Скандинавија, историја и права жена: Дан када су Исланђанке штрајковале

Пре четрдесет седам година, Исланђанке су ступиле у штрајк - одбиле су да раде, кувају и брину о деци на један једини дан.

То је променило начин на који су их у овој земљи доживљавали и помогло да Исланд избије на само чело борбе за родну равноправност.

Када је Роналд Реган постао амерички председник, један мали дечак на Исланду био је шокиран.

„Али он не може да буде председник - он је мушкарац!", изненађено је рекао мајци кад је видео ту вест на телевизији.

Био је новембар 1980. године и Вигдис Финбогадотир, разведена самохрана мајка, тога лета постала је председница Исланда.

Дечак то тада није знао, али Вигдис, коју Исланђани ословљавају се само именом, била је прва председница у Европи и прва жена на свету која је демократски изабрана за шефицу државе.

Многа исландска деца одрастала су верујући да је вођење државе женски посао, јер је Вигдис остала на том положају наредних 16 година, током којих је Исланд постао познат као „најфеминистичкија земља на свету".

Али Вигдис инсистира да никад не би постала председница да није било догађаја од једног сунчаног дана - 24. октобра 1975, када је 90 одсто жена у земљи одлучило да покаже колико су важне ступивши у штрајк.

Уместо да оду у канцеларију, обављају кућне послове или се старају о деци, хиљаде жена изашло је на улице да би се избориле за права која имају мушкарци.

На Исланду је тај дан данас познат као Слободан дан за жене, а Вигдис сматра да је то био преломни тренутак.

„Оно што се десило тога дана био је први корак у еманципацији жена на Исланду.

„Земља је била потпуно паралисана и то је отворило очи многим мушкарцима", каже.

Банке, фабрике и неке продавнице морале су да се затворе, баш као и школе и вртићи - не оставивши многим очевима други избор него да поведу децу са собом на посао.

Медији су извештавали о мушкарцима који су се наоружали слаткишима и бојицама да би забављали масу узбуђене деце на радним местима.

Виршле - лаке за спремање и популарне међу децом, биле су толико тражене да су се распродале.

Било је то ватрено крштење за неке очеве, што би могло да објасни друго име које је добио тај дан - Дуги петак.

„Чули смо децу како се играју у позадини док водитељи читају вести на радију, било је сјајно то слушати, знајући да мушкарци морају да се старају о свему", каже Вигдис.

Док су радио водитељи звали домаћинства у забитим деловима земље да би проценили колико је жена из руралних крајева узело слободан дан, на телефоне су се често јављали мужеви који су остали код куће да би чували децу.

Док разговарам са Вигдис у њеном дому у Рејкјавику, она у крилу држи урамљену црно-белу слику митинга на централном тргу - највећег од више од 20 сличних који су одржани широм земље.

Вигдис, њена мајка и трогодишња ћерка негде су у мору 25.000 жена, које су се окупиле да певају, слушају говоре и причају о томе шта може да се уради.

Био је то огроман одзив за острво од свега 220.000 становника.

У то време, она је била уметничка директорка позоришта у Рејкјавику и напустила је генералну пробу да би се придружила демонстрацијама, као што су учиниле и све њене колегинице.

„Било је веома моћно све то и осећала се огромна солидарност и снага међу свим тим женама које су стајале на тргу", каже Вигдис.

Лимени оркестар свирао је главну тему из Раме уз раме, ББЦ телевизијске серије о покрету сифражеткиња који се емитовао на Исланду раније те године.

Жене на Исланду стекле су право гласа пре једног века, 1915, а претходници су им само Нови Зеланд и Финска.

Међутим, у наредних 60 година, само је девет жена освојило посланичко место у парламенту.

Године 1975. постојале су свега три посланице или 5 одсто парламента, за разлику од између 16 и 23 одсто у другим нордијским земљама, што је био огроман извор незадовољства.

Штрајк су прво предложиле Црвене чарапе, радикални женски покрет основан 1970, али за неке Исланђанке он је деловао сувише конфликтно.

„Покрет Црвених чарапа већ је изазвао поприличну буру нападом на традиционално виђење жена - нарочито међу старијом генерацијом жена које су уложиле велики труд да овладају умећем савршене домаћице", каже Рагнхеидур Кристјансдотир, виша предавачица историје са Универзитета на Исланду.

Али кад је штрајк преименован у Слободан дан за жене, добио је скоро јединствену подршку, међу којима и синдиката.

„Програм самог догађаја одсликавао је нагласак на уједињењу жена из свих друштвених и политичких сфера", каже Рагнхеидур.

Сифражетски покрет у свету

Исланд није био прва земља која је женама дала право гласа, али је била добрано испред свих осталих.

1893 - Нови Зеланд1902 - Аустралија1906 - Финска1913 - Норвешка1917 - Совјетска Русија1918 - Канада, Немачка, Аустрија, Пољска1919 - Чехословачка1920 - Америка и Мађарска

*

1928 - Велика Британија (сифражеткиње активне од 1918)

*

1971 - Швајцарска

Извор:Британика

Међу говорницама на митингу у Рејкјавику биле су домаћица, две посланице, представница женског покрета и радница.

Завршни говор одржала је Адалхеидур Бјарнфедсдотир, шефица синдиката чистачица и радница у кухињама и праоницама болница и школа.

„Она није била навикнута да говори у јавности, али се прославила тим говором јер је био моћан и инспиративан", каже Аудур Стиркарсдотир, директорка Исландског женског историјског архива.

„Касније ће постати чланица парламента."

Пред сам догађај организаторке су успеле да наговоре радио и телевизијске станице и националне листове да објаве вест о ниским платама жена и родној дискриминацији.

Ова прича привукла је пажњу међународне јавности.

Али, шта су мушкарци мислили о свему томе?

„Мислим да су испочетка мислили да је то нешто смешно, али не сећам се да се било ко од њих озбиљно наљутио", каже Вигдис.

„Мушкарци су схватили да ће ако се успротиве овоме или одбију да допусте женама слободан дан изгубити на популарности."

Била је једна или две вести о мушкарцима који се нису понашали као што је Вигдис описала.

Мужа једне од главних говорница на митингу наводно добио питање од колеге, које је гласило Зашто дозвољаваш својој жени да се тако дере на јавном месту? Ја својој жени никад не бих дозволио да ради тако нешто.

Муж је одвратио: „Она није од жена које би се удале за мушкарца као што си ти."

Стирмир Гунарсон је у то време био један од двојице главних уредника конзервативног листа Могунбладид, али није имао ништа против те идеје.

„Мислим да никад у животу нисам подржао штрајк, али ову акцију нисам доживео као штрајк", каже он.

„Био је то захтев за једнака права… био је то позитиван догађај."

Ниједна жена није радила у новинама тога дана.

Он се присећа да ниједна од њих није изгубила плату нити јој је одбијен дан од годишњег одмора, а вратиле су се у поноћ да помогну да се заврше сутрашње новине.

Биле су, међутим, краће од уобичајених - 16 страна уместо 24.

„Људи су у то време вероватно потценили важност тога дана - касније су и мушкарци и жене почели да схватају да је то била прекретница", каже он.

Гунарсон истиче да је одувек било јаких жена на Исланду - нешто што се помиње и у (фиктивним) Исландским сагама.

„Наша прошлост је у нашој крви, а живот на Исланду је вековима био тежак", каже Стирмир.

„Они који су преживели сигурно су били јаки."

Слободан дан за жене се на Исланду генерално сматра кључним тренутком, мада га је макар једна чланица Црвених чарапа сматрала пропуштеном приликом - добром забавом која заправо није променила ништа.

Вигдис се не слаже с тим.

„Ствари су се наредног дана вратиле у нормалу, али са свешћу о томе да су жене баш као и мушкарци стубови друштва", каже она.

„И тако су многе компаније и установе биле блокиране, што је показало снагу и неопходност жена - потпуно је променило начин размишљања."

Пет година касније, Вигдис је поразила тројицу мушких кандидата и била изабрана за председница земље.

Постала је толико популарна да је у два од три изборна циклуса која су уследила поново изабрана, а није имала ни противкандидате.

Уследиле су нове прекретнице. На парламентарним изборима 1983. појавиле су се изборне листе састављене искључиво од жена, а истовремено је једна нова партија, Женски савез, освојила прва посланичка места у парламенту.

Године 2000, уведено је плаћено родитељско одсуство за мушкарце, а 2010. године земља је добила прву премијерку Јохану Сигурдадотир - првог отвореног геј председника владе на свету.

Исте године забрањени су стриптиз клубови.

Садија Захиди, шефица Родних иницијатива Светског економског форума (ВЕФ) каже да Исланд мора да уради још много тога.

„Иако на универзитетима студира више жена него мушкараца, родни јаз на радним местима и даље постоји", каже она.

„Жене и мушкарци су готово подједнако заступљени међу радном снагом - штавише, жене су већина у свим стручним спремама - али оне држе око 40 одсто лидерских позиција и зарађују мање од мушкараца у сличним улогама."

Ипак, Исланд се налази у самом врху ВЕФ-овог Индекса глобалног родног јаза од 2009.

И упркос томе што су у време Слободног дана за жена само троје од 63 члана парламента биле жене, та цифра сада је 28, илити 44 одсто.

„Ми на Исланду имамо обичај да кажемо: 'Отисци стопала брзо се испуне снегом', што значи да постоји тенденција да ствари препуштамо историји", каже Вигдис.

„Али ми и даље причамо о том дану - био је чудесан."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]