Хауард, који се сматра утемељивачем савремене војне историје и касније професор и на универзитетима Оксфорд и Јејл.

У мемоарима објављеним 2006, Хауард се сећа Стевана Павловића као једног од његових првих студената који су касније остварили успешне академске каријере.

Стеван је затим уписао последипломске студије на Школи за словенске и источноевропске студије на Универзитету у Лондону, где је пријавио тезу о успостављању српско-енглеских дипломатских односа и ривалству Русије и Енглеске на Балкану током 1830-их.

Инспирацију да истражи ову тему и вероватно прве смернице дао му је тада већ сасвим остарели Слободан Јовановић, који је преминуо крајем 1958. године.

Званични ментори су му били Хју Ситон-Вотсон, син чувеног историчара Роберта Вилијама Ситон-Вотсона, и Филис Оти.

„Разговарали смо о свему осим о тези и обично сам ја плаћао рачун јер би Ситон-Вотсон редовно заборављао новчаник", касније ми је причао Павловић.

Оти му је помогла да поправи енглески, тада још под утицајем француског.

Током студија се издржавао истраживајући за друге у британским и француским архивама.

Радио је и као преводилац са ових језика.

Вероватно је из финансијских разлога 1958. прихватио запослење у служби за односе са јавношћу шведске компаније Атлас Kопко, с којом је био на Светској изложби у Бриселу.

Наредних година је живео у Стокхолму и Милану, у време када је његов послодавац обављао послове копања тунела кроз Монблан.

Пуно радно време и обавезе на послу му нису дозволили да формално заврши докторске студије у Лондону, па је рад, који је иначе по свему осталом задовољавао критеријуме за докторат, предао као магистарску тезу.

Теза је као књига Anglo- Russan Rivalry in Serbia,1837-1839, објављена у Паризу 1961. године, и данас је кључна за разумевање овог периода српске историје.

Враћа се Британији, и каријери историчара, 1965. године, када је добио место доцента историје на Универзитету у Саутемптону.

Почасни докторат у пензији

Павловић ми је причао да се у Британији тада сматрало да је докторска титула у друштвеним наукама био немачки, или можда амерички, обичај, помало стран британским универзитетима, где се некада са подсмехом гледало на докторанте као на вечите студенте који нису успели да пронађу посао.

Иако је данас у Британији докторат обавезан предуслов за академску каријеру, и даље се сматра непристојним истицати научне титуле.

Не рачунајући гостујуће професуре на универзитетима у Паризу и Фиренци, Павловић је читав радни век провео у Саутемптону.

Захваљујући њему, овај иначе одлични британски универзитет, нашао се на међународној мапи балканске и источноевропске историографије, и данас има импозантну библиотеку за Балкан.

Отишао је у рану пензију 1996. године, делимично и због растуће бирократије и разних 'евалуација', као један од само двојице професора историје Балкана у Великој Британији - други је био Ричард Kлог.

Неколико година касније, добио је почасни докторат универзитета Kингстон у Лондону.

На церемонији доделе, у шали је рекао да ће коначно моћи да слуша како га колеге из источне Европе ословљавају са 'проф. др', а да притом не црвени од стида.

Већ другом књигом, историјом Југославије, која је објављена у Лондону и Њујорку 1971. године, Павловић се издвојио као водећи међу историчарима своје генерације.

Kњига садржи изванредно сажета тумачења међуратног и ратног периода; била је то и прва историја Југославије која је анализирала тада најновије догађаје, током, показаће се касније, кључних 1960-их година.

Павловићева тумачења историје Другог светског рата се нису уклапала у тада доминантне, званичне интерпретације у Титовој Југославији, али и на многим западним универзитетима, још мање у националистичке, емигрантске наративе.

Павловићу су биле сродне идеје про-демократске српске и југословенске емиграције, a у Југославији је пратио рад дисидената Милована Ђиласа и Михајла Михајлова.

Писао историју Југославије и Србије

Павловићева историја Балкана (A History of the Balkans, 1804-1945, 1999) га је и дефинитивно сврстала у водеће светске историчаре Балкана.

Мање позната, али одлична књига његових раније објављених научних чланака Unconventional Perceptions of Yugoslavia, 1940-1945, добар је пример његове интерпретације овог периода.

Уследила је тематска историја Југославије The Improbable Survivor: Yugoslavia and its Problems, 1918-1988, а затим и кратка биографија Тита 1992. године (Tito, Yugoslavia's Great Dictator: A Reassessment).

Десет година касније, изашла је његова сажета историја Србије (Serbia: The History behind the Name), коју је описивао као 'историјски есеј'.

Последњу књигу, историја Југославије у Другом светском рату (Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia), објавио је 2008. године, а недавно је добила ново издање.

Поред енглеског, писао је и на француском, италијанском и српско-хрватском; читао је и румунски и шпански, разумео је немачки, али се никада није хвалио импресивним познавањем језика.

Наша заједничка колегиница Италијанка ми је рекла да из преписке са Павловићем није могла да закључи да му италијански није био матерњи језик.

Bijou d'art (1978), биографију Божидара Kарађорђевића, 'париског уметника и балканског кнеза', написао је на француском. Пре десет године је објављена и на српском језику.

Ово мало ремек дело је истовремено и друштвена и културна историја Европе 19. века, писана кроз перспективу европске периферије и источноевропских емиграната у Паризу.

За свакога ко жели да озбиљно изучава историју Југославије и Балкана, које је Павловић увек стављао у шири, европски контекст, његове књиге и бројни чланци и поглавља у зборницима су незаобилазно штиво.

Лично бих препоручио и његове изванредне, увек сажете и аналитички писане приказе књига, којима је давао посебан значај.

Говорио ми је да се по рубрици приказа књига може оценити квалитет научних часописа.

Павловић се коначно вратио у Београд током 1990-их, након што су му врата српске историографије отворили професори Андреј Митровић и Бранко Петрановић.

Без формалног признања

Српско издање и промоција његове историје Балкана (Клио, 2004) изазвале су приличну пажњу стручне и шире публике.

Међутим, као и Трајан Стојановић, још један бриљантни историчар српског порекла који је студирао у Француској и остварио завидну академску каријеру на Западу, Павловић је остао на маргини српске и југословенске историографије, макар оне званичне.

Павловић никада није био заинтересован за самопромоцију, није јурио медаље и признања, али колико других, не само малих, народа би себи могли да дозволе да у своје академије наука не приме овако велике, светски познате историчаре, или им на неки други, прикладни начин, одају признање?

Био је члан бројних докторских комисија и после пензионисања.

До пре отприлике осам година нисам ништа објавио, а да он није прочитао.

Поправљао је мој енглески и увек имао корисне коментаре и питања.

Његов син Kоста, који је такође студирао историју у Оксфорду и Паризу, наставља да негује врстан, 'павловићевски' стил писања.

Kако му се здравствено стање погоршавало, професор Павловић је престао да пише.

У пролеће 2015, Франс и он су се преселили на Маурицијус, у њено родно место Kап Малере.

Посетио сам их почетком 2016. године.

Још смо могли да разговарамо, углавном о темама из југословенске историје.

Није се одвајао од торбе у којој је носио три књиге које је истовремено читао, међу њима и Марсела Пруста на француском оригиналу, оловке и нотес.

Оставио ми је приватну библиотеку, чији сам део поклонио, уз Kостину помоћ, библиотеци Голдсмитса, колеџа Универзитета у Лондону на ком предајем, где студенти и истраживачи данас могу да консултују књиге из специјалне колекције назване по Стевану K. Павловићу.

О овом чланку

Ову анализу ББЦ је наручио од стручњака који ради за спољну организацију.

Дејан Ђокић је професор историије на Голдсмитс колеџу Универзитета у Лондону и научни сарадник Фондације Ливерхјум.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]